RUSI SU LUDI: Antraks im slučajno procuri iz supertajne laboratorije i slučajno NE UBIJE zilion ljudi (FOTO)

Jekaterinburg, mesto u kojem je u podrumu kuće Ipatijevih streljana carska porodica 1918. godine, za vreme Sovjetskog Saveza zvao se Sverdlovsk (po Sverdlovu, čoveku koji je iz Moskve direktno naredio likvidaciju Romanovih) i bio je zatvoreni grad u kome se nalazio supertajni vojno-industrijski kompleks.

Jedna deo tog kompleksa je bio i jeste institut pod zvaničnim nazivom "Centar za vojno-tehničke probleme bakteriološke zaštite", takođe nazivan i "Sverdlovsk-19".

U njemu je razvijen tokom SSSR-a najmoćniji antraks u sovjetskom arsenalu, Antraks 836, koji je trebalo da se stavlja u SS-18 ICBM, bojeve glave koje su u slučaju rata trebale da padaju na američke gradove.

Antraks 836 je izolovan prvobitno nakon što je 1953. godine došlo do curenja druge verzije antraksa u gradu Kirovu, koja je zagadila gradsku kanalizaciju. Čovek bi pomislio da će nešto iz toga naučiti i da će sve učiniti da se spreči da se to ikada više ponovi, ali ne. Taj stepen nebrige za svoje stanovništvo je neponovljiv.

Leonid Brežnjev, čovek koji je vladao Sovjetskim Savezom u vreme kada se desilo curenje antraksa u Sverdlovsku 1979. godine. Foto: Wikipedia/Marenko ale

Uglavnom, proizvedena kultura antraksa je morala da se osuši da bi nastao fini prah koji bi se potom koristio kao aerosol. Jedino što je stajalo između antraksa i spoljašnjeg sveta su bili veliki filteri u izduvnim cevima.

I tako je poslednjeg petka u martu 1979. godine jedan tehničar uklonio začepljeni filter dok je sušio mašinu koja je privremeno bila ugašena. Ostavivši pismenu poruku na mašini, otišao je kući, ali njegov nadzornik nije našao za shodno da to unese u dnevnik. Pošto nadzornik u narednoj smeni nije našao ništa neobično u dnevniku, uključio je mašinu.

Kroz nekoliko sati, neko je otkrio da filter nedostaje pa ga je ponovo ubacio. Incident je prijavljen vojnoj komandi, ali lokalna civilna vlast nije momentalno obaveštena. Antraks je međutim već bio na slobodi, u vazduhu, i to u ne vazduhu unutar projektila koji jezdi nebom ka Vašingtonu, već u vazduhu na teritoriji države koja ga je proizvela. (Ko drugome jamu kopa...)

Foto: Wikimedia/Intermedichbo

Svi radnici keramičarske fabrike sa druge strane ulice su se razboleli narednih dana, i skoro svi su umrli u roku od jedne sedmice. Ukupan broj mrtvih je bio 105, ali to je zvanično; tačan broj se ne zna jer je KGB uništio sve zdravstvene kartone i dokaze, a službeni krivac za smrt svih tih ljudi je postalo pokvareno meso. Podrazumeva se da su i lokalni aparatčiki učestvovali u zataškavanju, a među njima je bio i izvesni Boris Jeljcin, u to vreme komunistički glavešina tog kraja.

Tek je sa raspadom Sovjetskog Saveza stvar isplivala na površinu, pa je 1992. godine međunarodna komisija nepobitno utvrdila šta se zapravo desilo, a to su potvrdili i brojni ruski naučnici koji su se time bavili.

Bivši sovjetski pukovnik Kanatžan Bajzakovič Alibekov, nekada zamenik direktora "Biopreparata" (državne sovjetske agencije za biološko ratovanje u okviru koje je radio i Sverdlovsk-19) je docnije priznao da je čista slučajnost delila Rusiju od katastrofe. On je naime kazao da su Rusi imali veliku sreću sa vetrom toga dana. Da je duvao u suprotnom pravcu, ka samom gradu, umrlo bi na stotine hiljada ljudi.

(Telegraf.rs)