TREĆI SVETSKI RAT SE VODIO 150 GODINA PRE PRVOG: Nije vam jasno? Pročitajte ovaj tekst! (FOTO)
Bez obzira na to što Prvim i Drugim svetskim ratom nazivamo konflikte koji su se odigrali u prvoj polovini 20. stoleća, izgleda da je jedini razlog tome broj žrtava koji je posledica tehnološkog napretka koji je doveo do drugačijeg tipa ratovanja
Šta je tačno svetski rat? Široka definicija ovog tipa konflikta kaže da se radi o sukobu između velikog broja najmoćnijih i najmnogoljudnijih zemalja na svetu, koji se odigrava po teritorijama više zemalja i na više kontinenata, sa bitkama na više različitih ratišta.
Preporučujemo
Nove sestre Kardašijan spremne da osvoje svet, a šta će reći originali? (FOTO)
Pipi Duga Čarapa cenzurisana posle 70 godina!
Uprkos tome što se gotovo isključivo vezuje za dva rata koji su svet potresli i unakazali u prvoj polovini 20. stoleća, postoji nekoliko prethodnih ratova koji ne samo da upadaju u gorenavedene parametre već po dugotrajnosti, intenzitetu i totalnosti ne zaostaju za njima; jedino po čemu zaostaju je broj žrtava, ali ovo je posledica pre svega tehnološkog napretka i pojave fenomena ideologija. Obrasci su ostali identični.
Može se reći da su u ovom poslednjem smislu Prvi i Drugi svetski rat najavljeni upravo kroz dva svetska rata koja su im prethodila. O čemu se radi saznaćete ako budete bili dovoljno strpljivi i budete želeli da saznate nešto novo. Rečju: ako volite istoriju.
Sukobi o kojima ćemo danas pričati su predmet spora među istoričarima, u smislu da li ih se može okarakterisati na ovaj način ili ne može. Mnogi misle da može, a parametri kojima smo se mi vodili pri odlučivanju koje konflikte pomenuti u ovom tekstu su uklapanje u gorenavedenu definiciju, i to da na svakoj zaraćenoj strani postoji barem tri ili više zemalja. Ići ćemo hronološkim redosledom.
I: RAT ZA ŠPANSKO NASLEĐE
Vođen između 1701. i 1714. u Evropi, Severnoj Americi (gde je poznat kao Rat kraljice Ane) i Južnoj Americi, odneo je oko 400.000 života a izazvan je sporom oko pitanja ko će naslediti španski tron nakon smrti Karlosa II, poslednjeg Španskog Habzburga, koji iza sebe nije ostavio decu.
U nameri da reše ovaj problem, Engleska, Nizozemska republika i Francuska su se oktobra 1698. dogovorile da će princ Jozef Ferdinand, sin elektora Bavarske, biti naslednik Španije, Španske Nizozemske i španskih prekomorskih kolonija, dok će italijanski posedi njihovi pripasti Austriji (Milansko vojvodstvo) i Francuskoj (Napulj i Sicilija).
Međutim, februara naredne godine umro je Jozef Ferdinand. Zbog toga je juna iste godine potpisan novi sporazum, koji je podrazumevao da će novi španski kralj postati drugi sin svetog rimskog cara Leopolda I, nadvojvoda Karlo (koji će 1711. posle smrti brata Jozefa I postati sveti rimski car Karlo VI, a 1718. i kralj Srbije pod naslovom Karlo I; o ovoj Kraljevini Srbiji smo već pisali, pa pročitajte ako već niste), dok će svi španski posedi u Italiji pripasti Francuskoj.
Leopold I je ovo odbio da potpiše, zahtevajući da se svi španski posedi daju Karlu netaknuti. Ni Španci sami nisu priznali ovaj sporazum, kao ni prethodni, pošto su želeli da Španija ostane netaknuta, da ne dođe do njene podele.
Karlos II je nekako (verovatno je imao pomoć prijatelja) postao ubeđen da su Burboni jedina sila koja ima snage da u potpunosti očuva celovitost njegove imperije, zbog čega je na jesen 1700. godine napisao testament na samrtnoj postelji kojim je za naslednika imenovao Filip, vojvodu anžujskog, drugog najstarijeg unuka kralja Luja XIV od Francuske. Preminuo je 1. novembra, a 24. istog meseca Luj XIV je unuka proglasio za španskog kralja pod naslovom Filip V i odmah zatim izvršio invaziju na Špansku Nizozemsku (teritorija koja danas mahom obuhvata Belgiju i Luksemburg).
Luj XIV je takođe odmah počeo i da teži uspostavljanju dominacije nad trgovinom sa Španskom Amerikom na račun engleskih i holandskih trgovaca, a ono što je posebno zabrinulo sve evropske dvorove je odbijanje da ukloni Filipa iz linije nasleđivanja francuskog trona čime je otvorio put mogućem budućem ujedinjenju Francuske i Španije u jednu velesilnu monarhiju: ovo poslednje je bilo apsolutno neprihvatljivo za sve ostale igrače.
Anti-francuska alijansa je formirana 7. septembra 1701. godine od strane Engleske, Nizozemske republike i cara Leopolda I. Njima su se pridružile Pruska, Hanover, druge nemačke državice, kao i Portugalija. Elektori Bavarske i Kelna, inače delovi Svetog rimskog carstva, kao i vojvodstva Mantove i Savoja su prišle Francuskoj, premda je Savoj promenio stranu dve godine docnije. Viljem III od Engleske, inače veliki neprijatelj Luja XIV, umro je 1702, ali je vlada njegove naslednice kraljice Ane odlučno nastavila rat.
Džon Čerčil, vojvoda od Marlbora, igrao je ključnu ulogu u engleskoj vladi i na bojištima sve do 1711. godine. Druga važna ličnost je bio princ Eugen Savojski, u službi Austrije. Vođstvo ova dva čoveka donosilo je alijansi pobede nad Francuskom u periodu od 1704. do 1709. godine.
Franko-bavarska ofanziva u Nemačkoj je skršena u Bici kod Blindhajma 1704. Potom su Francuzi proterani iz nizozemskih krajeva kao posledica bitaka kod Ramija 1706. i Udnara 1708. Francuzi su proterani i iz Italije nakon neuspešne opsade Torina koja je razbijena 7. septembra 1706, zahvaljujući briljantnoj Eugenovoj strategiji. Jedino ratište na kome je alijansa doživljavala neuspeh je bila Španija gde se Filip V uspešno držao.
Luj XIV je već od 1708. godine želeo da završi rat i da se odrekne španskog nasleđa u korist Habzburgovaca. Englezi, koji su se prethodne godine ujedinili sa Škotskom i formirali Veliku Britaniju (o čemu smo takođe pisali), postavili su krajnje nerealističan zahtev da Luj upotrebi svoju vojsku da ukloni unuka sa prestola u Španiji, što je ovaj odbio i povukao se iz pregovora.
Dva događaja su 1711. godine promenili situaciju u korist Francuske. 17. aprila nadvojvoda Karlo je postao naslednik svih poseda Austrijskih Habzburgovaca. Britanija i Nizozemska nisu imali nameru da se bore kako bi mu obezbedili špansko nasleđe, te da time obnove staru imperiju Karla V.
U Britaniji, neprijatelji vojvode od Marlbora su osvojili uticaj kod kraljice i on je uklonjen sa zapovedničke pozicije 31. decembra. Odmah su počeli mirovni pregovori sa Francuskom. Nizozemci, Austrijanci i nemačke državice su pokušale da se borbom sa Francuzima izbore za što bolje pregovaračke pozicije, ali ih je maršal Klod Luj Ektor de Vijar porazio i primorao na prihvatanje anglo-francuskog mira.
Sporazum u Utrehtu 1713. godine i Sporazum u Ramštatu koji je potpisan naredne, doveli su do podele španske imperije: Austrijanci su dobili većinu njihovih evropskih poseda, ali je vojvoda anžujski Filip zadržao iberijske i američke teritorije. Filip je, nakon što se odrekao prava na francuski presto, priznat od svih kao kralj Filip V od Španije. Njegovo potomstvo i danas sedi na prestolu ove države, verovali ili ne, kao posledica uspešnog rata koji je vodio Luj XIV protiv skoro svih u Evropi, pre tri stotine godina.
II: RAT ZA AUSTRIJSKO NASLEĐE
Premda su uzroci ovog rata, vođenog od 1740-48. godine, slični uzrocima prethodnog, u smislu da se radilo o pitanju nasleđivanja trona jedne bitne evropske sile, nisu u direktnoj korelaciji na način na koji su to sukobi koje znamo kao Prvi i Drugi svetski rat. Uzrok ovog konflikta je pitanje da li Marija Terezija može da nasledi zemlje svoga oca Karla VI, pošto je salijski zakon zabranjivao ženama to pravo. Stoga se može reći da je ovo prvi globalni sukob koji se vodio zbog prava žena.
Sveti rimski car i glavešina austrijske grane Habzburga Karlo VI je znao da će ovo biti problem, zbog čega je ugovoreno da muž njegove ćerke Franc Štefan postane sveti rimski car, a Marija Terezija preuzme nasledne habzburške zemlje kao što su ugarsko-hrvatske i bohemijske kraljevske tronove, kao i samo nadvojvodstvo Austrije. Zbog ovoga je ubedio više nemačkih državica da prihvate takozvanu Pragmatičnu sankciju 1713. godine.
Strogo gledano, Rat za austrijsko nasleđe je konglomerat povezanih ratova (u žargonu globalnih sukoba XX veka: frontova), od kojih su se dva razvila direktno nakon smrti Karla VI koja je došla 20. oktobra 1740.
Ako se na ovaj sukob gleda u užem smislu, Francuska je u ratu bezuspešno podržavala dubioznu pretenziju Bavarske, Saksonije i Španije na delove habzburških zemalja, kao i pretenziju bavarskog elektora Karla Alberta na imperijalnu krunu, sve sa ciljem sakaćenja ili potpunog uništenja Austrije, na koju se iz Versaja gledalo kao na najogorčenijeg kontinentalnog neprijatelja Francuske.
Šire gledano, tu su i Prvi (1740-42) i Drugi šleski rat (1744-45) u kojima je pruski kralj Fridrih II Veliki, u savezništvu sa Francuskom, okupirao bogatu Šleziju i branio je grčevito. Treća grupa ratova u ovom složenom konfliktu su bili oni koji su mu dali globalni karakter, a vođeni su uglavnom između Francuske i Britanije: Rat kralja Džordža vođen u Severnoj Americi, Rat za Dženkinsovo uvo vođen u Novoj Granadi, na Karibima, Floridi, Džordžiji, Tihom i Atlantskom okeanu, kao i Prvi Karnatski rat u Indiji.
Ono što je kolektivno posmatrano kao Rat za austrijsko nasleđe zvanično je počeo 16. decembra 1740. godine kada je Fridrih II bez objave rata izvršio invaziju na Šleziju, jednu od najbogatijih i najmnogoljudnijih habzburških provincija. Njegova vojska je aprila naredne godine porazila Austrijance u Bici kod Molvica, što je samo dodatno podstaklo ubeđenje u Evropi da Habzburzi nisu sposobni da brane svoje posede; rat je zbog toga postao opšti.
U roku od mesec dana, francuski grof (kasnije maršal i vojvoda) Šarl-Luj-Ogist Fuke od Bel-Ila, napravio je savez sa Bavarskom i Španijom, a potom i sa Saksonijom (koja je bila u tom trenutku u personalnoj uniji sa Poljsko-litvanskim kraljevstvom; ovo znači da su bile odvojene države, ali da su imale istog kralja) i Pruskom, a protiv Austrije. Marija Terezija je na svojoj strani imala Veliku Britaniju, koja se plašila da će u slučaju da Francuzi steknu premoć na kontinentu njeno komercijalno i kolonijalno carstvo postati neodrživo (u tom smislu, ovaj globalni konflikt je samo faza u borbi između Londona i Pariza za svetsku dominaciju, koja je trajala od 1689. do 1815.).
Invazija na Austriju i Bohemiju od strane francuskih i bavarskih trupa je propala zbog nedostatka jedinstvenog cilja, kao i zbog vojne nesposobnosti. Austrija je privremeno neutralizovala Prusku tako što joj je u julu 1742. godine dozvolila da zadrži Šleziju, pa je isterala Francuze i Bavarce iz Bohemije i okupirala samu Bavarsku. Njihovi saveznici Britanija, Hanover i Hese naneli su težak poraz Francuzima u Bici kod Detingena 27. juna 1743. godine. U septembru Savoj prelazi na stranu Beča, a Francuzi se povlače ka svojim granicama.
Januara 1745. umire Karlo Albert od Bavarske, koji se prethodno u Pragu krunisao za svetog rimskog cara kao Karlo VII i koji je bio pretendent za nasledstvo svih habzburških zemalja. Njegov sin Maksimilijan III Jozef se odriče ovih pretenzija i pruža podršku Francu Štefanu, supružniku Marije Terezije, na izborima za novog imperatora u zamenu za povraćaj područja koje su Austrijanci osvojili u Bavarskoj.
Fridrih Veliki se zbog toga uplašio rastuće moći Austrije i ponovo ulazi u sukob. Kratkotrajni Drugi šleski rat je završen Drezdenskim mirom decembra 1745, kojim je ponovo potvrđeno prusko vlasništvo na Šlezijom.
Poslednji veliki francuski uspeh u ratu je osvajanje Austrijske Nizozemske (1745-46), do kojeg se došlo pod komandom maršala i grofa Morica Saksonskog nakon njegove spektakularne pobede u Bici kod Fontnoa 11. maja 1745. U naredne dve godine rat se razvalačio bez ikakvih bitnih dešavanja. Britanci su se povukli nazad na ostrvo kako bi se suprotstavili naporima Čarlsa Edvarda, mladog pretendenta na presto Engleske i Škotske iz dinastije Stjuart, koga su podržavali Francuzi.
Veliko finansijsko opterećenje je nakon oko 400.000 mrtvih primoralo zaraćene strane na Ahenski mir sklopljen 18. oktobra 1748. godine. Austrija je potvrdila prusko osvajanje Šlezije i odrekla se Parme i Pjaćence u korist Španije. Francuska se povukla iz osvojene Nizozemske (zbog ovoga se u Francuskoj ustalila fraza "glupo kao mir", pošto su se odrekli nečega što je osvojeno na briljantan način) u zamenu za vraćanje Kejp Bretona izgubljenog u toku rata i ujedno je Britancima vratila indijski grad Madras koji je isto tako osvojila.
Modena i Đenova su obnovile samostalnost izgubljenu u toku sukoba, a Britanija potvrdila svoje privilegije stečene Utrehtskim mirom. Najvažnije, ono zbog čega se rat navodno vodio: Marija Terezija je nasledila zemlje svoga oca, a njen suprug je potvrđen za svetog rimskog cara. Gde su bili, nigde, šta su radili, ništa.
III: SEDMOGODIŠNJI RAT
Evropa je bila u miru samo osam godina, ali je ovaj rat, koji je trajao od 1756-63, bio poslednji pre Francuske revolucije, a da je u sebe uključio sve najveće evropske sile. Uopšteno gledano, Francuska, Austrija, Saksonija, Švedska i Rusija su bile na jednoj strani, a na drugoj Pruska, Hanover, Velika Britanija i druge manje državice.
Izbio je zbog pokušaja Habzburga da povrate bogatu Šleziju izgubljenu u prethodnom konfliktu, tako da se može govoriti o korelaciji sa prethodnim sukobom na način koji je sličan korelaciji između Prvog i drugog svetskog rata. Vodio se ne samo u Evropi, već i u Severnoj i Srednjoj Americi, na Karibima, u Indiji, Zapadnoj Africi, na Filipinima, i to ponovo između Britanije i Francuske, zbog čega se i nalazi na ovoj listi.
Britansko savezništvo sa Pruskom u ovom sukobu je delimično bila posledica nastojanja da se zaštiti elektorski Hanover, na čelu koga je kao monarh bila britanska vladajuća dinastija (oni su prvo vladali Hanoverom, pa su izabrani za britanski tron; sve vreme su učestvovali u izborima za svetog rimskog cara).
Do rata je došlo odmah nakon komešanja u tradicionalnim savezništvima. Austrija je bila dugogodišnji prijatelj Britanije i neprijatelj Francuske, ali pošto nije bilo realno da Beč zaštiti Hanover od pruske ili francuske agresije, Britanija je januara 1756. godine sklopila savezništvo sa Pruskom da bi se osigurao Hanover. Kao odgovor na to, razbesnela Francuska je odmah utanačila savez sa Austrijom kojem se uskoro priključila Rusija. Ova konkretna promena u odnosima se u istoriografiji naziva Diplomatskom revolucijom.
Prolog u ovaj konflikt je bio neobjavljeni rat između Britanije i Francuske na tlu Severne Amerike koji počinje 1754. godine, baš kao što je prolog u Drugi svetski rat bilo italijansko osvajanje Albanije i Etiopije, te japansko osvajanje Kine. Britanci su tada napali francuske tvrđave duž reke Ohajo, i konfiskovali na stotine njihovih trgovačkih brodova.
Do leta 1756. godine, alijansa vođena Austrijom je bila spremna za napad na Prusku. Fridrih Veliki, koji je uvek verovao da ne treba čekati nego da treba napasti prvi, izvršio je invaziju na Saksoniju 29. avgusta ne bi li odvojio tu državu od Austrije. Nakon pada Drezdena, saksonska vojska se brzo predala.
Na proleće 1757. godine Fridrih je ponovo krenuo napred, na jug, i ušao u Bohemiju (Češku) gde je porazio Austrijance u Bici kod Praga 6. maja; procenivši da je zbog izgubljenih 14.000 vojnika nespreman da osvoji sam grad, nije ni pokušao. Mesec dana kasnije je morao u potpunosti da se povuče iz Bohemije zbog teškog poraza koji mu je u Bici kod Kolina 18. juna naneo austrijski feldmaršal Leopold Jozef, grof od Dauna.
Fridrih se sada suočio sa ratom na nekoliko frontova. Na zapadu, Francuzi su porazili vojsku Hanovera koju je predvodio vojvoda od Kamberlenda, mlađi sin britanskog kralja Džordža II; septembra meseca primorali su Kamberlenda da raspusti armiju, nakon čega su nastupili prema pruskoj granici. Da stvar bude gora, Švedska je napala Prusku Pomeraniju u martu. Ruska vojska je ušla u istočnu Prusku u julu i odnela veliku pobedu tamo u Avgustu, nakon čega je Austrija ušla u Šleziju.
Kockajući se, Fridrih se suočio sa franko-nemačkom armijom kod Rosbaha u Turingiji, 5. novembra, i premda je brojčano bio dvostruko slabiji, vodio je dvočasovnu bitku koja je njegove neprijatelje koštala 7.000 ljudi naspram njegovih 550 žrtava. Onda se okrenuo ka Austrijancima u Šleziji i ponovo, uprkos ogromnoj brojčanoj nadmoćnosti neprijatelja, odneo svoju najslavniju pobedu u Bici kod Lojtena, 5. decembra.
Aprila 1758. godine, britanska vlada Vilijamom Pitom Starijim potpisala je novi ugovor sa Pruskom, pružajući joj preko potrebnu finansijsku podršku, a 23. juna anglo-hanoverska vojska je nanela poraz daleko brojnijim Francuzima kod Krefelda.
Pit je međutim shvatio važnost kolonijalnih ratišta, pa je veći deo britanskih vojnih i mornaričkih napora posvetio pobedi protiv Francuske u Indiji i posebno u Severnoj Americi.
U međuvremenu, Fridrih je pobedio Ruse u krvavoj Bici kod Corndorfa 25. avgusta, ali njegov pokušaj da sačuva Saksoniju od Austrijanaca nije nije bio u potpunosti uspešan, pa je morao da se povuče u Šleziju. Austrijska i ruska vojska na istoku su se konačno spojile na leto 1759. godine i teško porazile Fridriha u Bici kod Kunersdorfa 12. avgusta; Prusi su izgubili 18.000 vojnika tokom šestočasovnog boja, a Fridrih je morao da gleda kao grof od Dauna zauzima Drezden.
Naredne 1760. godine glavne bitke su se vodile baš u Šleziji, gde je Fridrih odneo marginalne pobede nad Austrijancima kod Lignica i Torgaua, ali sve vreme ostao u suštini u defanzivi. Do decembra 1761. godine Fridrih je bio na ivici očajanja, sa trupama izmorenim od neprestanog forsiranja brzih manevara kojima je pokušao da izbegne nekoliko neprijatelja. Rusi osvajaju Berlin.
Spasila ga je smrt ruske carice Jelisavete I. Njen naslednik Petar II, veliki obožavatelj Pruske, ne samo da je sklopio mir sa Fridrihom nego je i posredovao pomirenju njegovom sa Švedskom, pa konačno i udružio snage sa njim u naporu da se Austrijanci proteraju iz Šlezije.
Premda je Petar III nedugo potom pao kao žrtva atentata, njegova naslednica carica Katarina Velika, i sama Pruskinja po rođenju, nije obnovila neprijateljstva prema svojoj otadžbini. Ovo je omogućilo Fridrihu da prvo protera Austrijance iz Šlezije uz pomoć svog saveznika Ferdinanda od Brunsvika, a potom i da odnese pobede nad Francuzima kod Vilhelmštata i nad Saksoncima kod Luterberga, te da zauzme važni grad Getingen.
Glavni deo rata u Evropi i nemačkih država je tako bio završen, ali je nastavio da se vodi u Amerikama, na Karibima, u Africi i Indiji, gde je Britanija odnela važne trijumfe. Krajem 1762. godine kraj rata je bio na vidiku: Austrija nije videla mogućnost uspeha u borbi protiv Pruske bez ruske pomoći, Francuska nije imala nikakav interes u daljem ratovanju zbog Šlezije, a do sličnih zaključaka su došli i Britanci što se tiče pružanja podrške Pruskoj.
Franko-britanski Pariski mir doneo je Velikoj Britaniji Severnu Ameriku, brojna karipska ostrva, Senegal i Indiju, čime je postala neosporeni vladar svetskih mora i predvodnik prekomorskih kolonizacija. Španci su morali da predaju Floridu Britancima, ali su povratili Kubu i Filipine, te dobili Francusku Luizijanu. Pet dana nakon toga, Hubertusburškim mirom Fridrih je zadržao Šleziju i potvrdio status Pruske kao velike evropske sile.
Procena je da je ovaj odneo između 900.000 i 1,4 miliona života.
IV: FRANCUSKI REVOLUCIONARNI RATOVI
Ovaj globalni sukob i onaj koji je došao neposredno nakon njega, Napolenovski ratovi, često se stavljaju u isti koš, ali mi smo odlučili da ih odvojimo jer su ipak u pitanju dva različita istorijska događaja, različitih uzroka, prirode, motiva i toka.
Revolucija u Francuskoj 1789. godine, a potom i zbacivanje sa vlasti kralja Luja XVI i njegova posledična dekapitacija 1792, doveli su mladu Francusku republiku u sukob sa najbitnijim monarhijama i dinastijama Evrope, koje su se uplašile mogućnosti da to isto može i njima da se desi, pa su želele da u korenu saseku te "anti-ljudske" (da, tako su ih zvali) ideje kao što su sloboda, jednakost i bratstvo.
Već 1791. godine Austrija i Pruska su Pilničkom deklaracijom na provokativan način pozvali evropske vladare da pomognu francuskom kralju da povrati punu vlast koju je imao do dve godine ranije i do sazivanja Skupštine staleža, do kojeg je došlo zbog neizbežnog i galopirajućeg finansijskog kolapsa kraljevstva.
Aprila 1792. godine Francuska objavljuje rat, na predlog kralja Luja XVI, koji se možda (ovo je čista spekulacija) nadao vojnoj propasti svoje države i dolasku prema njemu prijateljski nastrojenih vladara koji će mu vratiti izgubljenu moć. 20. septembra 1792. godine, francuske snage pod komandom Šarla-Fransoe Dimurjea i Fransoe-Kristofa Kelermana odbijaju prusko-austrijski napad kod Valmija, a do novembra uspevaju da okupiraju celu Belgiju.
Na početku 1793. godine, Austrija, Pruska, Španija, Nizozemska republika i Velika Britanija formiraju prvu od sedam koalicija koje će se suprotstavljati Francuskoj u naredne 23 godine. Istovremeno, velikim područjima same Francuske počinje da bukti rojalistički ustanak koji ima za cilj rušenje republike i obnovu monarhije.
Kao odgovor na nekoliko neuspeha, revolucionarna vlada objavljuje prvu masovnu mobilizaciju u istoriji, po kojoj su svi Francuzi stavljeni na raspolaganje armiji. Nezapamćeno golema vojska je na taj način skupljena i stavljena na bojno polje. Poređenja radi, u kontinentalnim bitkama tokom sredine 18. veka obično su učestovale vojske brojnosti 60-70.000 ljudi; početkom 19. veka Napoleon je rutinski manevrisao vojskom od 250.000, a Rusiju je 1812. napao sa 600.000.
Vratimo se na ovaj konkretni rat. Do početka 1795. godine, Francuska je pobedila saveznike na svakom frontu i došla do Amsterdama, Rajne i Pirineja; najvažnije, Pruska je bila prinuđena da napusti koaliciju i da potpiše separatni mir koji je opstao do 1806. godine.
Maja 1795. Nizozemska republika postaje francuski satelit pod nazivom Batavijska republika. U severnoj Italiji, odlično postavljena francuska armija preti austrijsko-sardinijskim pozicijama, ali njen komandant je oklevalo. Zbog toga marta 1796. godine biva zamenjen odlučnim i dinamičnim mladim generalom, široj javnosti nepoznatim, Napoleonom Bonapartom.
Ovo je bio ključni trenutak u usponu ambicioznog Korzikanca; briljantnom manevarskom kampanjom protiv neprijatelja primorava Austriju Kampoformijskim mirom 17. oktobra 1797. godine da se odrekne Austrijske Nizozemske (nekada Španske Nizozemske, dakle, današnje Belgije i Luksemburga), koja postaje prvi teritorijalni dodatak Republici Francuskoj, koja je sada na obalama Rajne, Meze i Nete, i primorava je da prizna Cisalpinsku i Ligurijsku republiku te da se odrekne njihovih teritorija. Mletačka republika prestaje da postoji, a njeni posedi u Jonskom moru, kao što su Krf i posedi u Albaniji, odlaze Francuzima.
Bonapartina naredna kampanja je, kada se sve sabere i oduzme, bila neuspešna. Sa armijom je otplovio u Egipat maja 1798. godine sa idejom osvajanja Otomanskog carstva. Poraz francuskog mornaričkog eskadrona nanesen od strane britanskog admirala Horacija Nelsona u Bici na Nilu 1. avgusta iste godine ostavila ga je bez podrške sa mora, i on je - uprkos nekim velikim pobedama koje je izvojevao, poput one u Bici kod piramida, i uprkos činjenici da je Egipat u suštini osvojio i kontrolisao - napustio ovu zemlju nakon neuspešnog pokušaja da osvoji Akru 1799. godine. Njegova vojska je ostala da vlada Egiptom još dve.
U međuvremenu, druge francuske trupe su okupirale neke nove teritorije i uspostavile republikanske režime u Rimu, Švajcarskoj koja postaje Helvetska republika i Pijemontu koji postaje Partenopejska republika. Zbog ovoga, saveznici formiraju Drugu koaliciju u koju ulaze Britanija, Rusija, Osmansko carstvo, Napulj, Portugalija i Austrija. Njihovi početni uspesi su međutim preokrenuti kolektivnom nesposobnošću da se dogovore oko strategije, i već u vreme kada je Napoleon postao prvi konzul Francuske republike državnim udarom od 18. brimera godine VIII (9. novembar 1799.), opasnost od strane intervencije protiv revolucije je nestala.
Pobeda nad Austrijom kod Marenga 1800. i posledični Lunevilski mir načinio je Francusku dominantnom silom na Starom kontinentu. U naredne dve godine samo će Britanija, sa svojom moćnom mornaricom, parirati Bonaparti. Ali, o tome u narednom poglavlju.
Uglavnom, da rekapituliramo: Francuski revolucionarni ratovi su se vodili u Evropi, Egiptu, na Bliskom istoku, Atlantskom okeanu, Karibima i u Indijskom okeanu. Procene o broju mrtvih variraju, ali ih nije bilo manje od 700.000 a možda je bilo čak i dva miliona.
V: NAPOLEONOVI RATOVI
Smatraju se direktnim nastavkom Francuskih revolucionarnih ratova, ali dok su oni imali za cilj odbranu mlade republike od spoljne pretnje i širenje zaraznih ideja slobode, jednakosti i bratstva, Napoleonovi su bili klasični osvajački sukobi kojima je suštinski gledano jedini cilj bio teritorijalno širenje (mada je Bonapartino carstvo svejedno širilo ideje revolucije gde god da je došlo).
Ne postoji konsenzus oko toga kada se jedni završavaju a drugi počinju, pa tako neki uzimaju trenutak kada se Napoleon proglasio sa prvog konzula, neki kada se 1804. proglasio sa imperatora, ali mi ćemo uzeti 18. maj 1803. godine, kao datum kada su Britanija i Francuska okončale kratkotrajni mir.
Veličanstvena Nelsonova pobeda kod Trafalgara 21. oktobra 1805. godine predstavljala je smrtni udarac za mogućnost francuske invazije na Englesku. Iste godine, formirana je Treća koalicija od strane Britanije, Rusije i Austrije. Međutim, Napoleonove velike pobede kod Ulma i Austerlica te godine i naredne kod Jene, Aueršteta i Libeka nad Pruskom koja je tek ušla u koaliciju, potpuno su promenile političku kartu Evrope. Posledični Tilzitski mir ostavio je Prusku bez poseda zapadno od Labe i delova Poljske.
1806. godine Bonaparta izdaje Berlinski dekret kojim uvodi sankcije Velikoj Britaniji, koristivši se faktom da kontroliše kontinentalne luke; po ovome, svi brodovi koji su ulazili u luke koje su kontrolisali Francuzi a pre toga su bili u britanskim lukama, mogli su biti zaplenjeni.
Kontinentalni sistem, kako je nazvana ova politika, nije bio uspešan. Kočenje evropske trgovine do koga je doveo, pošto su i Britanci primenili isto samo obrnuto, kao i favorizovanje francuskih trgovaca pri izdavanju dozvola za trgovinu sa Engleskom, koštale su Napoleona značajne političke podrške u drugim evropskim zemljama. Da stvar po Pariz bude još gora, Britanci su uspeli da prošire kolonijalna tržišta pa su iz ovog trgovinskog rata izašli prosperitetniji nego što su u njega ušli.
Šenbrunski mir 1809. godine, do koga je došlo nakon kratkog austrijskog ustanka, doveo je do toga da je čitava Evropa od Lamanša do Rusije, sa izuzetkom Portugalije, Švedske, Sardinije i Sicilije, postala ili deo Francuskog carstva ili pod francuskom kontrolom ili u savezništvu sa Francuskom.
Napoleonovi vojni uspesi bili su posledica njegove strategije: armije je terao na brzo kretanje i još brže udaranje u neprijatelja, ponekad uz efekat iznenađenja, a uvek uz briljantno manevrisanje kojim je protivnike dovodio u nezavidan položaj na bojnom polju i onemogućavao ih da koordinišu napade na njega samog.
Da bi se ovome suprotstavili, saveznici su pokušavali da izbegavaju sukob dok puna koordinacija ne bi bila moguća, oslanjajući se na dobre linije snabdevanja i čekanje, dok su Francuzi koji su ih jurili počinjali da gube niti linije snabdevanja na širokom prostoru. Ova strategija je prvi put iskorišćena tokom Španskog rata za nezavisnost 1811. godine, od strane vojvode od Velingtona, koji je uspeo da upadne u Španiju kroz Portugaliju.
Najdramatičnija upotreba ove taktike je međutim bila ona koju su koristili ruski generali Barklaj de Toli i Bagration tokom invazije na Rusiju 1812; naime, jednostavno su se povlačili paralelno jedan sa drugim. Uprkos pirovoj pobedi u Bici kod Borodina, kojom nije uspeo da nanese odlučujući poraz Rusima, i uprkos okupaciji potpuno prazne Moskve, Napoleon je bio prinuđen na povlačenje.
Rusi su se onda pretvorili iz lovine u lovca i počeli da gone njegovu vojsku koja se povlačila istom linijom kojom je i došla, ali sada sa potpunim kolapsom linija snabdevanja koje su razbijali ruski gerilci, i to po temperaturi koja se spustila do -35 stepeni Celzijusa. Napoleon je praktično bez bitke izgubio pola miliona ljudi, vernost svojih saveznika i divljenje neprijatelja.
Nova koalicija, oformljena 1813. godine, okupila je konačno vojsku koja je brojčano nadjačala francuske snage. Bonapartini saveznici su padali jedan po jedan i do kraja te godine bio je prinuđen da se povuče iza Rajne. U prvom mesecima 1814. počela je invazija na Francusku, na obroncima Pariza saveznici su se našli u martu, a 6. aprila imperator je abdicirao.
Njegov nametnuti egzil na ostrvu Elba je trajao manje od godinu dana; vratio se sa šačicom ljudi i peške krenuo put Pariza: cela Francuska je oduševljeno dočekala svog cara. Okupio je novu armiju marta 1815. godine i doveo time do stvaranja sedme i poslednje koalicije protiv sebe, u koju su ušli Britanija, Rusija, Pruska i Austrija.
Ova poslednja kampanja je bila kratkotrajna. Napoleon je izgubio Bitku kod Vaterloa vođenu 16-18. juna te godine, 22. tog meseca je ponovo abdicirao a Burboni su se vratili na presto u liku Luja XVIII, brata Luja XVI koji je izgubio glavu na giljotini; kao Luj XVII se računa sin i naslednik ubijenog kralja koji je umro u republikanskom zatočeništvu juna 1795.
Ovaj poslednji svetski rat pre Prvog svetskog rata vodio se dakle u Evropi, na Atlantskom okeanu, u Indijskom, u Rio de La Plati i Severnoj Americi, a procena je da je više od 2,6 miliona ljudi izgubilo život. Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi iznedrili su nacionalizam i sve ostale ideologije koje su potresale 19. i 20. vek, a slom evropskih monarhija na početku prošlog stoleća može se gledati kao poslednje poglavlje antimonarhijskog talasa koji je po evropskim obalama počeo da udara 1789.
(V. V.)
Povezane vesti
Novi vođeni obilazak Novog groblja - Zlatno doba srpske diplomatije
Izbori u Americi: Frenklin Ruzvelt je jedini predsednik SAD sa četiri uzastopna mandata, evo kako se to desilo
Šapić i Nikodijević položili venac povodom Dana oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu
<% post.title %>
Srpska krvava tajna o kojoj nismo učili u knjigama: Skoro hiljadu žena, dece, ustaše su u ovom selu ubile
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
U dvorištu kuće ga je dočekao užas od kojeg zastaje dah: "Zapali sve i odseli se"
Student iz Srbije otkrio strašne detalje života u studentskom domu, pa ubrzo dobio i uvrede na internetu: "Dečko, budi realan"
Sramota u Futogu: Kupusijada otkazana zbog Dana žalosti zbog tragedije u Novom Sadu, ali narod se ipak okuplja, jede pljeskavice i peče prasiće
Hercegovac
Pa to je onda prvi svnetski a ne treci
Podelite komentar
Milojko
Kako god okrenemo fašisti uvijek isti bili prije i sada
Podelite komentar
Анти Антифа
Брате,мрзи ме да читам
Podelite komentar