Čovek koji je stvorio mit o katancima na mostovima zaljubljenih, otkriva nam sve ludosti i tajne ljubavi: Srbi i Hrvati su strastveni narodi (FOTO)
Kroz istoriju su ljudi dosta pisali o ljubavi i trudili se da otkriju sve njene tajne. Često možemo da pročitamo da je „ljubav sila koja pokreće svet“ i da upravo ona daje smisao ljudskom postojanju. Upravo je to tema koju u svojim brojnim romanima obrađuje čuveni italijanski pisac Federiko Moća, čije su knjige u Srbiji veoma popularne i uz koje stasavaju brojne generacije.
Preporučujemo
Mala Sirena ponovo obojena: Godinama je farbaju iz različitih razloga, nekada i dramatičnih, čak su joj krali i delove tela (VIDEO)
Ekatarina je bila jedina Staljinova ljubav: Umrla je na njegovim rukama, a onda je - pobio njenu porodicu (FOTO)
Pored toga što neumorno piše, on režira filmove i piše scenarija, a od 2011. godine je postao i gradonačelnih gradića Rozelo.
Moća je tokom proteklog vikenda boravio u našoj prestonici i tom prilikom je za Telegraf.rs ispričao šta je za njega ljubav, gde pronalazi inspiraciju za svoja dela, koja je naluđa stvar koju je uradio zbog ljubavi i šta misli o našoj zemlji i njenom narodu.
Gde pronalazite inspiraciju za svoje knjige, zašto je tema uvek ljubav i kakvu poruku želite da prenesete svojim čitaocima?
Volim da se inspirišem svime onim što me okružuje. Volim da me inspirišu ljudi, možda neki njihov razgovor, diskusija ili svađa i onda se odatle sve dalje razvija.
Ne bih rekao da je tema mojih knjiga samo ljubav, to je nešto što je prisutno u životima svih nas, već se u knjigama takođe opisuju karakteri, ličnosti, likovi tih knjiga, zatim govorim i o prijateljstvu. Ljubav bi mogla da se definiše kao neka nit vodilja ali pored toga u knjigama se govori i o gubitku neke osobe, o bolu. Pre bih rekao da su u pitanju neki značajni trenuci u životima.
Ne volim da govorim o samo jednoj poruci. Pre bih rekao da ja pričam priče kroz svoje knjige. Recimo u ovoj poslednjoj knjizi „Tri puta ti“ ja pričam različite priče, predstavljam živote tih likova, a takođe ne bih rekao da postoji samo jedna poruka.
Ne bih voleo da me ljudi smatraju nekim učiteljem. Pre svega ja pričam priče, a one mogu da budu neki podsticaj za razmišljanje dalje. Prilikom potpisivanja knjiga sam video da upravo i ovde u Srbiji moje knjige podstiču ljude na razmišljanje i osetio sam kod ljudi koji su došli neku prisnost i privrženost na osnovu onoga što sam ja napisao.
Da li i sami verujete u ljubav i srećan kraj, i da li ste imali priliku da to iskusite u životu?
Više nego što verujem u ljubav ja verujem u osobu. Mogu da kažem da sam romantičan, a takođe imam i ideju da izgradim nešto sa određenom osobom. To ponekad može biti teško zato što u tom slučaju nisi sam i moraš da pokažeš neku fleksibilnost. Moraš da slušaš drugu osobu, da osetiš njene potrebe, želje i promene, da nekako pratiš tu osobu na njenom putu.
Verujem da ono što pokušavam da ispričam je da svi treba imamo više ljubavi prema svima, prema osobama koja nas okružuju, čak i kada su nam nepoznate. Ljubav je nešto najlepše što može da nam se dogodi u životima. Ljubav u svim svojim oblicima je nešto što je najprijatnije.
Da li u Vašim pričama ima malo ličnih ljubavnih iskustava i doživljaja?
Naravno da u mojom pričama i ličnih doživljaja. Priče kao motiv imaju neki lični događaj, ali su one onda obrađene kao roman u toj naraciji. Recimo kod prvog romana „Tri metra iznad neba“ mene je inspirisao ceo moj period u gimnaziji, kada sam prisustvovao tim trkama motora, po prvi put sam bio na moru u oblasti Arđentario to je u Toskani u Ancedoniji. Video sam zaista tu kuću na stenama koju spominjem u knjizi ali nikada nisam bio u njoj. To sve jesu delovi mog života ali su onda oni ispričani na neki drugi romansijerski način. Onda sve to daje neki drugi ton, neku drugu dubinu samoj priči.
Iz jedne Vaše knjige je potekla ideja da mladi parovi kače katance na mostove kao zavet večne ljubavi. To je praktično postao pravi svetski trend. Kako je nastao taj mit sa katancima i u čemu vidite njegovu simboliku?
Zaista mi je prijatno što se u celom svetu taj običaj ukorenio. Čak sam to video i u američkim filmovima, gde likovi isto to rade. Dakle zaključaju katanac i onda bace ključ u reku. Posle prve knjige „Tri metra iznad neba“ nastao je običaj da se pišu poruke, kao grafiti po zidovima zgrada i po spomenicima i ja sam mislio da je zaista velika šteta da se na takav način oštećuje ono što je oko nas.
Razmišljao sam da u drugoj knjizi „Želim te“ bude nešto što je takođe neki znak ali da ostanu čiste ulice. Raspitavao sam se da li u Rimu postoji neka legenda o ljubavi ali ništa nisam saznao. I onda sam se setio da u vreme kada sam ja služio vojsku, da je bio običaj da kada se završi vojni rok da se taj katanac sa ormarića ili ranca, gde su se čuvale lične stvari, zakači za neku gredu i da onda tu ostane.
I onda sam smislio da na isti način momak i devojka zaključaju katanac i onda bace ključ u reku da ih niko više ne rastavi. Dan pre nego što je izašla knjiga „Želim te“ ja sam otišao do na most Milvio koji je do tada bio potpuno nepoznat. Njime su prolazili samo oni koji žive u tom delu Rima i ja sam onda zakačio jedan katanac. Baš sam pomislio „eto ako neko sutra pročita, može da dođe i da vidi i iznenadiće se“. I samo nedelju dana posle toga ja sam došao ponovo i već bilo oko 300 katanaca.
Da li mislite da ljudi danas ne znaju kako da se udvaraju jedni drugima i da budu romantični? Mnoge žene se često žale da im partneri ne poklanjaju sveće, da im ne pišu pisma ili pesme.
Na potpisivanju knjiga devojke su se žalile upravo na to da se današnji momci ne udvaraju dovoljno i da nisu dovoljno romantični. Mislim da je to udvaranje nešto najlepše što može da se desi tokom neke zaljubljenosti, kada treba da ti se dopada da osvajaš osobu koja ti se dopada, da je iznenadiš na svaki mogući način – rečima, nekom pesmom... Mislim da je nešto najlepše, odnosno ideal kada ono što zamišljaš da je neka druga osoba odgovara realnosti. Dešava se da se zaljubimo u nešto što mislimo o drugoj osobi, a onda se ispostavi da osoba nije takva i zbog toga mislim da treba dobro upoznati drugu osobu, pre nego što se zaljubimo i izgubimo glavu za njom.
Takođe je prema mom mišljenju, nešto najlepše i kada se prijateljstvo pretvori u ljubav, jer onda ta ljubav dobija neko savršenstvo. Takođe smatram da su današnje žene nekako ulile strah muškarcima i oni onda danas moraju da imaju i više inicijative i da se više trude, jer su žene strožije. To možda dolazi i odatle jer se plaše da im se muškarac udvara da bi ih odmah dobio, a zapravo bi trebalo da uživaju u samom činu udvaranja.
Da li mislite da je danas u modernim vremenima među ljudima došlo do neke otuđenosti i da je ljubav na neki način izgubila svoj prvobitni oblik i značaj?
Zaista ne mislim da je tako. Verujem da čovek treba da ima neki svoj kodeks ponašanja koji treba da penosi dalje na svoju decu i ne znači da ako se društvo menja da neko treba to slepo da sledi kao da pripada nekom stadu. Čovek treba da kroz vreme prenosi neka svoja mišljenja o ljubavi i to treba da bude zadovoljstvo. Jednom sam pročitao rečenicu koja mi je ostala uklesana u pamćenje, a koja kaže: „Ljubav čini posebnima obične ljude“. I zaista mislim da je tako, jer samo kada neko voli može da uradi nešto što inače ne bi uradio.
Može da se promeni, da postane bolji, može više da se potrudi, može prosto da promeni svoj način života zbog ljubavi. Ovde bih pomenio lika Martina Idena iz romana Džeka Londona koji od mornara postaje pisac samo zato što devojka koju je voleo nije htela da prihvati mornara. To je knjiga koju bi trebalo da pročitate jer je prelepa knjiga i koja pokazuje kako zbog ljubavi nešto može da se promeni.
Ko je prema Vašem mišljenju spremniji da više rizikuje zbog ljubavi, muškarci ili žene, i zbog čega?
Mislim da je ovo dosta složeno pitanje zato što ne možemo da generalizujemo stvari, jer sve zavisi prosto od pojedinačnog slučaja. Ne vidim da je ijedan od dva pola više sklon zaljubljivanju i riziku. Tokom potpisivanja knjiga zaista je bilo više žena i svega nekoliko muškaraca, koji su isto došli po knjigu za neku svoju devojku ili ženu. Tačno je da su možda žene više romantične, ali to ne znači da opet nisu proračunate.
Možda i one sa druge strane mogu da budu i razočarane. Sve zavisi od pojedinačnog slučaja. Često se dešava da se muškarac zaljubi u ženu bez obzira na njene kvalitete jer je možda više privučen njenom lepotom u opštem smislu, a ne zato što je ona nešto posebno lepa ili elegantna. Isto tako se dešava da se žena zaljubi u muškarca koji nije toliko lep, a opet ima neke druge kvalitete.
Koja je najluđa stvar koju ste nekada uradili zbog ljubavi?
Uradio sam upravo ono što sam i napisao u svom prvom romanu. Napisao sam nešto na mostu. Tada sam bio mlad, bilo je pet ujutru i ja sam se popeo na taj stub i sprejem ispisao poruku i samo sam se nadao da neće proći policijska kola da me odvedu u stanicu.
Sećam se da sam onda narednog jutra pre odlaska u školu pozvao sestru te devojke i rekao sam joj „kada vas otac bude vozio kolima u školu pogledajte sa desne strane poslednji stub na mostu“, jer možda kada ovako budu prolazile ne bi primetile poruku.
Da li mislite da ste kroz svoje pisanje uspeli da odgonetnete tajnu ljubavi i kako biste svojim rečima opisali pojam ljubavi?
Ne verujem da tajna ljubavi može da se otkrije, budući da je ljubav čarolija i kada bismo otkrili tajnu te čarolije onda bi ona prestala da bude tako čarobna. Ljubav se rađa onda kada se najmanje nadaš i isto tako nestaje onda kada ne očekuješ. Ljubav je lepota te začaranosti koja te poboljšava. Ne znam da li sam odgonetnuo tajnu ljubavi, u svakom slučaju ja sam je ispričao. Mnogo je ljudi gledalo i moje filmove u kojima zaista dajem značaj ljubavi. Ljubav je po meni značajna, ona je prava revolucija.
Da li ste očekivali ovakvu popularnost van Italije i šta mislite o čitalačkoj publici u Srbiji?
Najveće iznanađenje za mene jeste bilo to što sam postigao slavu van granica svoje zemlje. Pre svega u Španiji, Francuskoj i Nemačkoj. Vrlo sam zadovoljan što sam tokom poslednjih godina postao popularan i u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Smatram da su ove zemlje strastvene. Smatram da osobe u Srbiji imaju lep karakter, da su ponosne upravo zbog teškoća koje su proživele i zbog bola koji gradovi u Srbiji još uvek nose u sebi. To se može videti u karakteru mladih osoba koje sam upoznao, koje su vrlo osećajne i pored toga što su dosta mlade one su i jako zrele, što mi se jako dopada.
(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)
Povezane vesti
Ludi za poljupcima: Ovaj snimak iz prodavnice za ljubimce otapa i najtvrđa srca
Pljačkaši grobova oteli blago etrurskih princeza: Uhvaćeni pomoću dronova i prisluškivanih telefona
Jubilarnih 70 godina Svetskog dana deteta uz posebne popuste na knjige za decu
<% post.title %>
Htela da snimi oluju, a onda je naišao veliki talas: Nije slušala upozorenja, evo kako je završila
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Čim su zaboli ašove u zemlju, pobeleli su od straha: Radnici groblja samo što nisu pali u nesvest zbog prizora u porodičnoj grobnici
POP DOŠAO DA SVETI VODICU, DOMAĆIN GA IZBACIO IZ KUĆE Milan dao 500, sveštenik tražio 1.500 dinara, a onda mu uputio jezive reči
Otac na samrti priznao ćerki i ženi svoje pravo ime, uskoro im je na vrata pokucala i policija: "Dobar dan, mislim da znate zašto smo ovde"
BaTo
U vrnjačkoj Banji postoji most na kome se nalaze katanci koje ostavljaju zaljubljeni preko pedeset godina. Federiko Moća je napisao knjigu 2006!!
Podelite komentar
Sonja
Odlične knjige i filmovi
Podelite komentar
branko
sjajan tekst...
Podelite komentar