OVAJ MOST ALBANCIMA BODE OČI: Zato što je kameni dokaz da je Kosovo srpsko, zato je danas deponija (FOTO)

Poslednji (nelegalni) popis na teritoriji AP Kosovo i Metohija pokazao je da tamo živi 1,7 miliona ljudi. Ovaj broj uglavnom obuhvata Albance, pošto popis nije sproveden u četiri opštine na severu pokrajine, a i najveći deo Srba južno od Ibra ga je bojkotovao.

Preporučujemo

Međutim, osmanlijski popis iz 1455. godine dao je totalno drugačiju sliku. Tada je postojalo skoro 13.000 srpskih kuća u svih 480 sela i varoši na Kosovu i Metohiji. Pored naših, tu je bilo i 75 vlaških domaćinstava u 34 sela, 46 albanskih u 23 sela, 17 bugarskih u 10 sela, pet grčkih u Lauši i Vučitrnu, jedno jevrejsko u Vučitrnu i jedno hrvatsko.

Od svih imena i prezimena koja se pominju u popisu, 95,88 odsto su bila srpskog porekla, 1,90 odsto romanskog, 1,56 neutvrđenog, 0,26 albanskog, 0,25 grčkog, i tako dalje.

Dakle, pre 500 godina, postojalo je na Kosovu samo 46 albanskih domaćinstava u 23 sela (u proseku dve kuće po selu, nijedno jedino čisto albansko), dok je srpskih bilo skoro 300 (slovima: tri stotine) puta više. I ne samo to nego ne postoji zabeležen čak ni jedan jedini toponim albanskog porekla (toponimi na Kosmetu su i danas skoro isključivo albanske verzije srpskih naziva).

Osmanlijski vojnici ispred manastira Visoki Dečani čuvaju našu svetinju od albanskih fanatika. Foto: Manastir Visoki Dečani

Pošto dakle istorijsko pravo nemaju, onda moraju da prekrajaju istoriju. Čine to ne samo fikcijom već i blatantom krađom onoga što je naučno dokazano da je naše nasleđe (u suštini, to se praktično odnosi na sve što se nalazi na Kosovu i Metohiji a potiče iz postrimskih te predosmanlijskih vremena).

SENZACIONALNO, TURSKI POPIS NA KOSOVU 1455: 13 hiljada srpskih kuća, samo 46 albanskih (FOTO)

Naravno, to što njihova inteligencija nešto naše prisvaja kao svoje ne znači da to tako vide i obični Albanci na Kosovu. Oni vrlo dobro znaju šta je njihovo a šta je naše, ne vole da se samozavaravaju pred očiglednim i verovatno im se naše nimalo ne dopada.

Otuda ne čudi što se jedan kameni most u Vučitrnu nakon odlaska srpske administracije neko vreme koristio za parkiranje kamiona, traktora i autobusa, a kasnije, po izveštaju UNMIK-a koji je obrisan, čak i za bacanje i spaljivanje smeća.

Crkva Svetih Arhanđela u čijoj je porti bio crni bor koji je zasadio car Dušan. Albanci su posekli i spalili bor, a crkvu minirali i uništili. Foto: Wikipedia/Gajdario

Ipak, izgleda da su u međuvremenu lokalni vlastodršci uspeli da ubede ljude da je to ipak "njihovo" pa je situacija sa našim mostom popravljena, ali to ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer je most možda samo ulickan zbog slikanja.

A to nije tek neki kameni most, to je Vojinovića most koji su po narodnom predanju sagradili pripadnici ove naše slavne i opevane vlastelinske porodice. Ko god da ga je sagradio, učinio je to krajem XIV ili početkom XV veka; dakle, definitivno je bio Srbin.

SRBI U SREDNJEM VEKU BILI GENIJALCI: Oko veštačkog jezera sagradili smo dvorce iz bajke (FOTO)

Pošto se oblasti Kuće Vojinović nikada nisu protezali do Vučitrna (išli su do obližnjeg Zvečana), čak ni u vreme kneza Vojislava sredinom XIV stoleća, narodno predanje verovatno nije tačno.

Vojinovića most u Vučitrnu noću, sagrađen krajem XIV ili početkom XV veka. Foto: Wikimedia Commons/Bleron Çaka

Međutim, u Vučitrnu se nalazio dvor Brankovića (od zamka je ostala kula u centru mesta, koju narod takođe pripisuje Vojinovićima), a Ratoslava Mladenović, sestra Branka Mladenovića (oca Vuka Brankovića) bila je u braku sa Altomanom Vojinovićem (ocem Nikole Altomanovića). Tako da je možda zbog toga nastala zabuna, ove dve kuće su bile prijatelji. Ipak, uzrok je verovatno banalniji jer drugo predanje vrlo nepovoljno govori o ulozi Vuka Brankovića u Kosovskoj bici, pa postoji mogućnost da je narod jednostavno izbrisao svaki pozitivni doprinos ovog vlastelinskog roda iz svog kolektivnog pamćenja.

Bilo kako bilo, most se nekada nalazio preko reke Sitnice i bio je na trasi karavanskog puta koji je Dubrovnik povezivao sa Skopljem, te je danas najstariji sačuvani kameni most u našoj zemlji; kažemo nekada preko reke Sitnice zato što je ta reka u međuvremenu promenila tok pa je sada nešto dalje (tako da je most na suvom).

Napravljen je od naizmenično ređanog i pravilno tesanog kamena crvene i sive boje. Dužine 135 i širine pet metara, sa devet asimetričnih lukova od kojih najveći ima širinu od 13 metara, pravo je remek-delo srpske srednjevekovne arhitekture i bolni podsetnik ne samo na sve ono što smo imali pa izgubili te danas za to i ne znamo, nego i bolni podsetnik na sve ono što smo mogli a nismo izgradili, jer su došle Osmanlije a mi bili nesložni.

Vojinovića kula u Vučitrnu, ostatak nekadašnjeg zamka. Narod ju je pogrešno pripisao Vojinovićima, pošto je tu stolovao Đurađ Branković dok je bio oblasni gospodar Kosova. Foto: Wikimedia Commons/Mrinë Godanca

Već smo pomenuli i tzv. Vojinovića kulu. Sagrađena je u srednjem veku, verovatno na mestu na kome se tokom rimskog perioda nalazio kastrum antičkog Vitijanuma, a zidovi, s pravilno poređanim kamenjem, debljine su joj tri metra. I danas postoje ostaci mašikula i strelnica.

SENZACIONALNO, TURSKI POPIS NA KOSOVU 1455: 13 hiljada srpskih kuća, samo 46 albanskih (FOTO)

Zapravo, ona je, skupa sa ostacima bedema visokih 5-7 metara, samo ostatak mnogo većeg zamka iz srednjeg veka u kojem je stolovao Đurađ Branković tokom perioda kada je bio oblasni gospodar Kosova (despot Srbije je postao 1427. godine nakon smrti svog ujaka, Stefana Lazarevića).

Albanci "tvrde" da je zamak sagrađen tokom ilirsko-dardanskog perioda. Nigde ne pominju Srbe, kao što Srbe ne pominju ni u vezi sa Vojinovića mostom. Ali nije važno što oni ili bilo ko drugi priča. Važno samo da mi ne zaboravimo.

(O. Š.)