ZAŠTO CAR DUŠAN NIJE SVETAC? Postoje četiri moguća odgovora na to pitanje (FOTO)

Svetorodna loza Nemanjića vladala je suvereno Srbijom dve stotine godina, i od njenog utemeljitelja velikog župana Stefana Nemanje pa do cara Uroša V nije se pojavio ni jedan jedini Srbin a kamoli stranac koji bi doveo u pitanje njihov legitimitet da sede na prestolu, iako su unutardinastički sukobi bili relativno česti.

Preporučujemo

Počev od samog Nemanje, preko njegovih sinova i sinova njegovih sinova pa sve do sinova sinova njegovih sinova, često se dešavalo da se dva brata sukobe oko pitanja ko će sedeti tronu. Poslednji put se to desilo 1331. godine kada je mladi kralj Dušan zbacio svog sopstvenog oca i ustoličio se kao njegov prevremeni naslednik.

Shodno tome, sa tom prvom tačkom i počinjemo ovaj kratki osvrt u moguće odgovore na pitanje koje smo postavili u naslovu: zašto car Dušan Silni nije svetac?

Razloge Dušanove pobune protiv oca nije lako opisati i oni nisu preterano relevantni. Reći ćemo samo to, da je kralj Stefan Dečanski verovatno planirao da za naslednika odredi sina Sinišu (koji se na grčkom zvao Simeon) koga je imao sa drugom ženom, vizantijskom princezom i srpskom kraljicom Marijom Paleologinom, koju naša istoriografija često vidi kao nekakvu zmiju spletkašicu.

Ženidba cara Dušana. Kapetan Alemanske garde Palman Braht je verovatno čovek na konju desno. Reprodukcija: Paja Jovanović

Ako povežete to sa velikim nezadovoljstvom plemstva zbog toga što kralj nije želeo da se teritorijalno proširi prema Bugarskoj nakon Bitke kod Velbužba, u kojoj je kraljević Dušan lično ubio bugarskog cara, dobijate idealnu mešavinu koja je u krajnjoj liniji koštala života Stefana Dečanskog. Sukob između Dušanove i kraljeve vojske odigrao se verovatno kod dvora u Nerodimlji, na prostoru današnjeg Uroševca, gde je postojao dvorski kompleks, a Dečanskog su potom opkolili u tvrđavi Petrič u koju se povukao, te zarobili.

SRBI U SREDNJEM VEKU BILI GENIJALCI: Oko veštačkog jezera sagradili smo dvorce iz bajke (FOTO)

Ovako to opisuje romejski istoričar Nićifor Grigora:

"Sina (Dušana) to (mogućnost gubitka nasledstva) je nagonilo na strah i podozrenje koje su verovatno njegovi vršnjaci posejali u njegovu uzburkanu dušu, tako da se na kraju odlučio da se odmetne i ustane na oca.

Car Dušan i carica Jelena sa mladim carevićem Urošem na srednjevekovnoj fresci. Foto: Wikipedia

Zatim su ga (Stefana Dečanskog) stavili u tamnicu protiv volje i uz negodovanje sina, koji je ipak ćutao ne mogući se suprotstaviti sili mnoštva jer se bojao da i njega samog ne zadesi neko zlo. Nije prošlo mnogo dana, a staroga kralja udavili su u tamnici i tako su njegovom životu dali gorak kraj umesto onih slatkih trenutaka sreće."

Mavro Orbin to malo drugačije opisuje. On kaže: "Privolevši se sin njihovim (zaverenicima koji su ga postavili na presto) opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvrše takvo zlodelo, te ga oni udaviše usred noći u rečenoj tvrđavi".

Ova sumnja, da je ubio oca, najočitiji je odgovor na postavljeno pitanje, i onaj koji se najčešće navodi. Ali, nije jedini, postoje i drugi, zato krenimo dalje.

Car Dušan. Foto: Wikipedia.org

Kada je na proleće 1346. godine kralj Dušan odlučio da svoju zemlju podigne na nivo carstva, znao je da to može da uradi samo ako Srpsku crkvu podigne na nivo patrijaršije; arhiepiskopija, kakva je bila od vremena Svetog Save, to nije mogla da uradi.

Zato je uradio baš to što je morao, ako je hteo da postane car, što je hteo: arhiepiskopija je postala patrijaršija, najviši nivo u pravoslavnoj hijerarhiji. Nikakav problem, reći ćete, to je samo terminologija, kao kada bismo mi sada prestali da budemo republika i postali kraljevina ponovo, zar ne?

E, pa tu grešite! Niti je to poređenje dobro, niti se radi o istoj stvari. Kao arhiepiskopija, Srpska crkva je bila autokefalna (dakle: autonomna) ali pod jurisdikcijom Carigradske (Vaseljenske) patrijaršije. Kada je postala patrijaršija, odjednom je prestala da iznad sebe ima carigradskog patrijarha i postala je u potpunosti nezavisna od njega.

Statua cara Dušana ispred Palate pravde u Beogradu. Foto: Tanjug/Sava Radovanović

A to carigradski patrijarh, inače večito ohol i gord (dve discipline u kojima se od samog početka unije države i Crkve nadmeće sa rimskim papom), nije mogao da proguta. Zato je bacio anatemu na Srpsku crkvu, isključio nas iz Pravoslavne crkve.

Vaseljenski patrijarh Kalist je to objasnio "činjenicom" da je Dušan "ostavio praroditeljsku vlast kraljevstva, poželeo carski san i venčao se na carstvo... ostavio je od praroditelja i Svetog Save predanu arhiepiskopiju od carigradskog patrijarha dobijenu, pa je na silu sebi postavio patrijarha Joanikija, uz čiji savet je prognao carigradske mitropolite iz osvojenih gradova".

Bilo kako bilo, anatema nije podignuta za vreme Dušanovog života, ali jeste na 20. godišnjicu njegove smrti i to zahvaljujući velikom trudu kneza Lazara.

Relevantnost ovoga za njegovo neuzdizanje na nivo sveca videlo se najbolje baš tom prilikom, kada su ga tokom službe na njegovom grobu u njegovoj zadužbini, manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, zbog "gordosti" koja je dovela do raskola osudili i Vaseljenski patrijarh i naša Crkva.

Krunisanje cara Dušana, slika Paje Jovanovića. Reprodukcija: Paja Jovanović

Naravno, Srpska crkva se nije odrekla statusa patrijaršije, ali se nisu libili da cara Dušana osude jer ih je uzdigao. Licemerje koje se i danas može videti odrazu zatamnjenog stakla crnog "audija" na Kosančićevom vencu.

Sa ovim u vezi je i treći mogući odgovor na pitanje iz naslova. Dakle, imajte u vidu da Dušan od 1346. pa sve do smrti 1355. godine vlada državom čija Crkva nije deo nijedne Crkve. Da, naravno, mi sebe i dalje smatramo pravoslavnima, ali naša Crkva ne opšti sa drugim pravoslavnim Crkvama i tehnički gledamo nalazimo se u limbu. Ni tamo ni vamo. A negde moraš da budeš. Barem si morao sredinom 14. veka.

Zato mudri i silni Dušan odlučuje da se baš kao i Stefan Prvovenčani okrene Rimu, po čijem je obredu prvobitno bio kršten i sam utemeljitelj dinastije i praotac - Nemanja. Razlog tome je nekoliki, ali najglavniji su ovi: 1) Dušan je hteo da neutrališe ugarsku pretnju sa severa jer je shvatao da glavna pretnja dolazi iz Anadolije gde su se Osmanlije mnogo osokolile, a Grci ih svojoj budalastošću dovodili da se bore sa nama, Bugarima i sa drugim Grcima, i 2) želeo je da ga papa imenuje za kapetana hrišćanstva kako bi te iste Turke uništio.

Karta Dušanovog carstva po velikom nemačkom istoričaru Gustavu Drojsenu koja je mnogo tačnija od one koja nam se servira u školama. Bosna je u Srbiji, Bugarska je vazal. Foto: Wikimedia Commons/Allgemeiner historischer Handatlas

To se nikada nije desilo, ali smo bili jako blizu toga da se pokatoličimo, ili barem pounijatimo. Na nesreću, ugarski kralj nije dovoljno dobro shvatio šta se zbiva (i Ugarska je patila zbog toga, s obzirom da su i oni bili pod Turcima nekih 150 godina) pa je napao Srbiju, nakon čega Dušan odlučuje da nema svrhe okretati se Vatikanu ako Vatikan nema moć da obuzda panonske katolike.

Verovatno je uz mnogo bola morao da zanemari bratsko pismo češkog kralja Karla, koje mu je ovaj poslao dok je bio na putu za Rim gde će biti krunisan za Svetog rimskog cara. Karlo mu se u njemu obratio kao "našem u Hristu najmilijem bratu", radovao se zbog sjedinjenja Rima i Srbije, ističući da ćemo moći da zadržimo "zajednički slovenski jezik plemeniti" u bogosluženju, što Karlo ističe kao važnu vezu koja njih dvojicu spaja.

Postoji mogućnost da je ovo bilo samo Dušanovo tvrđenje pazara, odnosno, postoji mogućnost da su naši crkveni velikodostojnici nakon njegove smrti mislili da bi se pounijatili da je on poživeo, pa ga nikada zbog toga nisu kanonizovali.

Besmisleno je sada pričati o tome kolika bi Srbija bila da u srednjem veku nismo izabrali religijsku stranu koju smo izabrali, da smo se preobratili, da shodno tome nismo pali pod turski jaram. Samo gledajte u budućnost, nikada u prošlost!

Sarkofag u crkvi Svetog Marka u Beogradu, u kome leže mošti cara Stefana Dušana Silnog. Foto: Wikipedia Commons/Litany

Ali, za kraj, osvrnimo se još jednom nazad i navedimo četvrtu hipotetičku mogućnost zbog koje car Stefan Uroš IV Dušan Silni nikada nije kanonizovan od Crkve. Tiče se njegove žene, bugarske princeze Jelene, srpske kraljice i carice.

A ta je žena baš bila carica kada se zna da je jedina u istoriji koja je kročila na tlo Svete gore. Dobro, ne baš kročila. Više je lebdela, ako je verovati našim zapisima, i to tako što je neprestano bila u nosiljci. U nosiljci je jela, u nosiljci je nuždila, u nosiljci je spavala. Sve samo da nogu ne stavi na tlo na kome je ženama zabranjeno da kroče. Ako je verovati našim zapisima.

Ovo (recimo to slobodno jer Dušan nije živ da nas osmudi) besramno izvrtanje i zaobilaženje jasnih i krajnje preciznih pravila izvedeno je zbog jedne užasne stvari. U pitanju je stvar koja se dešavala u celoj Evropi, a koju su ljudi tada i sada nazivali crnom smrti. U pitanju je kuga, koja je u periodu 1347-1353. godine odnela živote trećine evropske populacije.

Tako da je carica Jelena zapravo bila u karantinu na Atosu. Car, kad je baš car, ne libi se da se nasmeje u lice hiljadugodišnjoj tradiciji da bi sačuvao život majke svoga sina. Ni tada, a ni sada.

(O. Š.)