BILO, NE PONOVILO SE: Kako je izgledao život jednog Jevrejina tokom Trećeg rajha (FOTO)

Viktor Klemperer je rođen 9. oktobra 1881. godine, u jevrejskoj porodici u današnjoj Poljskoj, ali tada u kraju koji je bio deo Nemačke. Kada je imao devet godina, porodica mu se preselila u Berlin. Studirao je filozofiju, bavio se novinarstvom i pisanjem, a kasnije je i doktorirao.

Preporučujemo

1912. godine konvertovao se u protestantizam i snažno se identifikovao sa nemačkom kulturom. Potom je predavao na Univerzitetu u Napulju, ali je dao otkaz da bi se prijavio kao nemački dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Odlikovan je zbog svojih ratnih zasluga. Oženio se Nemicom.

Ništa od toga nije bilo dovoljno za naciste, koji su mu od života napravili pakao. Znamo, pošto je celog svog života pisao dnevnik, koji je objavljen posle Drugog svetskog rata. Od logora ga je spasila samo činjenica da mu je supruga bila "Arijevka".

Oduzeta mu je akademska titula, posao, državljanstvo i sloboda, i na kraju je radio u fabrici. Bili su prinuđeni da uspavaju svoju voljenu mačku Maršel zbog suludog zakona koji je Jevrejima zabranjivao da poseduju kućne ljubimce. Oduzeta im je kuća i preseljeni su u Judenhaus (Јеvrejska kuća) gde ga je Gestapo na dnevnoj bazi ponižavao, tukao, ispitivao i pretresao stan. Nije smeo da koristi javni prevoz, da poseduje radio-aparat, da kupuje novine. Morao je da čisti sneg uprkos tome što je imao slabo srce. Pominje i prijatelje koji su deportovani u logore, pre svega u Terezienštat.

Donosimo vam nekoliko odlomaka iz njegovih dnevničkih zapisa.

10. mart 1933: "Bojkot jevrejskih radnji počinje sutra. Žuti plakati, stražari. Pritisak da se hrišćanskim radnicima plati dva meseca unapred, jevrejski da se otpuste. Impresivno pismo Jevreja upućeno predsedniku rajha i vladi je bez odgovora. Niko se ne usuđuje da mrdne prstom.

Drezdenski studenti su objavili danas deklaraciju da im čast zabranjuje da budu u kontaktu sa Jevrejima. Nije im dozvoljeno da uđu u studentski dom, a koliko je samo jevrejskog novca išlo tom domu pre samo par godina. U Minhenu jevrejskim profesorima je već zabranjeno da kroče na univerzitet. Za vođe bojkota nije bitna religija već samo rasa. Ako je radnja u vlasništvu muža Jevrejina a žene hrišćanke, ili obrnuto, radnja se računa kao jevrejska."

25. april 1933: "U fokusu hitlerovskog pokreta je jevrejsko pitanje. Ne uspevam da shvatim zašto im je to toliko bitno. To će im doneti konačnu propast. Ali verovatno i nama."

27. novembar, 1938: "11. novembra ujutru dva naoružana policajca došla su u društvu 'stanovnika Dejcšena'. Da li imam neko oružje? Verovatno moju sablju, možda i bajonet kao uspomenu iz rata ali ne znam gde su tačno. Pomoćićemo ti da ih nađeš. Satima su mi pretresali kuću. Eva je napravila grešku jer je nedužno rekla policajcu da ne bi trebalo čist veš da pretražuje prljavim rukama, posle čega on nije mogao da se smiri. Mlađi policajac je bio prijateljski nastrojen, ali je civil bio najgori.

Sve su ispreturali, a kredence koje je Eva lično napravila otvorili su sekirom. Sablju su našli u koferu na tavanu, a bajonet nisu. Zaplenili su mi primerak starog socijalističkog časopisa. Oko jedan sat civil i stariji policajac su otišli, a mlađi je ostao da uzme izjavu. Bio je dobrodušan i pristojan, imao sam osećaj da ga je sramota."

1. septembar 1939: "U petak ujutru mladi mesar je došao do nas i rekao nam: 'Javili su na radiju da već držimo Dancig i koridor, rat sa Poljskom je počeo, Engleska i Francuska ostaju neutralni, injekcija morfijuma ili nešto tako je najbolja stvar za vas jer su vam životi gotovi'."

15. septembar 1941, nakon što je čuo da svi Jevreji u Nemačkoj moraju da počnu da nose žutu Davidovu zvezdu: "Fra Krajdl je bila u suzama. Frau Vos je doživela srčani udar. Fridhelm je rekao da je ovo najgori udar do sada, gori od oduzimanja imovine. Osećam se uzdrmano, ne mogu da se smirim. Eva kaže da će ona od sada obavljati sve poslove. Ja ću izlaziti iz kuće samo noću na par trenutaka."

30. maj 1942. godine: "Jutros smo pričali o neverovatnoj ljudskoj sposobnosti da izdrži i da se privikne na okolnosti života. Horor-bajka našeg postojanja: plašiti se svakog kucanja na vrata, zlostavljanje, sramota, glad, zabrane, jezivo porobljavanje, dnevno približavanje opasnosti, svakog dana nove žrtve na sve strane, potpuna bespomoćnost. A opet, sati opuštanja, čitanja, rada, hranjenja sve gorom hranom. Čovek vegetira, a opet čovek se nada."

(J. G.)