SVI PROLAZE, NIKO NE VIDI: Četiri velike tajne na fasadi zgrade Narodne skupštine (FOTO)

Foto: Wikipedia

Zidanje nove Zgrade Doma Narodne skupštine počelo je polaganjem kamena temeljca 27. avgusta 1907. godine, ali je od samog početka teklo sporo, da bi tokom Prvog svetskog rata bilo prekinuto. Potom je nastavljeno, ali ponovo sporo, sve do 1926. kada je ponovo potpuno obustavljeno.

Za ovim zdanjem nije postojala nikakva potreba nakon uspostave Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929. i formalnih jednopartijskih izbora dve godine kasnije, na kojima je učestvovala samo dvorska Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija, partija koja će 1933. biti preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.

Kada je nakon Marseljskog atentata 1934. i kakve-takve obnove normalnog parlamentarnog života takozvanim Petomajskim izborima naredne godine, na najvišem državnom nivou donesena odluka da se napokon dovrši zidanje Zgrade Doma Narodne skupštine Kraljevine Srbije odnosno SHS odnosno Jugoslavije, sve je odjednom ušlo u šestu brzinu i gradnja je dovršena za manje od dve godine, pa je tako svečano osvećena 18. oktobra 1936.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Međutim, ovo nije priča o celokupnoj zgradi Narodne skupštine, niti o njenoj gradnji, već o jednom konkretnom njenom aspektu — fasadi. Tačnije, o četiri elementa na njenoj fasadi koje velika većina ljudi verovatno nikada nije primetila, iako je pored ovog prelepog zdanja bezbroj puta prošla (ili, ako je i primetila, nije znala šta tačno gleda).

Naime, izvornim projektom izgleda fasade bile su predviđene heraldičke dekoracije i skulpturalna plastika, ali plan nikada nije do kraja realizovan, iz ko zna kog razloga; treba imati u vidu da su to bile godine duboke političke krize i u Kraljevini Jugoslaviji i u Evropi, godine namesništva, godine borbe za decentralizaciju zemlje (borbe koja je kulminirala stvaranjem Banovine Hrvatske), godine kada se kuvao Drugi svetski rat, godine remilitarizacije Rajnske oblasti, Anšlusa, te okupacije Sudeta pa čitave Češke.

Od svega planiranog, što se plastičnih ukrasa na fasadi tiče, realizovani su samo medaljoni na bočnim rizalitima, koji su rad našeg čuvenog vajara Đorđa Jovanovića: levo su Demosten i Ciceron, a desno Atina i Perikle. (Inače, najpoznatiji radovi ovog umetnika svakako su Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu iz 1904. godine, Vukov spomenik u Beogradu izliven 1932. te Spomenik Milošu Obrenoviću u Požarevcu otkriven 1898.)

Četiri medaljona na fasadi Zgrade Doma Narodne skupštine Republike Srbije. Sleva nadesno: Demosten, Ciceron, Atina, Perikle. Foto: Wikimedia Commons/Gmihail

Bez sumnje, u pitanju su značajne istorijske i mitološke ličnosti, ali bez obzira na to, njihov izbor deluje pomalo proizvoljno i neobično, posebno ako se u vidu ima ondašnji monarhistički režim.

Sa druge strane, možda bismo na njih danas drugačije gledali da je izvorni projekat realizovan u celini te da nisu iščupani iz konteksta, budući da ne znamo ko je sve trebalo da se nađe na fasadi. Ali, čak i ako je tako, ako možda baš zato što je tako, posebnu pažnju bi trebalo posvetiti likovima sa ovih medaljona, jer u tome što su samo oni izrađeni možda ipak postoji neka duboka simbolika, ili prst sudbine koja nešto želi da nam kaže.

Stoga, ukratko, ko su Demosten, Ciceron, Atina i Perikle?

Demosten (384-322) je bio atinski državnik, besednik i advokat iz IV veka pre nove ere, demokrata, čovek koji je dobar deo svog životnog veka posvetio vraćanju stare slave svojoj voljenoj Atini (doduše, neuspešno), očuvanju njenih sloboda i demokratskih institucija, sve vreme govoreći i boreći se protiv Makedonaca, prvo Filipa II a potom i njegovog sina Aleksandra Velikog. Protiv ovog potonjeg podigao je i ustanak, koji je ugušen.

Bista grčkog besednika Demostena, rimska kopija bronzane statue Polievktosa iz cirka 280. p.n.e, pronađena u Italiji. Foto: Wikimedia Commons/Eric Gaba/cartelfr.louvre.fr

Godinu dana nakon smrti Aleksandra, njegov naslednik u samoj Grčkoj i kasnije kratkotrajni regent cele imperije, Antipater, ne bi li sprečio svaki budući ustanak protiv makedonske prevlasti u samoj Heladi, poslao je ljude da pronađu Demostena i da ga likvidiraju, ali ih je ovaj preduhitrio u Posejdonovom hramu na ostrvu Kalavriji, popio otrov i tako sebi oduzeo život 322. godine.

Njegovi nam sačuvani govori danas pružaju uvid u intelektualnu snagu, politiku i kulturu antičke Grčke iz tog perioda. Zanimljivo je i to, što je retorikom i advokaturom počeo da se bavi da bi na sud izveo svoje zakonske staratelje koji su, nakon smrti oca mu a tokom njegovog maloletstva, spiskali imanje koje mu je ovaj ostavio.

Marko Tulije Ciceron (106-43) je bio advokat i političar iz perioda kasne Rimske republike, konzul za 63. godinu p.n.e.

Potekao iz bogate ekvitske porodice, danas se smatra najvećim rimskim oratorom u istoriji, a njegov uticaj na latinski jezik toliko je veliki da se čitava potonja proza do dana današnjeg, ne samo latinska nego evropska uopšte, smatra ili za reakciju protiv njega ili za vraćanje njegovom stilu.

„Ciceron prokazuje Katilinu“, Čezare Makari, 1889. Foto: Wikimedia Commons/http://2.bp.blogspot.com/Alonso de Mendoza

Tako njegov uticaj na evropsku književnost daleko prevazilazi uticaj svih ostalih ljudi, pa mu dugujemo reči poput „evidencija“, „kvalitet“, “kvantitet“, „esencija“, „humanizam“, i tako dalje. Otkriće njegovih pisama od strane Petrarke u XIV stoleću, danas se smatra za okidač koji je pokrenuo renesansu!

Elem, tokom njegovog konzulovanja raskrinkana je zavera Lucija Sergija Katiline koji je planirao da izvrši državni udar, a čuven je Ciceronov govor u Senatu protiv njega, jer kako je govor odmicao sve više senatora se udaljavalo od zaverenika, koji je na kraju ostao da sedi sam samcijat.

Za vreme vlasti Julija Cezara sredinom tog veka, zagovarao je povratak starim republikanskim vrednostima, a nakon Cezarovog ubistva stao je protiv Drugog trijumvirata koji su činili Gaj Oktavijan (budući Avgust, prvi imperator), Marko Antonije i Marko Lepid. Ova trojka ga je proglasila za državnog neprijatelja, nakon čega je ubijen od strane vojnika koji su ga presreli dok je pokušavao da pobegne iz Italije; Marko Antonije njegovu je glavu i šake izložio na Forumu.

Atina je bila grčka boginja mudrosti, zanata i „trezvenije strane rata“, zaštitnica heroja i herojskih poduhvata, zaštitnica brojnih grčkih polisa među kojima se posebno ističe sama Atina, kojoj je dala i ime. U umetnosti je najčešće prikazana sa šlemom na glavi i kopljem u ruci, a simbolišu je sova, masline, zmije i gorgonejon.

Statua Atine Palade ispred austrijske Zgrade Parlamenta u

Rođena iz Zevsove glave, nosila je razne epitete, u zavisnosti od socijalne funkcije koju je njena manifestacija obavljala, pa je tako Atina Promahos („Prvoborkinja“) vodila ratnike u bitku, a postojala je i Atina Palada, Atina Partenos (Devica), i tako dalje. Poslednjih vekova Atina je simbol slobode i demokratije.

Konačno, Perikle (495-429) je najznamenitiji atinski i uopšte starogrčki državnik V veka pre nove ere, besednik i general iz perioda „zlatnog doba“ svog rodnog grada, čovek koji Delski savez pretvorio u Atinsku talasokratiju — „pomorsku imperiju“.

Ličnost je to koja je svojim retorskim veštinama i velikim uticajem na Atinjane iste praktično primorala da pokrenu ambiciozni projekat izgradnje Akropolja, pa tako većina zdanja koja su preživela sve ove vekove, uključujući i Partenon, potiču baš iz njegovog doba (onda kada su sagrađena lansirala su Atinu u neosporni i nedostižni vrh grčkog sveta, koji je većinom, izuzev Sparte, gledao u nju kao u predvodnicu, mada ju je istovremeno i mrzeo jer ga je izrabljivala).

„Prvi građanin Atine“, kako ga je nazvao Tukidid, zaštitnik i mecena književnosti i umetnosti, predvodio je Atinjane u agresivnim ratovima protiv Persijanaca, kao i na samom početku Peloponeskog rata koji je sudbonosno vođen protiv Sparte, sve dok ga nezahvalni sugrađani nisu 430. smenili sa mesta strategosa, pa još pride i kaznili ogromnom sumom od 15 do 50 talenata (izvori se ne slažu oko tačnog iznosa).

Periklov „Posmrtni govor“ održan u čast atinskih vojnika palih tokom prve godine Peloponeskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Philipp Foltz/ancientgreekbattles.net/Cheposo

Osnovni razlog je ležao u tome, što je Perikle, svestan njihove superiornosti, izbegavao direktan sukob sa Lakedemonjanima koji su dva puta neometano poharali Atiku; lakovernom „demosu“, ili rulji, to se nije sviđalo. Drugi razlog je bio taj, što je prenaseljenu Atinu krcatu izbeglicama pogodila neka epidemija, da li kuge ili tifusa ne zna se, koja je na koncu odnela od jedne do dve trećine ukupne populacije grada.

Naredne godine njegovi sugrađani su se pokajali i vratili ga na položaj, koji je obavljao tokom čitave 429. godine. Međutim, potpuno se demoralisao nakon što mu je epidemija odnela živote oba sina sa prvom ženom. Epidemija je ubrzo odnela i njegog život, a crni oblaci su se bili nadvili nad Atinu. Ipak, rat je potrajao još 25 godina, a iz njega je kao apsolutna pobednica izašla moćna Sparta koja je svoju suparnicu svela na poslušnicu koja nikada više nije povratila nivo na kojem je bila pre rata.

Eto, to su likovi na medaljonima na Zgradi Doma Narodne skupštine Republike Srbije, zemlje koja još uvek gradi svoje demokratske institucije i pokušava da obnovi demokratsku tradiciju koja je bila silna u XIX veku. Neka nam Demosten, Ciceron, Atina i Perikle stoga posluže kao uzor i za nadahnuće. Da ne bude da su bespotrebno tu gde su.

(O. Š.)