SEĆATE LI SE TUŽNE PRIČE O DEDI I UNUKU? Pročitajte kraj koji nikad nije ispričan (VIDEO)

Pre 23 godine Srbija nije samo pričala o martovskim demonstracijama opozicije koje je predvodio lider SPO-a Vuk Drašković već je apsolutna tema svih skupova bila "Tužna priča o dedi i unuku" u Skupštini Srbije koju je pokušao da ispriča preminuli Narodni poslanik Branko Lazić, tadašnji predstavnik SPS-a, a kojeg su svi tadašnji poslanici ismevali i prekidali.

Preporučujemo

Priča nikada do kraja javno nije ispričana, a Telegraf.rs vam otkriva kako se ova dirljiva i poučna priča, koja je ostavila sve bez daha, završila.

Posle čuvenih demonstracija opozicije 9. marta 1991. godine, koje će ostati upamćene po izvođenju tenkova JNA na ulice Beograda usledio je studentski protest, parlament je zasedao, a u opštem ludilu smeh je izmamio urnebesni nastup jednog poslanika.

U noći između 11. i 12. marta, oko pola tri, za govornicu je izašao poslanik SPS-a iz Petrovca na Mlavi Branko Lazić da "ispriča jednu priču" i time ni nesluteći ušao u legendu.

Dve decenije kasnije, tačnije 23 godine od čuvenog govora i "Tužne priče o dedi i unuku", čini se da ni sam Lazić nije bio svestan koliko je bio u pravu kada je najavljivao da priča ima tužan kraj.

Lazić je, inače, preminuo u decembru 2010. godine. Do smrti je bio aktivan u SPS-u.

* Transkript skupštinskog zasedanja do kojeg je došao Telegraf.rs podsetiće vas na ovo sada već "legendarno zasedanje" kojim je predsedavao Slobodan Unković:

Branko Lazić se javio za reč i krenuo sa izlaganjem:

- Mnogo je muke danas, muke od tog mladog sveta. Mislim da bi trebalo da se vidi zašto je danas izgovoreno toliko reči mržnje... Hajde da podržimo predlog, hajde da i ta vlada vidi da smo mi u Skupštini koja ima poverenje u nju, zašto da ne podržimo... da pomognemo tom mladom svetu da ode kući. I oni i mi treba da znamo da je uvek bilo i da u najstarijem tekstu koji je dešifrovan piše da je strašno vreme došlo da mladi ne slušaju starije. Zašto mi nemamo jedan iskreniji odnos prema svemu tome? Zašto nismo drugaciji ljudi? Ja hoću nešto da vam kažem, jednom pričom i za nas i za njih. Moja je priča: uhvatili su dedu i unuka, i naisao je neprijatelj, i trebalo je da potraži put..." (Galama)

Branko Lazic: "Samo se vi smejte..." (Galama)

Branko Lazic: "Smejte se... Prica ima tuzan kraj..."

Predsednik Skupštine Slobodan Unkovic: "Dozvolite, ljudi, da čujemo tužni kraj priče..." (Galama)

Predsednik Skupštine pita Lazića: "Imate li predlog na ove amandmane? Na tekst!"

Branko Lazic: "Ja se zalažem da usvojimo dokument, a i hoću da budem bliži i razumljiviji i da opomenem sve nas na razboritost trenutka... Nista nije sporno, ja se zalažem za tekst, i za jedan i za drugi... Sada da nastavimo onu priču! Kad je neprijatelj zatražio put, deda je znao da može da pođe putem i izađe u močvaru, odakle neprijatelj ne bi izašao nikada, ali je unuk bio s njim. Kada su ga ostavili i uzeli dečaka da vodi dalje..."

Predsednik: "Pa dajte, molim vas, imamo tekst, nemojte anegdote pričati u tri sata posle ponoći..."

Branko Lazic: "Molim vas, to nije anegdota. Molim vas da me ne prekidate. Dete je vodilo tuđu vojsku pravo prema močvari, jer su se razumeli - to je generacijski dogovor, to je, ako hoćete, lepota duga koji mi u ovom momentu treba da ostvarimo. To je jedna prostorna dimenzija..."

Predsednik: "Ja ću biti prisiljen da tražim da tačno predložite šta imate i stavićemo to na izjašnjavanje."

Tako je prekinut pokušaj ovog narodnog poslanika da ispriča tužnu priču o dedi i unuku sa tužnim krajem, koju nikada više nije javno ispričao i dovršio.

Njegov tadašnji saborac iz SPS-a Radovan Raka Radović, za Telegraf.rs otkriva kraj ove priče koji je zanimao sve i za čijim završetkom se decenijama traga.

- Pokojni Lazić nam je samo jednom i to odmah nakon te sednice u restoranu Skupštine na naše insistiranje ispričao priču do kraja i nikada više je nije pričao - započinje razgovor Radović i nastavlja nam priču do kraja:

- Deda je znao put kojim treba da se ide, ali i unuk je takođe tvrdio da zna koji je pravi put. Onda je deda iz ljubavi prema svom nasledniku odlučio da se ućuti i prepustio je vođenje vojske i svih unuku iako je dobro znao da unuk ne zna gde je izlaz. Svi su krenuli za njim, a on ih je vodio kroz neku šumu gde su naišli na živo blato, upali su u njega i svi poginuli. To vam je kraj te čuvene priče o dedi i unuku.

Radović se sa setom seća tih vremena i druženje sa preminulim Lazićem, za koga kaže ima samo reči hvale i da je bio čovek pun poučnih i dobrih priča.

- Ovo je zaista poučna priča, a pouka njena je da ne treba naglo dozvoliti da mladost preuzme svu odgovornost već da se često treba konsultovati i iskustvo - kaže on.

(D. Zlojutro)