SVI PREMIJERI SRBIJE U ISTORIJI: Da li ste čuli za Molera i Tenku, i znate li ko je rekorder po broju mandata? (FOTO)

Premijer je kolokvijalno, neformalno zvanje šefa izvršne vlasti koji se u slučaju Republike Srbije zvanično zove "predsednik Vlade". Zbog toga, retroaktivno može biti primenjen na svakoga ko je obavljao tu funkciju, kako god se ona formalno nazivala.

Preporučujemo

A kod nas nije uvek bila "predsednik Vlade". Recimo, tokom perioda Prvog srpskog ustanka vlada se nazivala "Praviteljstvujušči sovjet serbski" i bila je sastavljena od popečitelja, dok je na njenom čelu sedeo "predsednik Sovjeta". Nakon Drugog srpskog ustanka, za vladavine knjaza Miloša, premijer se isprva zvao "predsednik Narodne kancelarije", potom "knjažeski predstavnik" ili alternativno "mjestobljustitelj"; nakon 1861. godine dobija zvanje "predsednik Ministarstva", a od 1903. "predsednik Ministarskog saveta".

Kada su komunisti preuzeli vlast u Jugoslaviji u smiraju Drugog svetskog rata, premijer Srbije de fakto postaje "ministar za Srbiju" zadužen za stvaranje prve republikanske vlade. Kada je do nje došlo 9. aprila 1945. godine, premijer Srbije postaje "predsednik Vlade", potom 1953. godine "predsednik Izvršnog veća", da bi se 1991. godine to vratilo na "predsednika Vlade".

Prema tome, prvi put je srpski premijer poneo zvanje "predsednika Vlade" u Titovoj Jugoslaviji, nikada pre toga ta fraza nije korišćena; "vlada" jeste kolokvijalno bila u upotrebi barem od kraja XIX veka, ali zvanično je to bilo drugačije.

Spomenik proti Mateji Nenadoviću u Valjevu. On je bio prvi premijer moderne Srbije, zvanično predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog tokom Prvog srpskog ustanka. Foto: Wikimedia Commons/Mickey Mystique

Ako bismo se prepustili temeljnoj obradi svakog pojedinačnog srpskog premijera, to bi se pretvorilo u knjigu a ne u novinski tekst. Zbog toga smo odlučili da ih pomenemo sve, sa najosnovnijim informacijama, a da se tek na ponekom zadržimo nešto duže. O kome ćemo nešto više reći ne zavisi od statusa u javnom mnenju, budući da većina okvirno već ponešto zna o ljudima poput prote Mateje ili Pašića, već zavisi od neke zanimljivosti ili pak od zaborava istorijski važnih osoba.

I još nešto: ignorisaćemo njihova politička opredeljenja jer smatramo da to samo bespotrebno unosi razdor i seje netrpeljivost prema istorijskim ličnostima. Oni nadilaze partijske podele.

Dakle, na početku beše prota Mateja Nenadović (1777–1854) koji je na ovu dužnost stupio avgusta 1805. godine i koga je na toj dužnosti nasledio vojvoda Mladen Milovanović (1760–1823) januara 1807.

Jakov Nenadović, vojvoda tokom Prvog srpskog ustanka i predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, odnosno premijer. Foto: Wikipedia/Mihailo Grbić

Milovanović će 1811. godine postati popečitelj vojenih djela nakon što ga je godinu dana ranije na mestu premijera zamenio slavni vojvoda Jakov Nenadović (1765–1836), čovek od najvećeg ugleda zbog čijeg je pritiska i stvoren Praviteljstvujušči sovjet serbski kao protivteža samovolji vožda Karađorđa (1762–1817) kao šefa države.

Međutim, Jakov nije zadugo ostao na čelu izvršne grane vlasti pošto je nakon reforme državne uprave Karađorđe 1811. godine sebi omogućio da sedne i na tu stolicu, pored bivanja voždom. Tu će on ostati do sloma ustanka 1813. godine kada se sva sila osmanlijska sručila na nas usled povlačenja Rusije iz rata (napao ih Napoleon) i sklapanja separatnog mira sa Turskom. Nakon toga, na mesto predsednika Sovjeta vratio se Milovanović, ali je njegova vlada bila u egzilu.

Kada je 1815. godine Miloš Obrenović stvorio Knjaževstvo Srbiju sa sobom kao knjazom i šefom države, prvi premijer je postao Petar Nikolajević Moler (1775–1816), vojvoda Sokolske nahije, koji je nadimak dobio zbog toga što je bio — slikar. Tačnije, Nikolajević je bio ikonopisac koji je pre ustanaka oslikavao manastire a bio je i sinovac Hadži-Ruvima koji je stradao u Seči knezova koja je pokrenula celi lanac događaja.

Petar Nikolajević Moler, prvi premijer Srbije nakon Drugog srpskog ustanka. Zvanično: predsednik Narodne kancelarije. Foto: Wikimedia Commons/Zadružne knjige Beograd

Moler nije hteo da igra kako Miloš svira, bio je opozicija njegovoj samovolji, zbog čega je knjaz sredio da ga Marašli Ali-paša zadavi svilenim gajtanom u Beogradu. Molerova ulica u našem glavnom gradu, na Vračaru, nosi ime baš po njemu.

Tek 1821. godine Srbija dobija ponovo premijera, ovog puta Jevrema Obrenovića (1790–1856), najmlađeg knjaževog brata. 1826. njega na nekoliko meseci smenjuje Miloje Todorović (1762–1832), a zatim dolazi Dimitrije Davidović (1789–1839) koji će ostati na toj funkciji tri godine; on će 1835. napisati Sretenjski ustav, jedan od najnaprednijih u Evropi tog vremena, koji je ruski ambasador prezrivo nazvao "francuskim rasadom u turskoj šumi" i koji zbog rusko-austrijskog pritiska nije zaživeo iako je bio izraz slobodarskog duha srpskog naroda.

Davidović odlazi sa premijerske funkcije, a naslednika dobija tek 1835. u vidu Koče Markovića (1795–1836) koji se zadržava godinu dana i koga nasleđuje Stefan Stefanović Tenka (1797–1865); Tenka je takođe bio i predsednik Državnog saveta a i nosilac čina general-majora, najvišeg koji je postojao tada kod nas. Po njemu je Tenkina zavera (da se ubije knjaz Aleksandar Karađorđević) dobila ime.

Grob Dimitrija Davidovića, srpskog premijera i pisca Sretenjskog ustava 1835. godine, jednog od najnaprednijih u Evropi svog doba. Staro smederevsko groblje pri Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Foto: Wikimedia Commons/M Todorovic

Zatim se praktično godinu za godinom smenjuju Avram Petronijević (1791–1852) sa kojim počinje era "knjažeskih predstavnika" budući da je do tada premijer bio "predsednik Narodne kancelarije", potom Paun Janković (1808–1865), Đorđe Protić (1793–1857) koji će vladati više od dve godine, zatim ponovo Avram Petronijević, pa Aleksa Simić (1800–1872) koji će takođe uspeti da se održi dve godine.

Konačno, u trećem mandatu nanovo premijer postaje Avram Petronijević, nakon ustoličenja knjaza Aleksandra Karađorđevića. Kažu: treća sreća. U njegovom slučaju to se zaista tako i pokazalo budući da je sedeo na toj stolici od 11. oktobra 1844. godine pa sve do svoje smrti 22. aprila 1852. u Carigradu tokom zvanične posete Osmanlijskom carstvu.

Nasledio ga je Ilija Garašanin (1812–1874), tvorac "Načertanija" koje je usmerilo srpsku spoljnu politiku za narednih 150 godina, ali se nije u tom prvom mandatu dugo zadržao, tek oko godinu dana. Tada se vratio Aleksa Simić u novom dvogodišnjem premijerovanju, da bi onda ponovo krenulo brzo smenjivanje šefova vlade: Aleksa Janković (1806–1869), pa Stevan Marković (1804–1864), pa ponovo Aleksa Simić u trećem mandatu, pa opet Stevan Marković, zatim Stevan Magazinović (1804–1874), Cvetko Rajović (1793–1873) i Filip Hristić (1819–1905).

Ilija Garašanin. Foto: Wikipedia

U tom trenutku 21. oktobra 1861. godine premijer zvanično dobija zvanje "predsednika Ministarstva", a čast da je ponese prvi u svom drugom mandatu dobija Ilija Garašanin. Šest godina će sedeti u toj časnoj stolici, a smeniće ga Jovan Ristić (1831–1899) na svega tri nedelje. Odmah potom dolaze Nikola Hristić (1818–1911) pa Đorđe Cenić (1825–1903). Radivoje Milojković (1832–1888) će se zadržati duže od njih, čitave tri godine, sve do avgusta 1872.

Sledeći premijer bio je Milivoje Petrović Blaznavac (1824–1873) koji se zadržao do svoje smrti 5. aprila 1873, a sa njim će ponovo početi niz kratkih višemesečnih ili jednogodišnjih mandata: Jovan Ristić po drugi put, Jovan Marinović (1821–1893), Aćim Čumić (1836–1901), Danilo Stefanović (1815–1886), Stevča Mihailović (1804–1888) i Ljubomir Kaljević (1841–1907). Nakon toga dolaze tri dvogodišnje vlade: prvo se vraća Stevča Mihailović, zatim Jovan Ristić, i konačno dolazi Milan Piroćanac (1837–1897).

Kažemo konačno zato što je pomenuti gospodin imao čast da bude prvi predsednik Ministarstva Kraljevine Srbije od 6. marta 1882. do 2. oktobra naredne. Smenio ga je Nikola Hristić u drugom mandatu, a njega četiri meseca docnije Milutin Garašanin (1843–1908) koji će premijerovati naredne tri godine.

Milivoje Petrović Blaznavac, uticajni srpski političar iz druge polovine XIX veka i premijer Srbije. Foto: Wikimedia Commons/staresrpskeslike.com

Zatim ponovo dolazi brzo smenjivanje premijera, što je za vreme Obrenovića očigledno bila norma. Jovan Ristić u četvrtom mandatu, Sava Grujić (1840–1913) u prvom, Nikola Hristić u trećem, general Kosta Protić (1831–1892) u jedinom, Sava Grujić u drugom, pa Nikola Pašić (1845–1926) i Jovan Avakumović (1841–1928) u svojim prvim. Avakumović je uklonjen kada je 17-godišnji kralj Aleksandar Obrenović izvršio dvorski udar i proglasio se punoletnim, te ukinuo namesništvo.

Priča sa kratkotrajnim vladama se, međutim, nastavila sa Lazarem Dokićem (1845–1893), Savom Grujićem u trećem mandatu, Đorđem Simićem (1843–1921) u prvom, Svetomirom Nikolajevićem (1844–1922) u jedinom, Nikolom Hristićem u četvrtom, Stojanovom Novakovićem (1842–1915) u prvom i Đorđem Simićem u drugom.

Trogodišnja vlada Vladana Đorđevića (1844–1930), oformljena oktobra 1897. godine, biće najdugovečnija za duži vremenski period unazad, ali neće postati pravilo. Naime, jula 1900. godine premijer postaje Aleksa Jovanović (1846–1920), zatim aprila naredne Mihailo Vujić (1853–1913), pa 20. oktobra 1902. Petar Velimirović (1848–1921) i konačno tačno dva meseca docnije Dimitrije Cincar-Marković, koji je rođen 1849. godine a ubijen tokom Majskog prevrata 1903.

General Sava Grujić, premijer Kraljevine Srbije u pet navrata, i njen senator. Foto: Wikimedia Commons/SANU

Predsednik Ministarstva tada postaje predsednik Ministarskog saveta. Prvi koji je imao čast da ponese to zvanje bio je Jovan Avakumović u svom drugom mandatu, od juna do oktobra 1903. Zamenio ga je Sava Grujić u četvrtom mandatu, zadržavši se na toj funkciji do decembra naredne godine. Zatim je usledio drugi, petomesečni mandat Nikole Pašića. Nešto duže zadržao se Ljubomir Stojanović (1860–1930), do marta 1906. godine.

Njega je nasledio Sava Grujić u svom petom mandatu koji je trajao mesec i po dana, nakon čega se na premijersku stolicu vratio Nikola Pašić i na njoj se zadržao do jula 1908, dakle, više od dve godine. Petar Velimirović je u svom drugom mandatu ostao na vlasti sedam meseci, Stojan Novaković u svom drugom osam, a Nikola Pašić u svom četvrtom 21 mesec.

Učeni Milovan Milovanović (1863–1912) — pravnik evropskog kova, arhitekta saveza sa Bugarskom koji je omogućio pokretanje Prvog balkanskog rata i oslobađanje naših južnih krajeva od turske vlasti, čovek racionalan i mudar, istinski državnik — prerano je umro prirodnom smrću pre nego što je mogao da vidi otelovljenje svog životnog dela. Na nekoliko meseci ga je nasledio Marko Trifković (1864–1928), a onda je došao peti mandat Nikole Pašića koji je trajao nezapamćenih šest godina (barem toliko dugovečna nije bila nijedna vlada u sećanju živih ljudi).

Milovan Milovanović, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije, ministar vanjskih dela, poslanik u Rimu, autor Radikalskog ustava iz 1888. Foto: Wikipedia/Djordjes

Pašić je potom postao vršilac dužnosti predsednika Ministarskog saveta Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koje će tri godine kasnije postati Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca a 1929. godine Kraljevina Jugoslavija.

Dvoumili smo se da li da premijere iz međuratnog perioda tretiramo kao srpske premijere budući da nisu nominalno bili srpski; sa druge strane, za razliku od socijalističkog perioda, tada nije bilo drugih premijera osim tih na samom vrhu (zemlja jeste bila podeljena na banovine, ali nije bilo Srbije niti su banovine imale neka golema ovlašćenja kao što su ih imale republike unutar SFRJ).

Došli smo do zaključka da ne bi bilo u redu kada bismo napravili takav prekid, zbog čega ćemo se pozabaviti i premijerima iz tog doba; uostalom, ionako je postojao samo jedan jedini premijer Kraljevine Jugoslavije koji nije bio srpske nacionalnosti, a bilo ih je zaista mnogo.

Jovan Jovanović Pižon, poslanik Kraljevine Srbije u Beču u periodu pre izbijanja Prvog svetskog rata, i Nikola Pašić, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije. Foto: arhivyu.gov.rs

Prema tome, nastavljamo do tačke u kojoj počinje Drugi svetski rat. Te izbegličke vlade nećemo računati jer smatramo da to nema smisla, budući da su se igrale vladanjem državom koja je bila pod okupacijom i nad kojom nisu imale nikakvu kontrolu, slično kao što se Hitler početkom 1945. godine u svom berlinskom bunkeru igrao nepostojećim divizijama pošto feldmaršali i generali nisu smeli da mu kažu da ih više nema.

Pašić je kao v.d. premijera opstao samo dvadesetak dana tog decembra 1918. godine, a zamenio ga je Stojan Protić (1857–1923). Dobra stara praksa kratkovečnih vlada se, međutim, nastavila. Protića je već avgusta meseca nasledio Ljubomir Davidović (1863–1940), ali se vratio februara 1920. i opstao do maja. Tada je premijer postao Milenko Vesnić (1863–1921) koji je umro 1. januara 1921. godine i kojeg je nasledio, pogađate, ponovo Nikola Pašić u svom sedmom mandatu.

Pašić je i ovog puta opstao na duži period, sada od tri godine; onda se jula 1924. vratio Ljubomir Davidović i bio iste godine novembra meseca zamenjen — Nikolom Pašićem. Dakle, bio je to osmi i poslednji mandat ovog diva srpske politike kojeg je aprila 1926. nasledio Nikola Uzunović (1873–1954). Njega je, pak, godinu dana kasnije nasledio Velimir Vukićević (1871–1930), a njega jula naredne čovek koji se mora posebno naglasiti.

Anton Korošec, jedini predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije koji nije bio Srbin. Bio je Slovenac. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-2010-0420-501 / o.Ang. / CC-BY-SA 3.0

Anton Korošec (1872–1940). To je ime jedinog čoveka koji je obavljao funkciju predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije a da nije bio Srbin. Bio je Slovenac.

Nažalost, ili kako god, premijerovao je svega pet i po meseci, dok kralj Aleksandar nije uspostavio Šestojanuarsku diktaturu. Tada je premijer postao Petar Živković (1879–1947), čovek o kome smo nedavno malo opširnije govorili kao o prvom gej premijeru u našoj istoriji; on će na toj poziciji ostati do 1932. godine, a naslediće ga Vojislav Marinković (1876–1935), njega Milan Srškić (1880–1937), potom Nikola Uzunović u drugom mandatu, pa Bogoljub Jevtić (1886–1960). Najduže je od njih bio opstao Srškić: godinu i po dana.

Tada dolazi Milan Stojadinović (1888–1961), čovek kontroverzan, ne samo zbog onoga što je činio tokom vladavine (postoji osnovana sumnja da se obogatio spekulacijom sa državnim obveznicama, koristeći svoju poziciju da glasinom obori njihovu cenu, da ih pokupuje, da potom negira glasinu i proda ih sve po mnogo većoj ceni) već i zbog onoga što je radio nakon Drugog svetskog rata (slikao se nasmejan sa Pavelićem u Argentini i sa njim "podelio" Jugoslaviju na srpski i hrvatski deo).

Bivši jugoslovenski premijer Milan Stojadinović nasmejan sedi pored Pavelića u Argentini nakon rata. Foto: Wikipedia/Mladifilozof

Uglavnom, Stojadinović je premijerovao do februara 1939. godine, kada je došao Dragiša Cvetković (1893–1969) koji je uz kneza Pavla pokušao da smiri hrvatski secesionizam stvaranjem Banovine Hrvatske, a 25. marta 1941. godine uveo Jugoslaviju u Trojni pakt u pokušaju da izbegne invaziju Trećeg rajha. Oboren je dva dana kasnije; njegova druga uzastopna koaliciona vlada formirana neposredno nakon prve bila je poznata kao "Vlada Cvetković-Maček" jer je njen potpredsednik bio Vlatko Maček iz Hrvatske seljačke stranke.

Uglavnom, kada je srušen došao je Dušan Simović (1882–1962) koji je pobegao iz zemlje tokom Aprilskog rata, pred najezdom Vermahta. Tu stajemo i dalje nastavljamo sa premijerima Srbije, ne više Jugoslavije.

Od 7. marta do 9. aprila 1945. godine ministar za Srbiju koji je organizovao novu vlast bio je Jaša Prodanović (1867–1948), i on se, kao što rekosmo, može nazvati premijerom iako to tehnički nije bio. Prvi koji je zvanično bio nazivan "predsednik Vlade Srbije" bio je Blagoje Nešković (1907–1984) koji će na toj funkciji ostati do 1948. godine. Naslediće ga u petogodišnjem mandatu Petar Stambolić (1912–2007).

Petar Stambolić, premijer SR Srbije krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina XX veka. Foto: Wikimedia Commons/Večer

Stambolić je ujedno biti i prvi "predsednik Izvršnog veća Srbije", ali samo tokom 1953. godine, nakon čega dolazi Jovan Veselinov (1906–1982) u četvorogodišnjem mandatu, pa Miloš Minić (1914–2003) u petogodišnjem, pa Slobodan Penezić Krcun (1918–1964) u dvogodišnjem mandatu koji je prekinut sumnjivom smrću u saobraćajnoj nesreći. Njega kao vršilac dužnosti u periodu 6-17. novembra 1964. godine menja Stevan Doronjski (1919–1981), a trajno rešenje postaje Dragi Stamenković (1920–2004) koji će vladati tri godine.

Kao što vidite, od samog početka vlade socijalističke Srbije bitno su stabilnije od svih dotadašnjih, usled jednopartijske diktature (ili jednopartijske efikasnosti) koja je isisala duboke ideološke podele i svađe iz parlamenta.

1967. premijer Srbije postaje Đurica Jojkić (1914–1981) u dvogodišnjem mandatu, zatim Milenko Bojanić (1924–1987) u petogodišnjem, pa u četvorogodišnjem Dušan Čkrebić (rođen 1927.) poznat po tome što je juna 1985. godine, dok je obavljao funkciju predsednika Predsedništva SR Srbije dao odobrenje za nastavak gradnje Hrama Svetog Save zbog čega je 2007. od Srpske pravoslavne crkve dobio Orden Svetog Save.

Slobodan Penezić Krcun, premijer SR Srbije početkom 1960-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/Stevan Kragujević

Nakon Čkrebićeve vlade usledile su još dve četvorogodišnje: ona Ivana Stambolića (1936–2000) i ona Branislava Ikonića (1928–2002). Zanimljivo je to što su sve vlade od Jojkićeve iz 1967. pa do vlade Desimira Jeftića (1938) iz 1986. godine tri puta bile formirane 6. maja, i po jednom 5. maja, 7. maja i 6. juna. Drugim rečima: sve je prštalo od stabilnosti i planiranja.

Vlada Desimira Jeftića pada 5. decembra 1989. godine i premijer postaje Stanko Radmilović (1936) koji će u toj stolici sedeti do 15. januara 1991. godine. Prvi premijer, sada opet zvanično "predsednik Vlade", nakon uvođenja višestranačja postaje Dragutin Zelenović (1928). Decembra iste godine dolazi Radoman Božović (1953), a 1993. smenjuje ga Nikola Šainović (1948).

Šainovića, pak, smenjuje Mirko Marjanović (1937–2006) koji će kroz nekoliko vlada ostati premijer sve do oktobra 2000. godine, kada je bio prinuđen da odstupi nakon Petooktobarske revolucije. Kao vršilac dužnosti predsednika Vlade nasledio ga je od tog oktobra pa do januara 2001. godine Milomir Minić (1950), a njega Zoran Đinđić (1952–2003), takozvani "prvi demokratski predsednik Vlade", ispred široke koalicije DOS-a.

Foto: Wikipedia/Gmihail, Profimedia/Corbis

Đinđić je mučki ubijen u atentatu nepunih 26 meseci kasnije; kao vršilac dužnosti nasledio ga je prvo Nebojša Čović (1958) u prvih pet dana nakon ubistva, a zatim na jedan dan Žarko Korać (1947). Konačno, 18. marta 2003. godine na mesto premijera došao je Zoran Živković (1960) čija će vlada opstati skoro godinu dana.

Naredni premijer vladaće četiri godine u dva odvojena ali vezana mandata: u pitanju je Vojislav Koštunica (1944). 2008. godine na premijersko mesto došao je Mirko Cvetković (1950), kojeg 2012. godine menja Ivica Dačić (1966). Njega, pak, dve godine docnije menja Aleksandar Vučić (1970) koji će na toj funkciji ostati do 31. maja ove godine.

Nakon toga, vršilac dužnosti predsednika Vlade postaje ponovo Ivica Dačić, sve do 29. juna kada je za novog i poslednjeg premijera u dosadašnjem nizu izabrana Ana Brnabić (1975): prva žena na toj dužnosti, i prva javno deklarisana osoba gej-orijentacije.

(O. Š.)