ČEKAMO DUBROVČANE DA IH BIJEMO: Tri priče o običnim Srbima u srednjem veku koje će vas slatko nasmejati (FOTO)

Pastiri, detalj sa freske iz manastira Sopoćani, 14. vek. Foto: Wikimedia Commons/Mladifilozof

Preporučujemo

Kada se bavimo našom srednjevekovnom istorijom, uglavnom pričamo o osvajanjima, odbrani od neprijateljskih invazija, velikim vladarima te crkvama i manastirima koje su gradili. I sve u tom duhu.

HITLEROVA NEMAČKA PRVA OBJAVILA RAT PUŠENJU: Nacisti imali zakone kao današnja Evropa (FOTO)

Retko se bavimo svakodnevnim životom običnog čoveka, što je donekle i razumljivo jer, za razliku od mnogih zapadnoevropskih država te epohe, kod nas izostaje literatura sa tim u vezi.

Nema zapisanih narodnih bajki, pripovetki, priča, poslovica, epskih i lirskih pesama, nema beležaka o načinu odevanja prostog čoveka, nema ničega.

Zaključak koji se može izvesti je da je naša elita prezirala sopstveni narod, da im je sve tuđe bilo bolje, i da ništa što je on stvorio nije vrednovala.

Dovoljno je reći da su najčitanije knjige u srednjevekovnoj Srbiji, ne računajući Bibliju, bili "Roman o Aleksandru", "Roman o Troji" i "Trištan i Ižota" (Tristan i Izolda u našoj ondašnjoj transkripciji).

Srpski vlastelini Musići, druga polovina 14. veka, manastir Nova Pavlica. Foto: Wikimedia Commons/CrniBombarder!!!

Uglavnom, ono malo što može da se rekonstruiše, uglavnom može zahvaljujući sporednim spisima, implikacijama i retkim domaćim zapisima, ili na osnovu arhiva naših primorskih gradova, ili zapisima stranaca. A o načinu odevanja znamo samo na osnovu prikaza biblijskih tema na freskama: pretpostavka je (prilično pouzdana) da je srpski slikar, kao i svaki drugi u Evropi tog doba, prikaze prošlosti prolamao kroz sopstveno iskustvo.

Prepričaćemo vam nekoliko anegdota koji mogu da se nađu u knjizi "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka" (CLIO, 2004). One na jedan spektakularan način pokazuju koliko se, zapravo, kao narod, nismo promenili, i koliko nam je mentalitet ostao isti.

1.

Vizantijski diplomata Teodor Metohit, koji je putovao na srpski dvor 1299. godine, opisao je anegdotu sa jednim Srbinom koja na nestvaran način dokazuje tu poentu o stalnosti našeg mentaliteta.

Detalj sa freske "Rođenje Hristovo" iz crkve Svetog Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji, 1346. godina. Foto: Wikimedia Commons/rastko.rs http://www.rastko.rs/kosovo/pecarsija/hramovi/crkva_sv_dimitrija_l.html

Naime, putovanje se odvijalo zimi, a naš čovek koji je išao sa Metohitovim poslanstvom je sve vreme prkosio hladnoći, bahatio se oskudno odeven i skoro neprestano gologlav, i to samo zato da bi Grcima pokazao kakvi su slabići i koliko je on, kao Srbin, čvršći od te mekane romejske svite.

Završilo se tako što je navukao tešku upalu grlu pa je na kraju bio umotaniji od svih ostalih.

2.

Represalija je srednjevekovni običaj koji je oštećenom članu jedne zajednice davao pravo da namiri štetu od bilo kog člana zajednice iz koje dolazi onaj koji ga je oštetio. Drugim rečima, ne nužno od njega, već od koga god, dok god su "isto", šta god to značilo.

Detalj sa freske "Kain i Avelj prinose žrtvu Bogu", 14. vek, Visoki Dečani. Prikazani su zapravo srpski orač, dvostrano ralo i volovi, kako ih je video naš ondašnji umetnik u svom okruženju. Foto: Wikimedia Commons/Miloš Blagojević, Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Istorijski institut, Beograd, 1973.

Sledi opis jednog nama danas presmešnog događaja koji se zbio u dubrovačkom zaleđu 1280. godine.

Naime, jedan Srbin iz Zahumlja je svedočio pred dubrovačkim sudom, gde je izjavio da je tog i tog dana video svog poznanika Grdana i sina mu Bratoslava gde stoje pored puta u blizini srpsko-dubrovačke granice.

"Taster" im je prišao i upitao ih šta rade, a oni su mu rekli da su ih neki Dubrovčani oštetili pa sada čekaju da naiđe BILO KOJI DUBROVČANIN pa da se na njemu lepo i ljudski namire.

Uspenje Presvete Bogorodice, freska na zapadnom zidu naosa crkve Svete Trojice u Sopoćanima, iz 1271-1274. godine. Foto: Wikimedia Commons/Golija

Pomenuti svedok je video da su Grdan i Bratoslav nešto kasnije dohvatili šaka dvojicu Dubrovčana i da su "ispravili nepravdu", odnosno, da su ih opljačkali, uz više nego verovatnu upotrebu nasilja.

Zapravo, Srbija i Dubrovnik su u tom trenutku već decenijama unazad imali međudržavne sporazume po kojima su represalije bile zabranjene što se tiče međunarodnih sporova, ali feudalni državni aparat nije mogao da spreči samovolju svojih podanika. Posebno kad se uzme u obzir da su istim metodama ponekad pribegavali i sami krajiški vlastelini.

3.

Tridesetak godina pre gorepomenutog Metohitovog putovanja, jedno drugo vizantijsko poslanstvo je imalo neprilika u našoj zemlji.

Freska ktitora crkve Svetog Nikole u selu Ramaća kod Kragujevca, iz 1392-1393. godine. Ne znamo njihov identitet, ali znamo da su sveštenik, njegov brat i sin. Foto: Wikimedia Commons/CrniBombarder!!!

Naime, srpskim putevima tada su, kao i za vreme Turaka, harali hajduci, samo što su se nisu zvali hajduci već gusari (s dolaskom Osmanlija ovi Srbi će preći u Ugarsku odakle će napadati Turke; tamo će postati husari, laka konjica, a od njih će se razviti jedan od najvažnijih evropskih vojnih tipova jedinica; najčuveniji su bili kasniji poljski krilati husari).

E, gusari su bili na zlu glasu, a toga su bili svesni i Grci, zbog čega su vodili računa da putuju samo tokom dana, a putovali su "sporo i svakog su držali sumnjivim".

Još kada su čuli da su gusari nedavno opljačkali i jednog srpskog velikaša, totalno su se izbezumili, zaključivši da, ako Srbi sopstvenim vladarima i uglednicima prave zasede, "teško da će tuđe poštedeti".

Srpski knez Paskač sa porodicom, sredina 14. veka, manastir Psača u blizini Krive Palanke, danas u Makedoniji. Foto: Wikimedia Commons/CrniBombarder!!!

Iste noći su im ukradeni konji.

Naravno, podrazumeva se da lokalni seljaci nisu hteli ni da beknu, Grci nisu smeli da traže i vrše dublju istragu "da im se ne bi desilo nešto još gore", pa su brže-bolje pokupili prnje i vratili se u svoje Romejsko carstvo a da radni zadatak nisu ispunili.

+ BONUS

Kao krajnji argument u prilog tezi da se nismo mnogo promenili, pomenimo i odnos prema putevima: iako je u zrelom srednjem veku u Zapadnoj Evropi posebna pažnja poklanjana gradnji i popravci kolskih puteva, kod nas se ni jedan jedini propis kojima je zavisnom stanovništvu nametana obaveza učestvovanja u raznoraznim javnim radovima - ne odnosi na kolske puteve. A takvih propisa je bilo mnogo.

(O. Š. / Pri pisanju ovog teksta kao izvor je korišćena knjiga "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka" (CLIO, 2004))