VOLITE PSE? Postoji velika svetska religija u kojoj su oni svete životinje! (FOTO)

Sa izuzetkom nekoliko poremećenih kultura u čijim se nacionalnim kuhinjama najverniji čovekov prijatelj nalazi na meniju, pas - još od kako je njegov daleki predak pripitomljen pre 30.000 godina - ima posebno mesto u životima ljudi.

Preporučujemo

Toliko posebno da postoji čak i religija, kao što kaže naš naslov, velika svetska religija, koja je nekada dominirala nad pola sveta a danas ima tek nekoliko miliona sledbenika koji uspevaju da odole progonima već hiljadu i po godina, u kojoj je on najsvetija životinja.

Ta religija je zoroastrijanizam.

Nastao na tlu negdašnje Persije, današnjeg Irana, verovatno pre oko 3.500 godina, bio je milenijumima državna religija, za vreme Ahamenida, Parćana i Sasanida, sve dok Arabljani nisu pokorili Iransku visorovan i vremenom nametnuli islam. Njen prorok je bio Zaratustra, koji se često naziva i Zoroaster, po kome je ova vera i dobila ime.

Ona uči da na svetu postoje dve suprotstavljene sile: dobro, koje predvodi tvorac Ahuda Mazda (mudri gospod) iz koga ne proističe ništa loše, i zlo koje predvodi Ahriman koji pokušava da uništi ovaj svet koji simboliše red i savršeni poredak. Svrha života običnih ljudi je da se svojom ličnom vrlinom i ponašanjem bore na strani dobrog boga protiv destruktivne sile opačine.

U toj i takvoj religiji, znatno dubljoj nego što može istinski da predoči ovaj novinski članak koji se bavi samo jednim njenim aspektom, pas je bio predmet obožavanja.

"Ehtiram-i sag", odnosno "poštuj psa", jedna je od maksima i zapovesti zoroastrijanizma, u kome se ova divna bića smatraju posebno dobrim i vrlim stvorenjima, koja se moraju hraniti i o kojima se ljudi moraju sa ljubavlju brinuti. Psi se uzdižu zbog svoje lojalnosti, inteligencije i posebnih duhovnih vrlina.

Psi su predmet bavljenja velikog broja delova svetog spisa Aveste, njihove biblije, u kojima se tačno opisuje kako treba vernik da se ophodi prema psima, kako treba da im pomaže, bilo da su domaći psi ili lutalice. Pomoći ili nauditi psu se izjednačava sa pomaganjem ili činjenjem zla prema ljudima. Na jednom mestu se nabrajaju propisne količine hrane za muškarce, žene, decu i tri vrste pasa. Takođe, traži se da se psi hrane mlekom, svežim hlebom i drugim mlečnim proizvodima, kao i drugim stvarima koje su jeli ljudi. Kada god ljudi jedu, bili su dužni da odvoje izvesnu količinu i za psa.

Od toga da li ćete pomoći psu ili mu nauditi, zavisi i da li ćete goreti u paklu ili ne. Veliki je greh bio čak i dati psu prečvrstu kosku kojom može da se zadavi, ili prevruću hranu koja će mu opeći grlo. Dati psu pokvarenu hranu isto je kao poslužiti pokvarenu hranu nekom pravedniku među ljudima.

Bolesni pas (ili bilo koja druga životinja) morao se lečiti kao što bi se lečio čovek, sa istom pažnjom. Domaćin je morao da se brine za skotnu kuju koja se nalazi u blizini njegovog doma sve dok štenci ne dođu do šest meseci starosti. Ako domaćin ovo ne uradi, a kuja i štenci zbog toga nastradaju, "on ili ona će biti kažnjeni zbog ubistva", jer Atar (vatra), sin Ahura Mazde, brine o trudnoj ženki psa kao što brine o trudnoj ženi.

Ubiti psa vodi ka večnom prokletstvu.

Sahranjivali su se istim počastima kao što su se sahranjivali i ljudi, a ako bi pas umro u kući vatra sa ognjišta je morala da se iznese vani kao što je bio običaj da se radi i kada umre čovek.

Smatrano je pogled psa ima pročišćavajući efekat (setite se ovoga kada sledeći put budete pogledali u oči neku dobru lutalicu koja samo želi da je pomazite i uputite blagu reč, i shvatićete da je ovo istina), te da isteruje demone iz čoveka (istina!).

Upravo zbog tih lekovitih svojstava pogleda našeg milog četvoronošca postojala je i praksa da se, kada čovek umre, u odaju sa njim uvede pas kako bi pogledao preminulog; ovo se činilo i zbog isterivanja nečistih sila ali zato što su psi mnogo osetljiviji na miris mrtvaca i znaće ako u njemu postoji još neki tračak života. Za ovaj obred posebno je bio korišćen pas sa "četiri oka", odnosno sa dve tačke na čelu iznad očiju, ako je takav u selu ili gradu postojao. Idealno, takođe, bio je i smeđe-zlatan, sa zlatnim ušima.

Tokom sahrane postoji poseban obred hranjenja pasa, a tri dana posle smrti, ako slučajno taj dom nema psa, lutalice se hrane tokom svakog ljudskog obeda, a potom isto to samo jednom dnevno sledećih trideset do četrdeset dana.

Nakon što čovek umre dolazi na most strašnog suda na kome sedi Dana (koja se obraća duši) pored dva psa koji čuvaju ulaz u raj.

Takođe, zoroastrijanizam smatra da se duše hiljadu preminulih pasa reinkarniraju u vidri (vodeni pas), zbog čega se ubijanje vidre smatra užasnim zločinom koji će doneti sušu i glad na zemlju; ovo može biti sprečeno samo ubijanjem ubice ili tako što će ubica izvesti veliki broj dobrih dela koje opet uključuju različite načine brige o psima.

Kada su Arapi pokorili Persiju, pa tokom vremena veliki broj ljudi počeo da prelazi u islam, jedan od oblika borbe protiv preostalih zoroastrijanaca bilo je ubijanje njihovih pasa; muslimani inače pse vide kao nečiste životinje. Ovo bezumno nasilništvo mahom su činili sami persijski konvertiti, i to najčešće onaj najneobrazovaniji i obezvlašćeni sloj koji nije sreću nalazio ni u čemu drugom.

Nije međutim samo zoroastrijanizam religija u kome se pas smatra svetom životinjom, iako u njemu pas ima mesto kakvo nema nigde drugde (nažalost). Postoje hinduističke religije u kojima je pas takođe sveto biće, postoji svetkovina Kukur Tihar tokom koje se psi slave, a oni takođe čuvaju i dveri raja i pakla. Kult pasa je postojao i u drevnoj Mesopotamiji, zatim i u Egiptu gde su bili povezani sa Anubisom, bogom sa glavom šakala, i gde su imali svoju sakralnu ulogu. Čak i Isus Hrist pominje pse u pozitivnom svetlu, navodeći da su vidali rane Lazaru.

Ni Acteci nisu ostali imuni na pseću divotu: u centralnom Meksiku je pronađeno mnogo drevnih grobnica ovih životinja koje su igrale religioznu i simboličku ulogu.

Valja, naravno, pomenuti i velikog, legendarnog grčkog mudraca, Diogena iz Sinope, koji je živeo sa psima i koji je njihovu slobodu od samosvesti i iskreno uživanje u prostim fizičkim zadovoljstvima video kao ideal za čoveka. Postojao je u današnjoj Atini pas po imenu Kanelos koji je redovno učestvovao u protestima protiv policije i vlade, koji je tokom tih nemira bio uobičajen na predavanjima na tamošnjem Filozofskom fakultetu, i koji je nestajao bez traga kada bi se protesti okončali. Veruje se da je on bio inkarnacija Diogena. Danas postoji njegov naslednik.

U modernom dobu postoje i pesnici koji su svojim delima obnovili ovo religozno obožavanja psa kao bića: lord Bajron svojim "Epitafom psu" u kome iskreno govori o nepravdi po kojoj jedno takvo dobro biće ne ide u raj dok čovek insekt tome može da se nada, i Sergej Jesenjin svojom potresnom "Pesmom o kuji" zbog koje je vrlo verovatno proliveno više suza nego zbog bilo koje druge pesme na svetu.

(V. V.)