Svi joj se smejali, niko nije hteo da je ženi, a ona na kraju postala BAKA TRI KRALJA FRANCUSKE (FOTO)

Francuska kraljica Marija Leščinjska, supruga Luja XV. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Preporučujemo

Poljsko-litvanska republika bila je neobična i jedinstvena država za evropske okolnosti kasnog srednjeg veka i ranog modernog doba.

Bila je to realna unija Poljskog kraljevstva i Litvanskog velikog kneževstva; ne samo što je jedan čovek sedeo na tronu obe zemlje već su imali i jedinstveni parlament, poreski sistem, valutu, vojsku, i tako dalje.

To samo po sebi nije bilo neobično, ali jeste to što je u jednom trenutku sabor celokupnog plemstva počeo da bira kralja i velikog kneza, nekada između sebe a nekada i čoveka sa strane koji bi izneo kandidaturu. Vladar je na funkciji bio u teoriji doživotno, ali mu je moć bila izuzetno ograničena poveljama o pravima vlastele.

U tom i takvom okruženju za poljsko-litvanskog kralja i velikog kneza izabran je 1703. godine Stanislav Leščinjski, pripadnik jedne moćne velikaške poljske porodice. Zapravo, on je faktički instaliran na presto od strane švedskog kralja Karla XII koji je te godine izvršio invaziju na Poljsku-Litvaniju.

Godinu dana ranije, Stanislavu se u donjošleskom gradu Tžebnicu rodila ćerka Marija Karolina Sofija Felicija Leščinjska.

Luj Anri, princ Konde i vojvoda Burbona, prvi ministar za vreme kralja Luja XV. Foto: Wikimedia Commons/PancoPinco

Nakon pet godina na poljskom prestolu, švedska kontinentalna armija je uništena u Poltavskoj bici sa Rusima predvođenim imperatorom Petrom Velikim (ovaj događaj se tretira kao početak kraja Švedske kao velike sile koja je do tog trenutka nesumnjiva bila), pa su independističke poljsko-litvanske snage svrgle Stanislava, imanja su mu konfiskovana a porodica je našla utočište u Švedskoj. 1714. godine obreli su se u Cvajbrikenu uz dozvolu Karla XII (koji se tek nakon pet godina vratio iz osmanlijskog egzila koji je usledio nakon Poltave), a Stanislav je postao grof Svetog rimskog carstva. 1718. su ponovo morali da se sele, nakon smrti švedskog kralja, pa su se smestili u Visamburu u Alzasu, uz pomoć i finansijsku podršku Filipa II, vojvode Orleana, sinovca Luja XIV i u tom trenutku regenta kraljevstva tokom maloletstva Luja XV.

Mariju niko od savremenika nije opisivao kao lepoticu, a na bračnom tržištu isticale su se njene ljudske osobine: prijatnost, obrazovanost, prefinjenost, gracioznost u pokretu i manirima.

Prvo se kao mogući muž pominjao Luj Anri de Burbon, princ Konde koji je preferirao titulu vojvode Burbona; njena nesuđena svekrva međutim nije dala pristanak. Zatim se u nju zaljubio jedan konjički oficir iz garde koju je porodici pridodao vojvoda Orleana; markiz po rođenju, tražio je od regenta da ga proizvede za vojvodu a kada je ovaj odbio ideja o braku je propala.

Luj XV, kralj Francuske i Navare. Foto: Wikimedia Commons/Library and Archives Canada

A propalo je i povezivanje sa markgrofom Badena, zatim princom Badena, konačno i sa grofom Šarole, bratom vojvode Orleana. Kada je Filip II od Orleana preminuo 1723. godine predloženo je da se njegov sin i naslednik Luj, novi vojvoda Orleana, oženi Marijom ali je i druga njena nesuđena svekrva blokirala pregovore jer je tražila dinastički brak za svog sina od kojeg će imati neku političku korist.

Kada je nakon pomenute smrti bivšeg regenta Filipa II od Orleana njegov rođak Luj Anri, princ Konde i vojvoda Burbona, postao prvi ministar, ponovo se pojavila ideja o njegovom braku sa Marijom. Tu ideju je podržavala vojvodina moćna ljubavnica madam Pri jer je smatrala da joj nenaočita Marija neće biti suparnica u krevetu.

Međutim, tada se petnaestogodišnji Luj XV razboleo i hitni brak je postao nužnost jer niko nije želeo da kralj umre neoženjen i bez sopstvenog naslednika; u tom slučaju presto bi otišao bočnoj grani Burbona, kući Orleana, što princ Konde nikako nije hteo da se desi.

Marija Leščinjska, kraljica Francuske i supruga Luja XV, na portretu oko 1730. godine. Foto: Wikimedia Commons/zamek-krolewski.pl

Prvi problem je bila činjenica da je Luj XV već bio veren i to sa španskom infantom Marijanom Viktorijom koja je već nekoliko godina živela u Versaju, ali koja je međutim bila premlada i koju je više godina delilo od polne zrelosti; poslata je kući i veridba je raskinuta na opštu ozlojeđenost španskog dvora.

Drugi problem je bio postizanje konsenzusa oko jedne jedine kandidatkinje za kraljicu-suprugu. Napravljena je lista od 99 dostupnih evropskih princeza, a Marija Leščinjska je skinuta sa njega kada je cifra svedena na samo 17 imena. Osnovni preduslov je ispunjavala, to da je bila katolkinja (nikako nije smela da bude protestantkinja), ali je bila mnogo siromašna (za vlastelinske standarde).

Kada je, međutim, broj kandidatkinja sveden na četiri pojavili su se ozbiljni i brojni problemi. Dve britanske princeze, Ana i Amelija, stavljene su na spisak od strane princa Konde i madam Pri na zahtev njihovog finansijera Jozefa Pariza Duvernea a računajući na to da će se jedna od njih konvertovati u katoličanstvo ako bude izabrana; moćni kardinal Fleri, tutor Luja XV, odbio je međutim da da svoj pristanak za bilo koju od njih dve pozivajući se upravo na veru.

Luj XVI, kralj Francuske i Navare, na portretu izrađenom u godini u kojoj je počela revolucija, 1789. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Druge dve su bile sestre princa Konde, Anrijeta-Luiza i Tereza-Aleksandrina. Njih je lično kralj odbio da uzme u razmatranje jer se nisu dopadale kardinalu Fleriju koji je želeo da za francusku kraljicu-suprugu vidi princezu Šarlotu od Hese-Rajnfeldsa koju je - preko svoje špijunke Marije Vitorije od Savoja, princeze Karinjana - podržavao Vitorio Amedeo II, kralj Sardinije iz kuće Savoj i deda Luja XV (princeza Šarlota će se nekoliko godina kasnije udati za samog Luja Anrija, princa Konde).

Kada je spisak potencijalnih udavača nanovo prečešljan, isplivalo je samo jedno ime: Marija Leščinjska. Na kraju su svi njeni društveni nedostaci i loše okolnostima u kojima se njena porodica nalazila postale prednosti.

Nije bila politički kontroverzna pa kraljevski brak sa njom ne bi štetio nijednoj stranci na dvoru; nije sa sobom donosila nikakve državne i dinastičke alijanse pa nije smetala kardinalu Fleriju, a princ Konde i madam Pri su verovali da će im biti lično dužna zbog tog braka. Konačno, vojvoda Argensona koji je predložio njen brak sa princom Konde već joj je bio dao pozitivnu ocenu, a bila je i katolkinja i telesno zdrava, spremna za rađanje.

Luj XVIII, kralj Francuske, u svojoj krunidbenoj odori. Foto: Wikimedia Commons/MarcusVetus

2. aprila 1725. godine formalno je zaprošena za kralja Luja XV, ali ove vesti nisu naišle na odobravanje na dvoru. Ukazivalo se na to da je njen otac Stanislav bio kralj tokom vrlo kratkog perioda i da je ona inferiornog statusa da bi bila francuska kraljica, da nije vredna takvog visokog položaja. Udovica vojvode Lorene, sestra pokojnog vojvode Orleana, bila je uvređena što njena ćerka Elizabeta-Tereza nije izabrana.

Počele su da se šire glasine po Versaju: da je ružna, da je epileptičar, da je sterilna. Zato je 6. maja bila primorana na medicinski pregled koji je opovrgao tvrdnje o epilepsiji i koji je potvrdio da ima redovnu menstruaciju i da je sposobna za rađanje.

Brak je u Strazburškoj katedrali sklopljen 15. avgusta preko posrednika (kralja je predstavljao Luj Orleanski, vojvoda Orleana), a venčanje se održalo 5. septembra u dvorcu Fontenblo.

Šarl X, kralj Francuske, na portretu iz 1829. godine. Foto: Wikimedia Commons/metmuseum.org

Marija je imala 22 godine, a Luj XV je imao 15. Navodno su se zaljubili na prvi pogled. Kralj, inače notorni ženskaroš, bio je skoro deset godina veran svojoj ženi koja je u tom periodu rodila desetoro dece, od toga dva sina; sedmoro dece je doživelo zrelost, a prva dva deteta su bile bliznakinje.

Nijedan njen sin nije seo na presto, ali je zato bila baka tri kralja Francuske. Naime, ni njen muž Luj XV nije bio sin Luja XIV već praunuk, pošto su mu otac i deda preminuli pre pradede. Slično je bilo i sa Marijinim prvim sinom Lujem: umro je 1765. godine, devet pre svog oca, ali je uspeo da u toku svojih 36 godina života rodi osmoro dece (ne računajući četiri mrtvorođena sina i jednu mrtvorođenu ćerku), od toga pet sinova od kojih će trojica biti kraljevi Francuske.

Dva najstarija sina, Luj Jozef i Ksavijer, preminula su mu u detinjstvu ali su ostali preživeli. Treći njegov živorođeni sin po redu postao je Luj XVI, onaj kome će revolucionari 1792. godine odrubiti glavu; sin ovog Luja, takođe Luj, biće u očima burbonskih legitimista Luj XVII, nekrunisani dečak bez trona pošto je već bila proglašena republika (ovo nesrećno dete će umreti od gladi i nemara u republikanskom zatočeništvu, u potpunoj izolaciji od sveta, zatvoren u kavez unutar zamračenog stana).

Marija Leščinjska, kraljica Francuske i supruga Luja XV, čita Bibliju na portretu iz 1748. godine. Foto: Wikimedia Commons/Mathiasrex

Kada je panevropska monarhistička koalicija na čelu sa Rusima i Britancima konačno porazila Napoleona 1814. godine, kuća Burbon je vraćena na francuski presto na koji je seo Luj Stanislav Ksavijer kao Luj XVIII, drugi unuk kraljice Marije Leščinjske na vladarskoj stolici.

Luj XVIII je preminuo 1824. u 68. godini života i budući da nije obezbedio potomstvo, na tronu ga je zamenio Šarl Filip, treći sin prestolonaslednika Luja i treći unuk Luja XV i Marije Leščinjske na vladarskoj stolici, kao kralj Šarl X. Šarl će abdicirati 1830. godine nakon Julske revolucije i na tron će sesti Luj Filip I iz kuće Orlean, bočne grane dinastije Burbona.

Tako je Marija Leščinjska ne samo bila baka tri francuska kralja nego i baka poslednjeg kralja koji je umro na tronu (Luja XVIII) i poslednjeg kralja koji je abdicirao (Šarla X). Bila je takođe i baka poslednjeg kralja iz glavne grane Burbona (opet Luja XVIII), jedinog kojem je odrubljena glava (Luja XVI), jedinog koji je umro i sahranjen u današnoj Sloveniji (Šarl X) i prabaka jedinog koji je umro od gladi (Luja XVII).

(O. Š.)