Samo 4 meseca nakon Kosovske bitke, u Rimu se desilo nešto što je zauvek promenilo Katoličku crkvu. SLUČAJNOST?! (FOTO)

Način izbora rimskog episkopa, odnosno pape, prošao je kroz skoro dva milenijuma razvoja, a svoj današnji oblik je počeo da poprima u srednjem veku.

Preporučujemo

Prvobitno ga je biralo samo sveštenstvo rimske episkopije, aklamacijom ili konsenzusom, nakon čega bi bio predstavljen vernom narodu koji je odobravao ili poništavao taj izbor.

Tek je na Prvom lateranskom saboru 769. godine ukinuto pravo laika da odbiju izbor pape, mada je na sinodu 862. isto pravo vraćeno plemstvu Večnog grada.

Velika promena nastupila 1059. godine kada je papa Nikolaj II bulom po imenu "In nomine Domini" (U ime Gospoda) odredio da će ubuduće izbori funkcionisati tako što će kardinali-episkopi izabrati kandidata, da će zatim i oni i svi ostali kardinali glasati, i da će nakon toga morati da ga prihvate obično sveštenstvo i laici.

Sabor u Klermonu na kome je papa Urban II pozvao na Prvi krstaški rat, kao odgovor na poziv u pomoć vizantijskog cara Aleksija II Komnina. Foto: Wikimedia Commons/Gallica Digital Library

Kardinali-episkopi su bili iz takozvanih suburbikarnih stolica, odnosno iz episkopija koje su se nalazile oko Rima: Ostija, Veletri-Senji, Porto-Santa Rufina, Fraskati, Palestrina, Albano, Sabina-Pođo Mirteto. Zapravo, ne bili, oni to i dalje jesu, samo su sada titularni episkopi ali i dalje najcenjeniji u celoj Katoličkoj crkvi.

1139. godine na Drugom lateranskom saboru je ukinut uslov odobravanja od strane običnog sveštenstva i vernika, a 1179. na Trećem lateranskom saboru izjednačena su prava svih kardinala da biraju novog papu.

Paralelno sa razvojem procesa izbora i kardinalskog kolegijuma, razvijala se i predstava o tome ko može da bude papa.

Papa Pavle III sa svojim unucima. Tripli portret koji je izradio slavni Ticijan 1546. godine. Foto: Wikimedia Commons/The Yorck Project: 10.000 Meisterwerke der Malerei

Prvobitno, bilo ko je mogao da postane episkop Rima, čak i laik, ne nužno sveštenik, što se i dešavalo. 769. godine određeno je da samo kardinalni sveštenik ili kardinalni đakon mogu da budu izabrani za papu, čime su isključeni oni koji su već negde drugde bili episkopi.

Međutim, ovo je često kršeno i ignorisano pa je tako tek gorepomenuti papa Nikolaj II 1059. godine odredio u pomenutoj buli "U ime Gospoda" da će prednost za izbor novog rimskog episkopa imati rimsko sveštenstvo, osim ako kardinali-episkopi ne odluče drugačije.

Ovo ograničenje je poništeno 1179. godine (tada je i potrebna većina za izbor novog pape povećana sa proste na dvotrećinsku; nakon 1945. nekoliko puta se menjala, ali je Benedikt XVI sve vratio na normalni dvotrećinski uslov) i od tada će sve više papa biti birano direktno iz kardinalskog kolegijuma; drugim rečima, kardinali će početi sve češće da biraju papu među sobom.

Čaša vina sa Ćezareom Borđijom, slika Džona Kolijera. S leva na desno: Ćezare, Lukrecija, Rodrigo kao papa Aleksandar VI i nepoznati mladić. Slika sugeriše da mladić ne može da zna da li je vino otrovano. Foto: Wikimedia Commons/DavepapeBot

1378. godine papa Urban VI postaće poslednji papa koji je izabran a da pre toga nije bio kardinal.

15. oktobra 1389. godine on će umreti, a 2. novembra će ga naslediti papa Bonifacije IX, član kardinalskog kolegijuma, u jednom od najtežih trenutaka za Latinsku crkvu, dok je trajao takozvani Zapadni raskol tokom koga su postojala trojica rivalskih papa u Evropi.

Dakle, četiri meseca nakon Kosovske bitke na tron Svetog Petra će sesti prvi u od-tog-trenutka-neprekinutom nizu kardinala koji su postali rimske pape.

Dakle, od 1389. godine sve pape su bile kardinali pre papstva.

Foto: AP/Tanjug

Kuriozitet, nema šta.

A za kraj smo ostavili još jedan.

Naime, u prošlosti pape su birane aksesusom, aklamacijom, adoracijom, kompromisom ili strutinizacijom. Aksesus je bio kada kardinal tokom glasanja u konklavi promeni svoj glas i da ga nekom drugom, sa ciljem da se što pre dođe do neophodne većine.

Aklamacija je značila jednoglasan i oduševljeni izbor svih prisutnih, da li naroda da li kardinala, i u tom slučaju se govorilo da je papa izabran od strane onih koji su glasali "kao da su nadahnuti Svetim Duhom" ("quasi afflati Spiritu Sancto"). Ako bi se ovo desilo pre bilo kakvih formalnih izbora onda se to zvalo adoracija, ali je papa Grgur XV ukinuo ovaj metod 1621.

Foto: Tanjug/AP

Kompromis je bio metod koji je primenjivan u slučaju da kardinalski kolegijum ne može da se dogovori, zbog čega bi izabrali među sobom poseban odbor sastavljen od nekolicine kardinala koji bi potom imao zadatak da izabere papu, a sa čijim bi se izborom svi kardinali unapred obavezali da će da se slože.

Poslednji izbor rimskog episkopa metodom kompromisa je bio 1316. godina kada je na čelo Rimokatoličke crkve došao papa Jovan XXII, a poslednji koji je došao na vlast aklamacijom je bio papa Inoćentije XI 1676. godine.

Skrutinizacija je tajno glasanje, jedino koje je danas dozvoljeno.

(O. Š.)