NIKADA NEĆU ZABORAVITI VELIKO SRCE SRBIJE: Ambasador Izraela Josef Levi otvorio dušu pred povratak u domovinu (FOTO)

Došao je u Beograd odmah posle bombardovanja 1999. godine, ostao dve godine, a sledećih 10 je proveo želeći da se vrati u Srbiju, zemlju koju je zavoleo.

Preporučujemo

Danas, samo nekoliko dana pred istek njegovog ambasadorskog mandata u Srbiji, posle pet lepih godina, kako za njega, tako i za odnos Srbije i Izraela, ambasador Josef Levi za Telegraf priča o svemu što mu je na srcu, kad je reč o našoj zemlji, Izraelu, Srbima i svom životu u našem glavnom gradu.

Ambasadore, ovo je poslednji intervju koji ćete dati za Telegraf u ovom svojstvu. Približio se vaš odlazak...

Da, ovo je zaista vreme tuge za mene, jer iskreno volim ovu zemlju. U poslednjih pet godina, uvek sam se plašio momenta kad ću morati da kažem „pa, to je to, sad moram da idem“ i, eto, taj trenutak je došao. Usred sam pakovanja, uskoro napuštam Beograd, osećanja su mi pomešana, jer se u Srbiji osećam kao kod svoje kuće.

Foto: Milena Đorđević

Kada ste prvi put došli u Beograd? Kako je Srbija izgledala tada, a kako sada? Šta se sve promenilo?

Na ovom neverovatnom mestu proveo sam sedam godina svog života. Dve godine između 1999. i 2001, i pet godina od 2011. do 2016. Sedam godina je mnogo vremena. Prvi put sam došao ovde odmah posle bombardovanja u leto 1999. Kad sam došao, bio sam “tabula rasa”. Nisam znao gotovo ništa o Srbiji. Video sam pobeđenu naciju.  Video sam izgorela polja, mostove u vodi. Video sam uništene ljude. Ali, i pored toga, bilo mi je potrebno veoma malo vremena da vidim da je ovo šarmantno mesto, mesto sa magijom. Ljudskom magijom. Najbolja stvar u Srbiji su ljudi. To je najveće blago koje Srbija ima. Dozvolite mi da izrazim najitnimnije osećanje i da vam kažem da sam se zaljubio u ovu zemlju posle samo jedne nedelje provedene u njoj. Pošto sam otišao 2001.godine, znao sam sve vreme da ću se vratiti ovde kao ambasador, što se i ostvarilo. Bio je to moj zahtev ministarstvu – da budem ambasador u Srbiji i Crnoj Gori. Kad sam se vratio, bio sam veoma srećan. Video sam zemlju koja se dramatično promenila. Video sam mnogo više optimizma. Setio sam se gde je ova nacija bila 1999. godine. Izolovana, napadnuta, siromašna... Sećam se kad sam se vozio taksijem 1999. taksista je zaustavio, jer nije imao više benzina, izvinio se i rekao mi „sad morate da nastavite pešice“. Danas je Srbija istaknuti član porodice nacija. Srbija je izvor stabilnosti na Balkanu. To nije bio slučaj 1999. Način na koji se Srbija postavila prema talasu migranata može da vam služi na čast, treba da se ponosite time. Moram pomenuti odlične odnose koje vaš premijer ima sa evropskim liderima. Ovo je potpuno nova Srbija. I ja sam ponosan što sam deo te nove Srbije. Zemlje koja kuca na vrata Evropske Unije, zemlje koja dramatično menja svoj imidž, zemlje u kojoj je zabavno živeti. Svi znamo priču o faraonovom snu iz Biblije. Faraon je sanjao da sedam gladnih krava jedu sedam debelih krava, što je Josif protumačio ovim rečima: predstoji sedam loših godina i Egipat bi trebalo da se pripremi. Mislim da je Srbija dosad imala i više od sedam loših godina, i mislim da dobre godine samo što nisu počele. Najgore je prošlo. Duboko verujem u to. Želim vam da ste na početku sedam sjajnih godina. A ključ za ovo je dobra ekonomija. Srbija je skup neverovatnih pojedinaca. Ali, ono što vam je potrebno je magični lepak koji će da poveže ove sjajne pojedince i pretvori ih u kolektiv. Ljudi Srbije su bogatstvo ove zemlje. Glavni izazov će biti kako pretvoriti ovu divnu zemlju u mesto koje proizvodi, koje je magnet za mozgove - da ostanu ovde, a ne da traže posao negde drugde. Ja sam veliki optimista. Mislim da svako ko dođe ovde zna da ovaj narod ima posebnu energiju, koja dosad nije bila pretvorena u snažnu ekonomiju. Želim da se ovo konačno dogodi.

Foto: Shlomi Amsalem

Jedan od preduslova da se sve ovo desi su i evrointegracije Srbije. Otvorena su dva poglavlja, proces je u toku. Znamo da dajete veliku podršku procesu evrointegracija, ali kako ocenjujete ono što je Srbija dosad učinila na tom planu?

Mislim da Srbija radi odličan posao. Vaši lideri uspešno rade kad je reč o evrointegracijama. Nisam iznenađen što dobijate najviše ocene od evropskih lidera. Čuo sam ovo od vodećih evropskih diplomata. Srbija će sigurno ući u Evropsku Uniju. Ovo nije samo interes Srbije, nego i interes EU. Evropska Unija neće biti na dobitku ništa manje od Srbije, kad postanete njeni članovi. A mislim da je proces pristupanja Uniji veoma plodonosan process, jer vi upirete velike reflektore u ćoškove koje možda i ne vidite. Sećam se kad je Izrael primljen u OEBS. Tada smo saznali par stvari o nama kojih uopšte nismo bili svesni. Pokušavali smo da gurnemo te stvari ispod tepiha. Na primer, učešće ortodoksnih jevrejskih muškaraca i arapskih žena u radnom sektoru. Niska stopa njihovog učešća sprečavala je Izrael da ima još bolje rezultate u ekonomiji. Naravno, Izrael je veoma uspešan, ekonomski. Ali, oni su nam rekli da možemo da budemo još bolji, ukoliko ispravimo neke stvari. Mislim da ovo važi i za Srbiju. Kad vam stranci gledaju poslovne knjige, strukturu kompanije, ekonomiju, i daju vam savete, u ovom slučaju obavezujuće savete, jer su to uslovi za pristupanje, to treba posmatrati pozitivno. To je kao kad vam lekar pregleda telo, i kaže vam „ovo je loše, a ovo je dobro. Ako želite da budete zdravi, izbegavajte masnoće i šećer. Ako ovo prevedemo na polje ekonomije, oni vam daju neke savete koji su dobri za vas. Za vaše zdravlje. Za maraton koji vas čeka. Srbija nije zemlja za nekoliko godina. Ona je zemlja za mnoge decenije. Srbija je u svojoj novoj formi nastala pre deset godina. Ovo je mlada zemlja, zasnovana na staroj, neverovatnoj istoriji. Onog dana kad Srbija bude unutar EU, velika i dramatična promena će se desiti. Istinski verujem u to.

Foto: Milena Đorđević

Kakva su vaša lična iskustva, kad je reč o saradnji s našim političarima?

Želim da kažem nešto što ne govorim često. Jedan od razloga zbog kojih se osećam kao da sam kod kuće, ovde u Srbiji, je taj što sam ovde našao mnogo pažnje i prijateljstava. Većina mojih i prijatelja moje porodice su Srbi. Kao ambasadori, imamo srećnih i tužnih trenutaka. Ispod našeg odela krije se samo jednostavan čovek. Otkrio sam, u nekim teškim trenucima, da imam prijatelje u Srbiji. Nikad neću zaboraviti velikodušnost i veliko srce Aleksandra Vučića, kad sam imao teške dane u privatnom životu. Pronašao sam prijatelja u njemu, kao i u predsedniku Nikoliću. Isto važi za Nebojšu Stefanovića. Ministar, ali istovremeno i lični prijatelj. Nisam siguran da ću tako nešto pronaći na mom sledećem radnom mestu, gde god ono bilo. A ovo su samo dva primera, pored mnogih ostalih. Ambasadori Izraela koji su službovali ovde u Srbiji uvek se žale, kad se vrate kući, da ne postoji ništa poput Beograda. Nigde ne nađemo magično osećanje kakvo smo našli ovde. Divnu, ljudsku dimenziju, koju retko možete naći na drugim mestima. Druga mesta su možda blještavija, moćnija, međunarodno relevantnija, veća, ali taj specijalni osećaj koji su moji prethodnici imali, a sada i ja, nigde ne postoji. Divno poglavlje mog života se zatvara. Ja pokušavam da produžim to, ali znam da, onog momenta kad “Air Serbia” odleti za Tel Aviv, to će biti kraj najlepšeg i najdirljivijeg poglavlja mog života.

Foto: Yair Arama Photography

Da kažemo nešto o diplomatskim odnosima Srbije i Izraela. Oni su veoma dobri, očigledno. Šta je ovde sledeće? Takođe, ekonomski odnosi su sve bolji i bolji, ali šta se može uraditi da se i na ovom polju načini napredak?

Imamo izuzetno dobre odnose. Za mene, to nije iznenađenje. Nema slučajnosti u istoriji. Kao što su Jevreji ovde živeli dobro, i nikad nisu bili izloženi orkestriranom antisemitizmu i pogromu, kao na drugim mestima u Evropi, tako i Izrael ima lepe odnose sa Srbijom. Ovo je nastavak vašeg velikodušnog odnosa prema jevrejskoj zajednici, koja se ovde divno osećala, sve do strašnog Holokausta, u kojem je ubijeno skoro 90 odsto Jevreja u Srbiji. Međutim, postoji mnogo toga gde možemo unaprediti naše odnose. Pre svega, ono što može biti učinjeno da se unaprede naši bilateralni odnosi su posete visokih zvaničnika iz Izraela. Premijer Netanjahu je trebalo da dođe, i dvaput je odlagao posetu, zbog vanredne situacije na Bliskom Istoku. Bio bih veoma srećan da naš predsednik dođe u Srbiju, naš premijer, naš ministar spoljnih poslova i ministar odbrane. To bi značajno poboljšalo naše odnose, i mi vredno radimo na tome. U Jerusalimu znaju da je Srbija pravi prijatelj. U nekoliko navrata premijer Vučić je izrazio iskrenu vezu Srbije sa Izraelom, i to je bilo veoma hrabro i lepo. Premijer Netanjahu mu je zahvalio na tom istorijskom prihvatanju Izraela.

Kad je reč o ekonomiji, imamo veoma dobre rezultate. Izrael, iako mala zemlja, ne mnogo veća od Srbije, kad je reč o broju stanovnika - imamo 8,3 miliona stanovnika, Srbija 7,5 miliona – mi smo još uvek jedni od najvećih stranih insvestitora na tržištu Srbije, pogotovo kad je reč o sektoru nekretnina. Ovde su izraelski investitori veoma prisutni. Novi tržni centar u Rajićevoj je izraelska investicija, Airport City, Central Garden, Zemun Park, Aviv Zvezdara, Aviv Pančevo, i mnogi drugi... Uskoro će biti i novih izraelskih projekata koji će promeniti panoramu Beograda. Ja uskoro odlazim, a jedva čekam da vidim kako će Beograd izgledati za deset godina. Govorim o zgradi MUP-a u Kneza Miloša, koju će izraelska kompanija pretvoriti u veliku kulu, jednu od kapija Beograda, zatim o najvećem tržnom centru u Beogradu koju grade naši investitori... Veoma dobri rezultati za malu državu kakva je Izrael.

Foto: Ambasada Izraela

Šta kažu investitori kad pričate s njima? Pored ovih dobrih stvari, žale li se na nešto?

Investitori se uvek žale. Biznismeni se uvek žale. To je u njihovoj prirodi. Oni uvek hoće još...

Ali ipak dolaze, sve više i više...

Dolaze. Dolaze zahvaljujući zelenom koridoru koji je vaša vlada stavila na sto, i ovo je veoma bitan korak, dobra odluka srpske vlade da ohrabri investicije, da pojednostavi birokratiju i uspostavi jasan pravosudni sistem. Ovo su uslovi za privlačenje investitora. Oni hoće da znaju da im je investicija sigurna i stabilna. Ono što me pozitivno iznenađuje su otvorena vrata srpskih ministara za investitore iz svih krajeva sveta. Ja govorim o investitorima iz Izraela, jer mi je ta situacija poznata, i naše investicije u Srbiji su jedan od naših najvećih uspeha. Znam da, kad imamo ozbiljnog investitora sa ozbiljnim projektom za Beograd, Čačak, Užice, Novi Sad, Pančevo, Požarevac i slično, znam da su vrata premijera otvorena. On se sastaje sa investitorima jer mu je iskreno stalo. I drugim ministrima je stalo. Oni hoće još investicija, hoće da otvore vrata. I rezultati govore sami za sebe. Izraelski investitori su zahvalni na prijemu koji ovde imaju. Ne dolaze na nepoznat teren, dolaze na mesto gde neko brine o njima i gde se novac ne gubi. A ovo su veoma bitni preduslovi za investicije. Stabilnost, i saznanje da imate partnera s kojim možete da razgovarate.

Foto: Ambasada Izraela

Pomenuli ste migraciju, i činjenicu da Srbija radi dobar posao, kad je reč o suočavanju sa ovim problemom. Očigledno, ovo je deo mnogo većeg, globalnog procesa. Šta tačno migranti donose u Evropu? Pored beskućnika i jadnih ljudi koji beže od propasti, dolazi li nam još nešto u Evropu?

Ovo je jedno od najtežih pitanja, jer sadrži ljudsku dimenziju, na jednoj strani, i potrebu da se vodi računa o budućem stanju Evrope i bezbednosti, na drugoj strani. Kao što znate, Izrael nije evropska zemlja, ali Izrael je decenijama upoznat sa izazovima s kojima se sada suočava Evropa... Dakle, kad je reč o ljudskoj dimenziji, imate stvarnu potrebu nedužnih civila da pronađu utočište. Kako da krivim sirijsku majku ili iračkog oca što sa svojom decom beži od horora rata? Potpuno ih razumem. Hoće da spasu živote svoje dece, svoje živote. Reči ne mogu da opišu šta se tamo dešava. Ali, krivim arapski svet za uništenje njihovih država. Uništenje je arapski projekat. Ovi užasi su domaće proizvodnje. Njihova je dužnost da vode računa o onome što se dešava u njihovih 25 zemalja. Oni to ne uspevaju da urade. Imamo milione izbeglica, migranata, koji napuštaju svoje domove i pokušavaju da se dokopaju sigurnog tla, jer Evropa obezbeđuje stabilnost, život dostojan ljudi, dok arapski svet, sa svim svojim bogatstvom u zemlji, nafti, vodi, gasu, ne uspeva da zaštiti svoje ljude. Ne vidim da se prsti upiru u njih. Ovo uništenje su sami stvorili. I meni ih je žao. Žao mi je nevine dece i žena. Kad deci odsecaju glave, kad se žene žive spaljuju jer odbijaju da budu seksualne robinje tih varvarskih ubica, osećam se tužno zbog onoga što se dešava u komšiluku Izraela. To je zastrašujuće. Mi pokušavamo da se zaštitimo u Izraelu. Ali, nisam siguran da slobodni svet, da Evropa pokušava da se zaštiti, da uradi to isto. Mislim da je sve više onih koji vide tu potrebu, posebno posle ovih užasnih napada, koji mogu biti samo početak. Ne vidim stvarnu hrabrost evropskih političara da ukažu na problem – ekstremni muslimanski fundamentalistički teror. Neki se čak plaše da to izraze tim rečima. A ja vas pitam, ako ne postavite dijagnozu, kako možete naći lek? Problem nije invazija sa Urana ili Neptuna, problem je orkestrirana mržnja koja se stvara u medresama, gde se ljudi uče kako da ubijaju druge, gde se deca uče da ubijaju druge. Oni od beba stvaraju teroriste. Deca se ne rađaju kao teroristi, ona su rođena čista. Ali u njihovim izopačenim, zlim svetovima, ti fundamentalisti stvaraju ljudska čudovišta. Ovo je arapsko-islamski projekat. I ljudi bi trebalo to da govore, naglas. Mislim da slobodni svet nije uspeo da se odbrani od ove velike opasnosti. Znamo mnogo o tome iz naših susreta s našim komšijama. U palestinskim školama, u letnjim kampovima, na Fejsbuku puštaju im filmove u kojima se objašnjava kako da ubijete Jevrejina ako ga sretnete, kako da nožem zakoljete jevrejsko dete ili ženu. A ljudi, pošto su izloženi ovoj indoktrinaciji, ovoj mržnji, uzimaju noževe, makaze, koriste svoje automobile kako bi ubili druge ljude. Samo zato jer su ti drugi drugačiji. I ovo je ključ svega. Ako ne poštujete pravo drugih da žive, onda ne postoji mogućnost da se odvija dijalog. Ne možete pričati s ljudima koji veruju da nemate pravo na život. Jer u njihovoj izopačenoj percepciji nema mesta za „ti“ i „ja“. U njihovoj percepciji ima mesta samo za „ja“. A njihova uloga, kako je oni doživljavaju, je „da se borim protiv tebe zauvek, da te prinudim na predaju, da te preobratim, a ako odbiješ, da ti odsečam glavu.“ Mislim da, dok god ljudi idu po ulici sa noževima, ili sa kamionima punim eksploziva, kao u Nici, ili u Bagdadu, sve dok imate tako ekstremnu interpretaciju božjih zapovesti, nema mesta dijalogu, nema mesta pregovorima s ljudima koji hoće da vas ubiju zbog onog što jeste. Ovo je ogromna opasnost, i mislim da je prava formula za rešavanje migrantske krize pronaći balans između stvarne potrebe ljudi da pobegnu u Evropu, što je normalno, i načina da se pronađe mehanizam za otkrivanje onih koji koriste migraciju kako bi uništavali mesta na koja su se uputili. Migracija je normalna stvar, mi živimo u svetu imigranata: moji roditelji su bili imigranti, jer su morali negde da pobegnu, Ameriku su stvorili imigranti, migracija je ljudska vrednost i doprinosi razvoju sveta. Ovo je naš izazov: kako pronaći balans između potrebe ljudi da pronađu utočište, i potrebe društava koja ih dočekuju da spreče teroriste da dođu tamo gde su namerili. Ovo je trenutak kada slobodni svet ima zadatak da zatvori vrata za teroriste. Jer kad širom otvorite ova vrata, možete dovesti sebe u opasnost, i mislim da se ovo dešava. Pričao sam o ovome s vama pre par godina, i mislim da je Evropa sve svesnija velike opasnosti, ali mislim da Evropa još ne razume kako da zaustavi opasnost, i kako da pronađe pravu formulu za otkrivanje budućih ubica.

Foto: Telegraf

Vaše reči pre dve godine su bile, citiraću vas: „moramo biti veoma oprezni, oni su veoma opasni. Oni žele da promene Evropu. Probudite se, branite se“. Naravno, vi niste bili jedini koji ste govorili nešto slično, ovakvih upozorenja ima sve više i više...

Tako je... Hoću samo da razjasnim nešto. Kad kažem „oni“, ne mislim na siromašnu kurdsku ženu koja pokušava da pobegne iz Alepa. Mislim na teroriste. Više od 99,9% onih koji beže su dobri ljudi, kojima je dosta bombi, gladi i ISIS-a, ali i sopstvenih režima, i oni pokušavaju da spasu svoje porodice i živote. Mislim na opasne elemente i na potrebu da se oni zaustave pre nego što dođu u Evropu.

Ne dolazi sva opasnost sa Istoka, međutim. Daleko od toga. Štaviše, većinu terorističkih napada u Evropi izvode „domaće uzgojeni teroristi“. U nekim madrasama u zapadnoj Evropi pod nosom zapadne javnosti odvija se indoktrinacija slična onoj koju ste pominjali. Deca se uče mržnji, i ovim se niko ne bavi, barem dok se ne desi nešto jezivo, kao u Parizu, Belgiji ili u Nici. Ne znam da li ste slažete sa mnom? Zašto Evropa ne zaustavlja ovo?

Ovo o čemu pričate je upravo onaj neophodni balans između potrebe za slobodom govora i potrebe društva da se zaštiti. A granica između ovih strateških potreba nije konstantna. Ona se menja, od društva do društva, od vremena do vremena. U Izraelu, mi ne zabranjujemo uvek govor mržnje. Imamo veliku debatu o tome do koje mere i kakvi govori u džamijama, u školama, na internetu, čak i u našem parlamentu, smeju biti dozvoljeni. Postoji jedna dama, koja je arapska Izraelka, i članica je parlamenta, koja je nedavno u Knesetu rekla da su izraelski vojnici ubice. Dakle, postoji debata o tome do koje mere ljudima treba biti dozvoljeno da izraze svoje mišljenje, ako to drugi shvataju kao ponižavanje i uvredu. Ovo je stara, klasična dilema svih koji veruju u demokratiju. Demokratska društva moraju prihvatiti sve koji izražavaju svoje mišljenje. Čak je dozvoljeno i lagati. Dozvoljena je i mržnja. Ovo su vrednosti demokratije. Ali, postoji jedna linija, koja nije uvek jasna, linija koju, kad je pređete, uzrokujete da drugi uzmu nož, pušku ili eksploziv, i odu da ubijaju druge ljude. Zato moramo da mobilišemo sve naše sposobnosti, kako bi napravili profil budućih ubica, i pronađemo način da napravimo balans između potrebe čoveka da u džamiji, u školi ili ispred kamere govori nešto što je puno mržnje, što je nažalost dozvoljeno, i potrebe bezbednosnog sistema da spreči napade na druge. Ovo je veoma komplikovano pitanje. U Izraelu, koji je zemlja izložena terorizmu 70 godina, pa i više (bilo je terorističkih napada i pre formiranja države) takođe imamo veliku dilemu oko toga kako da se izborimo sa ovim. Da li treba da je dozvoljeno ili ne da mladi ljudi u arapskim delovima na Zapadnoj obali na Fejsbuku pišu „mrzim Jevreje“, ili „moja misija je da ubijam“? Jer, ako neko ujutru napiše „moja misija je da ubijam“, a onda posle dva sata izađe napolje i ubije nekoga, onda nismo uspeli da zaštitimo svoje živote. Želim da vam dam jedan tragičan primer. Pre oko dve nedelje, mladi Palestinac je na Fejsbuku napisao „moje pravo je da postanem mučenik“. Probudio se ujutru, otišao do obližnjeg jevrejskog naselja, preskočio zid – ti zidovi inače postoje da bi sprečili ubice da uđu unutra, a ne zbog izolacije i arogancije, kako kažu neki licemerni evropski političari – i onda je ušao u prvu kuću koju je video. U kući je bila devojčica od 13 godina. Spavala je, vratila se sa žurke. Roditelji su joj bili na poslu. On je ušao unutra, zaključao vrata, uzeo nož i ubo je oko 70 puta, ubadao je sve dok nije umrla. Soba je bila puna krvi. On je nije poznavao. Ona je bila nevina jevrejska devojčica, a on ju je ubio jer je bila Jevrejka. On je to uradio jer se ujutru probudio pun mržnje, indoktrinisan palestinskim govorom mržnje, i odlučio je da je ubije. E sad, ako mislite da je njegova porodica zgrožena ovim što je uradio, i da ga osuđuje, varate se! Njegova sestra, sestra ovog ubice, kaže da je ponosna na ono što je uradio, i da ga bog grli na nebu. A roditelji kažu da su ponosni na njega. Dakle ovo je trulo društvo. Trulo, po ljudskoj dimenziji. Ljubav prema krvi, ljubav prema ubistvu ne dozvoljava vam da izgradite dobar odnos. Nisu svi takvi, naravno. Dakle, kad imate ovakve događaje, pokazuje se da niste uspeli da zaštitite svoje ljude. Pitanje je ovde kako možemo da se zaštitimo od fenomena takozvanog „vuka samotnjaka“, nekoga ko se probudi ujutru i kaže sebi „danas ću da postanem mučenik“. Ili na našim jezicima „prokleti ubica“. Neko ko kolje žene i decu. Ovo se mnogo puta desilo u Izraelu. Dan pre toga to su normalni tinejdžeri koji igraju košarku ili izlaze u grad, a ujutru odluče da će da ubijaju decu. Kako da sprečimo to, kako je moguće da sprečimo te stvari? Ili smo možda osuđeni na život u kojem je u svakom trenutku moguće da će neko ovako da vas ubije? Ovo se ne dešava samo na Zapadnoj obali. Dešava se i u Tel Avivu. U restoranu, dvojica Arapa sede u prostoriji punoj ljudi, ustaju, uzimaju iz vreća koje nose pištolje, i počinju da pucaju po svima koji su oko njih. Ovo je noćna mora za svakog ko želi da živi normalan život. Nama je u Izraelu ovo poznato, ali ovi fenomeni dolaze u Evropu. A ima toliko licemernih političara u Evropi. Na primer, jedna dama koja je bivša ministarka jedne skandinavske zemlje uvek je krivila Izrael, jer mi „bez suđenja pogubljujemo one koji su osumnjičeni za terorizam“. Šta je mislila da kaže? Ako neko napada ljude u autobusu, a policajac puca na njega kako bi ga zaustavio, da li je to „pogubljenje bez suđenja“? Licemerje prve klase. Na granici sa rasizmom. Ista stvar se dešava u Evropi: ubicu iz Nice je ubila policija. Mladog avganistanskog teroristu koji je sekao ljude u vozu u Nemačkoj ubila je nemačka policija. Ali nismo čuli ovu damu iz Skandinavije kako kaže „hej, ovo je pogubljenje bez suđenja“!

Foto: Tanjug/AP

Da li je ovo prikriveni antisemitizam?

Da. Da, sigurno. Ovo je rasizam zasnovan na pretpostavci da je jevrejska krv jeftinija od krvi Evropljana. Pomešan sa neznanjem. Ovo što sledi je moja lična interpretacija. Ja mislim da, kad opasnost dođe u Evropu, ljudi, pošteni ljudi, će shvatiti s čim se suočavaju ljudi u Izraelu. Shvatiće kako je kad se suočite s nekim ko je odlučio „ako si različit, ja ću pokušati da te ubijem“.

Postoji li opasnost od uspona krajnje desnice u Evropi posle ovih napada? Šta se dešava ako ekstremni desničari dođu na vlast? Zna se da oni nisu prijateljski raspoloženi prema muslimanima, ali se zna da nisu prijateljski nastrojeni ni prema Jevrejima...

Mislim da je to evropski problem. Ne bih želeo mnogo da ga komentarišem. Slažem se da se ljudi u Evropi osećaju ugroženo i da zato glasaju za partije koje im obećavaju više sigurnosti, nauštrb nekih drugih vrednosti. Siguran sam, međutim, da će evropske zemlje pronaći način da osiguraju pravo na slobodu govora, ali i najvažnije pravo – pravo na sigurnost. Ovde treba pronaći balans onih elemenata za koje se čini da su u sukobu. Još jednom, ovo je evropsko pitanje. Mislim da će posle Brexita, koji treba očekivati u toku 2017. godine, Evropa biti još izloženija desničarskim strankama. Njihov stav prema migraciji je poznat. Ali, ja verujem u evropska društva.

Foto: Milena Đorđević

Vaša porodica je iz Irana. Vaša majka je rođena u Iranu. Sigurno ste poželeli da odete tamo, da vidite to mesto, ali vam put u Iran nije dozvoljen, kao izraelskom diplomati. Kako se osećate zbog toga, mislite li da ćete doživeti da odete tamo? Imate li rođaka tamo?

To je fantastično pitanje. Na ovo o rođacima, međutim, ne smem da odgovorim, jer bih mogao nekog da dovedem u opasnost. Ja sam odrastao, na jedan način, uz iransku kulturu. Prva hrana koju sam jeo u životu je bila iranska hrana, divni specijaliteti koje mi je majka donedavno kuvala. Iranska hrana je neverovatna. Posebno jevrejska iranska hrana. Kad god odem u persijski restoran, gledam kako da naručim divne stvari koje mi je majka kuvala. Sećam se, kad sam bio dete, kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, da su moji roditelji u sobi imali sliku persijskog šaha i njegove žene. Jevreji su napuštali Iran sa velikim poštovanjem za tu zemlju i za svoje iranske komšije. Osećali su se kao Iranci. Kao iranski Jevreji. Ali, nešto užasno se desilo. Ajatolahov režim, koji je veoma opasan, za Iran i za ostatak sveta, je kidnapovao Iran. Tragedija je počela 1978. godine. Mislim da je Iran najveća opasnost za Izrael. Ne samo za Izrael, nego i za Bliski Istok, i za ceo svet. Iranski pokušaji da pokažu svoje umereno lice – to je velika prevara, bojim se. Bio bih veoma srećan da se pokaže da je zaista istina da hoće da se povuku iz ove noćne more sa nuklearnim naoružanjem, i da se povuku iz sna o uništenju Izraela. Ali kad uporedimo ono što oni govore i ono što oni rade – to je ista gospođa sa različitim haljinama. Sa novim čadorom, ako hoćete. Ovo je kraljevstvo mržnje. Oni još negiraju Holokaust. Oni još sprovode masovna pogubljenja. Još uvek daju imunitet ubicama iz Hezbolaha i Hamasa, a pored toga pokušavaju da dođu do većeg uticaja u Siriji, u Jemenu, u Iraku. Opasnost po Izrael je veća nego ikad. Ovaj sporazum sa Zapadom, o desetogodišnjem stopiranju njihovog nuklearnog programa – ovo je obećanje buduće noćne more za svet. Ne želim da mislim o tome šta će se desiti za 10 godina, kad istekne rok ovog sporazuma. Iran je prouzrokovao novu trku naoružanjem na Bliskom Istoku, čak i bez nuklearnog naoružanja. Oni uvlače takozvani sunitski svet – Tursku, Egipat i Saudijsku Arabiju – u trku u naoružanju. Postoji opasnost od velikog rata unutar islamskog sveta - između šiitske hegemonije, na čelu sa Iranom, i sunita, na čelu sa Saudijcima, Egipćanima, a možda i Turcima. Ne želim ni da mislim o tome šta će se desiti ako ovaj rat islamskih giganata bude imao i nuklearnu dimenziju. Ovo je veoma opasno. Mnogo, mnogo opasnije od Islamske države. U Islamskoj državi su užasni varvari, ali su im dani odbrojani. Iran je ogromna država sa više od 80 miliona ljudi, velikom teritorijom, jakom armijom i opasnim snom da postane nuklearna sila. Mislim da svet zatvara oči pred ovim problemom, i mislim da je to užasna istorijska greška. Dakle, ne vidim sebe u tom Iranu. Mislim da neću otići tamo. A i da odem, mislim da se ne bih vratio živ. Ako to jednom bude moguće, biću srećan da vidim sva ta divna mesta. To je prelepa zemlja, ali zemlja koju su kidnapovali.

Foto: Milena Đorđević

Šta je sa vašim arapskim kolegama? Razgovarate li s njima?

Jedna od lepih stvari u Beogradu je ta što ugodna atmosfera utiče i na predstavnike zemalja koje inače nemaju diplomatske kontakte. Beograd je jedno od retkih mesta na planeti koje je toliko ugodno da svi zaborave na goruće probleme koje imaju kod kuće. Neću pominjati konkretno arapske kolege, jer se plašim da bi neki od njih mogli imati problema. Što se tiče Izraela, mi pričamo sa svima, osim sa Irancima. Ali često se dešava, na prijemima, da arapski kolega pobegne na drugu stranu prostorije kad vidi nekog iz Izraela. Možda je to smešno u početku, ali na kraju večeri to je tužno. Meni se to desilo mnogo puta, sa novim arapskim ambasadorima. Pruže mi ruku, i kažu „dobro veče, ja sam ambasador te i te zemlje“, a ja mu kažem „dobro veče, ja sam ambasador Izraela“. Njegova ruka je u jednom momentu ispružena, a u sledećem jednostavno nestane. Pokažu mi onda svoja leđa i pobegnu. Ovo posebno važi za naše susedne zemlje. Oni prvi pobegnu. Neće da pričaju s nama. Arapski predstavnik s kojim najviše razgovaram je ambasador Palestine. On predstavlja, naravno zemlju s kojom nismo u najboljim odnosima trenutno. Kao osoba, on je umeren, dobra osoba i uživam da s njim razmenjujem lične stavove. Da su svi Palestinci kao on, mislim da bismo odavno rešili naše probleme. Nadam se da on isto ovo misli o meni. Sa Palestincima ćemo deliti život u generacijama koje dolaze. Oni su za nas izazov, ali istovremeno i nada. Moramo nalaziti mostove i načine da pričamo s njima. Dobar primer je način na koji nas dvojica razgovaramo. Mnogo cenim njegovo prisustvo na obeležavanju Holokausta. Iranci se, na primer, nisu pojavili na obeležavanju Holokausta. Ovo je razočaravajuće za mene, iz ljudske perspektive. Sećati se hiljada ljudi koji su umrli u dušegupkama, ili su streljani u Jabuci, staviti cvet u njihovu čast, to nije politički čin, to je ljudski čin. A oni su pali na tom ljudskom ispitu. Kao i još nekoliko arapskih ambasadora. Nemamo problem sa ambasadorima sa severa Afrike, odakle je stigao veliki procenat stanovnika Izraela. Nadam se da ćemo vremenom s tim zemljama imati bolji dijalog. Na drugoj strani, sa velikim islamskim zemljama kao što su Indonezija i Pakistan nemamo nikakav problem. Oni su umereni. Nisu na našoj strani, jer su deo islamskog sveta, ali mislim da su njihovi predstavnici širom sveta razumni i nikad ne nastupaju neprijateljski.

Foto: Ambasada Izraela

Redakcija Telegrafa gospodinu Leviju želi mnogo sreće u životu i karijeri koje su pred njim. Istovremeno smo tužni što Srbiju napušta jedan iskren prijatelj, ali i srećni što Srbija dobija najboljeg ambasadora, gde god Levi bude nastavio tamo gde je stao kod nas.

(I. Ćuzović)