Tanki spisak neutralnih zemalja u 2. svetskom ratu bio bi deblji bez „hrabrih“ nacija koje su Nemačkoj objavile rat kad se našla na kolenima

Karta učesnika Drugog svetskog rata. Plava boja: Sile Osovine sa kolonijama. Tamnozelena: Saveznici sa kolonijama i okupiranim državama. Svetlozelena: savezničke zemlje koje su ušle u rat nakon japanskog napada na Perl Harbor. Siva: neutralne države. Foto: Wikimedia Commons/Joaopais, Roxanna

Prvi svetski rat, koji se prevashodno vodio na tlu Evrope, imao je globalni karakter, ali mahom zbog kolonijalnih karaktera velikih evropskih imperija koje su u njemu učestvovale, a manjim delom zbog stvarne participacije drugih sila, poput Sjedinjenih Država, Japana, Kine i Brazila.

Preporučujemo

To nije bilo ništa u poređenju sa onim što se desilo u Drugom svetskom ratu, u kome su glavni učesnici dolazili sa više kontinenata i koji se žestokim intenzitetom vodio ne samo na prostoru Evrope, već i Azije te Severne Afrike.

Mnogo zemalja je proglasilo neutralnost, ali im to nije bilo pomoglo da izbegnu konflikt. Nama najbliskiji primer jeste šestoaprilski napad Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, ali on nije bio jedini. Tako je već 9. aprila 1940. godine Nemačka napala Dansku i Norvešku (doduše iznuđeno pokušajem britanske intervencije), a 10. maja Belgiju, Holandiju i Luksemburg (na putu ka Francuskoj), istog onog dana kada je Velika Britanija izvršila invaziju na Island i okupirala tu malu ostrvsku zemlju ne bi li osigurala prekookeansku rutu ka Americi (kojoj su nešto kasnije prepustili okupaciju).

Sovjetski tenkisti iz 6. oklopne divizije Crvene armije na ulicama Tabriza 27-28. avgusta 1941. godine, tokom Anglo-sovjetske invazije na Iran. Foto: Wikimedia Commons/topwar.ru

Sovjetski Savez je 14. juna iste godine udario na neutralne baltičke republike Litvaniju, Letoniju i Estoniju, koje je potom anektirao koristeći se rezultatima pokradenih referenduma, dok je Italija 28. oktobra bezuspešno napala Grčku koja je pala tek kada su se Nemci uključili paralelno sa napadom na nas. Kao što smo nedavno pisali, Britanija i Sovjetski Savez napali su neutralni Iran 25. avgusta 1941. godine da bi uspostavili Persijski koridor za dostavljanje ključne savezničke pomoći Rusima.

Međutim, bilo je zemalja koje su istinske bile neutralne, iako je njihov broj malen. Bio bi veći da nije bilo „hrabrih“ državnika koji su svoje zemlje uveli u rat početkom 1945. godine, kada je Nemačka već praktično bila na kolenima, a i to samo radi reda, da bi se „ušlihtali“ pobedničkim Saveznicima, bez pružanja ikakvog doprinosa osim pukog davanja legitimiteta njihovoj borbi.

Irska je od samog početka proglasila neutralnost i uspešno se oduprla nemačkim predlozima da udare na Engleze s leđa. Neutralnost su sačuvali uprkos nekolicini „slučajnih“ osovinskih bombardovanja tokom kojih je meta par puta bio i sam Dablin, i uprkos „slučajnih“ savezničkim i osovinskim napadima na irsku trgovačku flotu (brod MV „Kerlog“ napadale su obe strane, a on je spasavao brodolomnike obe strane).

Pripadnici 2. SS oklopne divizije „Rajh“ juna 1943. godine kod Kurska, na Istočnom frontu. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101III-Zschaeckel-206-35 / Zschäckel, Friedrich / CC-BY-SA 3.0

Portugalija je takođe bila neutralna tokom celog sukoba, zbog čega je Lisabon postao središte špijunske delatnosti svih strana, ali je ipak naginjao saveznicima zbog šesto godina starog sporazuma sa Ujedinjenim Kraljevstvom.

Španija, sa druge strane, u svojoj je neutralnosti naginjala Osovini, pa je postojala dobrovoljačka Plava divizija koju je generalisimo Franko poslao na Istočni front „da se bori protiv boljševizma“; njihova neutralnost proistekla je iz nepostojanja bilo kakvog interesa da uđu u sukob, ali najviše zbog toga, što su tek izašli iz krvavog građanskog rata.

Švedska je bila neutralna, ali na svoj način; ekonomski je dozvoljavala eksploataciju ruda za nemačke ratne napore, a sa druge strane dozvoljavala svom građanstvu da stupa u dobrovoljačke odrede i odlazi u rat na strani Saveznika. Takođe, vojno bi intervenisala na kraju rata da kontigent Vermahta u Norveškoj i Danskoj nije pristao na potpisanu bezuslovnu predaju.

Saveznici u Normandiji nakon invazije 1944. godine. Foto: Wikipedia / U.S. federal government

Švajcarska neutralnost je poslovična, bila i ostala, a u ono vreme je dolazila pre svega otuda, što je za ekonomski opstanak te države zaštita banaka od osovinske pljačke bila apsolutni prioritet. Švajcarci su pucali na i obarali i osovinske i savezničke avione koji su im narušavali vazdušni prostor, a i jedna i druga strana bi ponekad „slučajno“ bombardovala tu zemlju. Hitler je planirao invaziju od koje je odustao zbog toga što je Švica izgradila složeni sistem fortifikacija i smestila stotine hiljada vojnika u svoje klance i gudure, pa bi najezda po takvom planinskom terenu bila potencijalna katastrofa za Nemce.

Treba naglasiti takođe, da su Portugalija, Španija, Švajcarska i Švedska trgovale sa obe zaraćene strane tokom čitavog toka sukoba; pritom je Švajcarska dosta zavisila od nemačkog uglja koji je pokrivao 41 odsto njihovih energetskih potreba. Takođe, sve su održavale visoku brojnost vojske za slučaj da budu napadnute dok su u stanju neutralnosti.

Što se tiče mikrodržava u Evropi, neutralne su bile Andora, Lihtenštajn, Monako, San Marino i Vatikan, koji se Lateranskim sporazumom sa Kraljevinom Italijom iz 1929. godine (kojom je Vatikan kao država i uspostavljen) obavezao na „večitu neutralnost u međunarodnim odnosima“.

Crvenoarmejac okružen narodom u oslobođenom Beogradu. Foto: Wikipedia

Pređimo na Aziju. Na tom kontinentu, Avganistan je bio neutralan tokom čitavog rata, kao i Tibet i Jemen. Saudijska Arabija je rat Nemačkoj objavila 28. februara 1946. godine, a Japanu 1. aprila; nikakve vojne akcije nije preduzela na temelju tako kasnog ulaska u rat. Isto važi i za Republiku Tursku, koja je Silama Osovine rat objavila istog meseca, sa istim vojnim posledicama: nijedan turski vojnik borbu nije video.

Zapravo, obe zemlje su stupile u konflikt sa Silama Osovine jer su ih Saveznici zvali da prisustvuju inauguralnoj konferenciji Ujedinjenih nacija ali pod uslovom objave rata. Ondašnjem turskom rukovodstvu ipak treba čestitati na mudrosti koja ih je navela da odbiju „najslađe“ ponude Nemačke kojom bi se Turska proširila ka Srednjoj Aziji i Kavkazu, samo da objave rat SSSR-u.

U Južnoj Americi praktično nije bilo ni jedne neutralne zemlje, iako je njihov sveukupni doprinos mizeran, ali samo zato što je Peru stupio u sukob 12. februara 1945. godine, tri dana kasnije Venecuela, a Argentina 27. marta (proosovinski sentimenti dominirali su vojnim strukturama koje su vladale zemljom, ali je narod bio na strani Saveznika; na hiljade Argentinaca dobrovoljno je ratovalo u okviru Britanske vojske). Čile je objavom rata Japanu 11. aprila postao poslednja zemlja koja se pridružila Saveznicima.

(O. Š.)