PUTINOV IDOL JE OVAJ BOLJŠEVIČKI MASOVNI UBICA: Upoznajte Feliksa Dzeržinskog, krvavog šefa zloglasne Čeke (FOTO) (VIDEO)

Feliks Dzeržinski na policijskim fotografijama. Foto: Wikimedia Commons/Rubinbot

Preporučujemo

Početak života Feliksa Edmundoviča Dzeržinskog kao da je zlokobno najavio događaje koji će uslediti u njegovom zrelom dobu.

Rođen 11. septembra 1877. godine u današnjoj Belorusiji, tada Ruskoj imperiji, kao izdanak slavnog poljskog plemstva, doživeo je još kao dete da mu sestra Vanda strada u nesreći tokom lova, kada ju je neki njen brat slučajno ubio pucnjem iz puške; nikada se nije utvrdilo da li je ubica bio Feliks ili Stanislav.

Pre nego što je postao zadojen marksističkom ideologijom, želeo da postane jezuitski sveštenik. U mladosti je, pored maternjeg poljskog, tečno naučio i ruski, jidiš i latinski, a gimnaziju je pohađao sa svojim budućim arhineprijateljem i liderom slobodne Republike Poljske - maršalom Pilsudskim.

- Dzeržinski se isticao kao đak nežnošću i skromnošću. Bio je prilično visok, vitak i povučen, stvarajući utisak askete sa licem kao na ikoni. Namučen ili ne, to je stvar koju će istorija razjasniti; u svakom slučaju ta osoba nije znala kako da laže - sećao se mnogo decenija kasnije maršal Pilsudski.

Rodna kuća Feliksa Dzeržinskog, prvog šefa zloglasne boljševičke Čeke, u Belorusiji. Foto: Wikimedia Commons/Robert DanielukDanieluk

Bilo kako bilo, iz gimnazije je izbačen zbog revolucionarnog delovanja, budući da je već pristupio Socijaldemokratiji Kraljevstva Poljskoga. Nakon hapšenja zbog podsticanja obućara u Kaunasu na štrajk, neki policajac je u njegov dosije napisao: "Feliks Dzeržinski, imajući u vidu njegove poglede, osude i lični karakter, biće posebno opasan u budućnosti, sposoban za bilo kakav zločin".

Hapšen je, osuđivan, slat u Sibir, premeštan zbog komunističke agitacije, bežao iz zatvora. Poslednji put je to izveo čamcem na reci, nakon čega je napustio zemlju. U Berlinu je postao sekretar Zagraničnog komiteta Socijaldemokratije Kraljevstva Poljskog i Litvanije (SDKPL), gde je radio sa Rozom Luksemburg i Janom Tiškom.

U Švajcarskoj mu je verenica umrla na rukama od tuberkuloze, nakon čega je izgubio veru u postojanje smisla života. To je promenila neuspela Ruska revolucija 1905. godine, ali je ponovo uhapšen, ovog puta od strane Ohrane (tajne policije Carske Rusije). Pušten je tokom amnestije i postao je član Centralnog komiteta Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRD), i u godinama koje su usledile neprestano je hapšen i puštan na slobodu, osim poslednjeg puta 1909. kada je pobegao.

Feliks Dzeržinski sa suprugom Zofijom i sinom Janom u Luganu, Švajcarska. Foto: Wikimedia Commons/Rubinbot

Tada je ponovo napustio zemlju i neko vreme proveo na italijanskom ostrvu Kapri, kao gost pisca Maksima Gorkog, koji je i sam bio u dobrovoljnom egzilu zbog povišene represije u Rusiji (boravak slavnog pisca na ovom mondenskom ostrvu trajao je od 1906-1913).

Ali nije bilo Dzeržinskom u krvi da miruje i uživa: već 1910. godine vratio se u Poljsku, koja je tada bio deo Rusije, oženio se partijskom koleginicom Zofijom Muškat i dobio sina; Janek se rodio u zatvoru, jer je Zofija bila uhapšena a potom i proterana u Sibir. Feliks je Janeka prvi put video marta 1912, pošto ga je čuvao Zofijin otac; neprestano se izlagao opasnosti da bi bio sa sinom, i jednom je zamalo izbegao zasedu koju mu je postavila Ohrana.

Ovog majstora konspirativnih tehnika uhapsiće tek krajem te godine i Dzeržinski će naredne četiri i po provesti zatočen, jedno vreme i u zloglasnom Desetom paviljonu Varšavske citadele, odakle je evakuisan zbog nemačkog napredovanja u Prvom svetskom ratu. Stražari su ga tukli u zatvoru u Orelu, nanoseći mu trajnu disfiguraciju vilice i usta. Potom je bio i u moskovskoj Butirki, gde mu umalo nije amputirana noga zbog povreda nanetih teškim okovima.

Portret šefa Čeke, Feliksa Dzeržinskog, snimljen 28. septembra 1918. godine. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti/РИА Новости

Oslobođen je nakon Februarske revolucije 1917. godine. Tu, zapravo, počinje glavni tok naše priče.

TAJNA ZAPEČAĆENOG VOZA: Ko je Lenjina dopremio u Rusiju i ko je platio Oktobarsku revoluciju? (FOTO)

Iako je trebalo da se vrati u oslobođenju Poljsku i tamo pokrene revoluciju, priključio se boljševicima, uveren da su oni jedini koji se istinski bore za proletarijat. Njegovo buduće bavljene poljskim stvarima biće minimalno, i biće potpuno posvećen izgradnji nove Rusije.

Preko članstva u Izvršnom komitetu Moskovskog sovjeta dokopao se boljševičkog Centralnog komiteta i prešao u Petrograd, gde je oktobra meseca učestvovao u ključnoj sednici koja je podržala Lenjinov plan za oružanu pobunu protiv Privremene vlade; aktivno sudelujući u Vojno-revolucionarnom komitetu koji je formirao Petrogradski sovjet, i u takozvanoj Oktobarskoj revoluciji (koja je više državni udar), Dzeržinski se rado prihvatio posla šefa obezbeđenja Smoljnog instituta gde su boljševici imali svoj glavni štab.

Lenjin ga je smatrao za revolucionarnog heroja, tako da je 20. decembra, kada je Sovjet narodnih komesara (de fakto vlada Sovjetske Rusije) formirao Sverusku vanrednu komisiju za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže - kako glasi puno ime organizacije koja će biti i ostati poznata kao Čeka (skraćeno od "Črezvičajnaja komisija", vanredna komisija) - baš on postao njen direktor, sa sedištem u zloglasnoj Lubjanki, u kojoj će se nalaziti glavni štab svih potonjih sovjetskih bezbednosnih agencija, zaključno sa KGB-om.

Iza ovog opskurnog imena, koje u sebi nema ništa posebno loše, sakrila se mašinerija za masovno ubijanje svakoga ko misli drugačije od boljševika, ili ko je deo društvene klase koju boljševici smatraju za neprijatelja.

Tokom Ruskog građanskog rata (izbio nakon Brest-Litovskog mira, kada su protivnici boljševika koji će postati poznati kao belogardejci podigli oružani ustanak; rat se završio pobedom "crvenih") Čeka je bez suđenja streljala na desetine i stotine hiljada ljudi u podrumima zatvora i na javnim mestima.

Zapravo, bilo je "suđenja" ali je to izgledalo ovako. Lokalni čekisti sede u kancelariji i idu redom po spisku s imenima osumnjičenih, na svakom se čoveku zadržavajući u proseku nekoliko sekundi, više ako neko od dvojice-trojice prisutnih čekista ima nešto protiv likvidacije tog pojedinca.

Zatim spisak, sa nekoliko preškrabanih imena koja će nastaviti da žive, ide dalje ka samom zatvoru, "osuđeni" se vode u podrum, skidaju se goli, guraju se ka zidu, stoje na razdvojenim drvenim daskama i primaju metak leđima okrenuti svojim dželatima.

Zatim se pakuju na ručni lift koji oni na površini vuku nagore, istovaruju ih, vraćaju lift dole, u međuvremenu pakuju mrtve na kamion koji potom odlazi da ih sahrani u zajedničku grobnicu. Čistač za to vreme crevom s jakim mlazom vode pere daske i zid od krvi, voda se spira u odvod kroz razmake između dasaka, i sve je spremno za novu turu. Ceo proces traje 15-20 minuta.

Žrtve crvenog terora u režiji Čeke na čijem je čelu bio Feliks Dzeržinski, jug Rusije 1919. godine. Foto: Wikimedia Commons/ "Russia 1904-1924. The Revoutionary Years" by Eric Baschet

RUSKE PRINCEZE, NAJLEPŠE U ISTORIJI: Bile su anđeli u ljudskom telu, a skončale su svirepo u podrumu svoje tamnice (FOTO)

Njegov podređeni čekista Jakov Jurovski, zadužen za carsku porodicu, predvodio je dželatski vod koji ju je brutalno likvidirao u podrumu kuće Ipatijevih, u Jekaterinburgu. Premda se kao oni koji su naredili ovaj masakr najčešće navode Sverdlov (nosilac funkcije koju bismo mi danas nazvali šefom države) i Lenjin (šef vlade), teško je da bi Dzeržinski mogao da bude zaobiđen. Nikada nećemo saznati jer ne postoji nikakav pisani trag, nikakvo formalno naređenje.

- Mi u sebi samima predstavljamo organizovani teror, to se mora jasno reći - kazao je sam Feliks Dzeržinski.

Pored zaduženja za likvidaciju ne-boljševika, Dzeržinski se takođe 1918. godine borio protiv tifusa, pokrenuo ogroman program gradnje sirotišta za decu, organizovao balsamovanje Lenjinovog tela 1924. i predsedavao Društvom prijatelja sovjetskoga kina (mi bismo rekli bioskopa, ali eto, Rusi koriste istu reč kao i Hrvati).

Lenjinova sahrana. Dzeržinski prvi nosi kovčeg. Foto: Wikimedia Commons/Pravda/Kl833x9

PUTIN SE RUGA MOŠTIMA ROMANOVIH? Oblast gde su iskasapljeni nosi ime njihovog ubice (FOTO)

Čeka je 1922. godine transformisana u Državnu političku upravu (GPU) a naredne godine u Objedinjenu državnu političku upravu (OGPU), i postala je odsek unutar NKVD-a (ruska skraćenica za Narodni komesarijat za unutrašnje poslove). Dzeržinski je ne samo ostao šef GPU/OGPU nego je postao i šef NKVD-a, odnosno, narodni komesar za unutrašnje poslove, odnosno, današnjim rečnikom rečeno - ministar unutrašnjih poslova.

Šta više, bio je i "ministar" komunikacija kao i direktor Višeg sovjeta narodne ekonomije (tzv. Vesenha, po ruskom akronimu VSNH).

Zanimljivo je što se često sukobljavao sa Lenjinom, i pre i posle revolucije. Recimo, uprkos tome što je bio Poljak suprotstavio se Brest-Litovskom miru (koji je Nemačkoj dao praktično pola evropske Rusije). Zbog toga, i zbog drugih stvari, Lenjin ga je optužio za velikoruski šovinizam, čak i pre nego što su boljševici došli na vlast.

Preminuo je od srčanog udara 20. jula 1926. godine. Staljin je na vest o tome izjavio da je umro "posvećeni vitez proletarijata". Zamenio je jedan drugi Poljak, Vjačeslav Menžinski. Gradovi, oblasti, rejoni, ulice i trgovi nosili su (a neki nose i dalje) ime Dzeržinskog.

Ispred Lubjanke, zgrade u kojoj stolovao, nalazio se njegov gvozdeni spomenik težak 15 tona (tzv. Gvozdeni Feliks) sve do 1991. kada je Moskovski sovjet odlučio da ga prebaci u Park palih heroja, danas Park umetnosti "MUZEON", u kome se nalazi oko 700 umetničkih dela sklonjenih posle pada SSSR-a. Ankete pokazuju da 45 odsto Rusa podržava vraćanje spomenika ispred Lubjanke, dok je samo 25 odsto oštro protiv toga.

TRAGEDIJA SRPSKE PRINCEZE JELENE: Rodila poslednjeg Romanova u Rusiji, muž joj je divljački mučen do smrti (FOTO)

Manja bista Dzeržinskog koja se nalazila u dvorištu sedišta moskovske policije vraćena je na svoje mesto 2005. godine. Istovremeno, beloruska vlada je obnovila njegovu rodnu kuću u selu Dzeržinovu, a potom u Minsku postavila tri metra visoku bronzanu repliku "Gvozdenog Feliksa".

Gvozdeni Feliks, čuvena statua Dzeržinskog koja je do 1991. stajala ispred Lubjanke, sedišta KGB-a. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti

Kakve veze Dzeržinski ima s Putinom? Pa, Čeka je bila prva u nizu sovjetskih bezbednosnih agencija, a KGB - u čijim je redovima bio i Vladimir Vladimirovič - bio je poslednja.

Brojni svedoci iz devedesetih kažu da je Putin na svom radnom stolu uvek držao bistu Feliksa Dzeržinskog, koja ga je pratila po njegovim kancelarijama od mesta zamenika sanktpeterburškog gradonačelnika preko šefa Federalne službe bezbednosti (naslednice KGB-a) do premijera, a neki kažu da se to nastavilo i kada je postao predsednik RF.

Pre dve godine, Putin je ukazom najelitnijoj ruskoj policijskoj jedinici (čiji koreni sežu do 1918. godine) vratio sovjetski naziv koji je u celini prekomplikovan da bi se prevodio na srpski: "Отдельная орденов Жукова, Ленина и Октябрьской Революции Краснознаменная дивизия оперативного назначения внутренних войск МВД России им. Ф.Е.Дзержинского".

Poslednji deo je ipak jednostavnije prevesti: Crvenozastavna divizija za operativne ciljeve unutrašnjih trupa MUP Rusije imena "F. E. Dzeržinski". Nakon stvaranja Nacionalne garde Ruske Federacije aprila ove godine, u imenu ove divizije je samo "unutrašnjih trupa MUP Rusije" zamenjeno sa "Nacionalne garde Ruske Federacije".

Dzeržinskovljeva divizija, elitna žandarmerijska jedinica Ruske Federacije. Putin joj je vratio sovjetsko ime. Foto: Wikimedia Commons/Виталий Кузьмин

Drugim rečima, ime ove divizije je sada ponovo "F. E. Dzeržinski", zbog čega je i zovu Dzeržinskovljeva divizija. U pitanju je jedinica mehanizovane žandarmerije, specijalizovane za brzo dejstvovanje i javnu bezbednost, koja broji oko 12.000 ljudi. U pitanju je velika čast za prvog šefa Čeke.

U svakom slučaju, lako je danas suditi i kritikovati Putina zbog odavanja ovolike počasti Dzeržinskom. Lako, i pogrešno. U pitanju je jedna vanredno važna ličnost u istoriji Rusije, a Ruska imperija je bila daleko od savršenstva da bi objektivno mogli da napadamo one koji su rušili taj sistem (naravno, i da ih objektivno podržavamo).

Svakako da je Feliks masovni ubica, ali je takođe i složena ličnost koja je živela u složenom vremenu revolucije. Uostalom, i car Ivan IV i Petar Veliki su bili masovne ubice, kao i mnogi drugi ruski vladari, pa ih Rusi svejedno sve poštuju. Ne samo ruska već i svetska istorija protkana je masovnim ubicama koje narodi slave, jer vremenom "sve to narod pozlati".

(O. Š.)