NOVAC, ZLATO, VILE I ŠPIJUNAŽA: Ovako izgleda život jednog ambasadora! (ISPOVEST)

Kako izgleda biti ambasador? S kakvim se problemima on sreće? Kako izgleda jedanj njegov radni dan? Sve su ovo pitanja koja obični građani postavljaju sebi kada se dotaknu teme predstavljanja zemlje u svetu, e na sva ova pitanja za Telegraf.rs odgovara bivši ambasador Srbije u Parizu Predrag Simić.

Preporučujemo

U želji da proniknemo u sve tajne ambasadorskog posla, razgovarali smo sa profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu i bivšim ambasadorom Francuske, bilo je tu reči o tome kako se vodi diplomatija jedne zemlje, koje su željene destinacije srpskim ambasadorima, kako se lobira, ali i o ulozi ambasadora u današnje vreme.

Predrag Simić je za Telegraf.rs otkrio sa kakvim se on izazovima suočavao tokom svog ambasadorskog amandmana, kao i na koji sve način ambasador iz male zemlje poput Srbije mora da se "dovija" kako bi uspostavio dobre kontakte sa visokim čelnicima zemlje u kojoj obavlja svoju diplomatsku funkciju.

Recite nam nešto o samoj ulozi ambasadora i njegovoj poziciji?

- Ambasador je izaslanik predsednika države, on je upućen da radi sve što jeste njegov posao, od osmatranja, izveštavanja, komuniciranja, lobiranja, predstavljanja, zastupanja. Ambasador je oličenje svoje zemlje i njenog rukovodstva u drugoj zemlji. U nekoj normalnoj komunikaciji, klasičnoj, preko njega ide sva komunikacija, mada živimo u vremenu kada mnoge informacije i dogovori idu mimo ambasadora, ponekad iza leđa, ali u svakom slučaju on i dalje ostaje oličenje svoje države u zemlji u kojoj je primljen.

Bivši ambasador Srbije u Francuskoj, jednoj od vodećih zemalja u Evropskoj uniji, kaže da ambasadorima malih zemalja u onim velikim nije nimalo lako i da predsednika te države u kojoj on službuje uglavnom vide samo kad im predaju akreditive.

- Kao i svuda postoje razlike između malih i velikih zemalja, jer ambasador male zemlje videće predsednika države kada mu bude predavao akreditive, kada  bude zvanično stupao na dužnost. Ambasador nema pun kapacitet dok ne preda akreditive, ima određeni krug ljudi koji može da viđa, sa kojima može da komunicira i ne može da nastupa u javnosti. Sam čin predaje akreditiva sastoji se iz formalnog dela - samog čina predaje, govora koji održi ili ne - zavisno od protokola zemlje koja ga prima i nerfomalnog dela kada sedne oči u oči sa predsednikom i izloži mu ciljeve svoje misije. Tu on ima manje ili više vremena, jer obično se štopuje vreme koliko on provede sa predsednikom, jer ukoliko je to vreme duže znači da je on naišao na bolji prijem i to znači da će mu biti lakše da radi, kao i da će predsednika viđati češće.

Prema rečima Predraga Simića, a i iz njegovog bogatog diplomatskog iskustva, kontakti ambasadora su dosta široki, obuhvataju sve čelne ličnosti jedne zemlje u koju je akreditovan kako u politici, tako i u ekonomiji, u svim sferama.

- Njegove su mogućnosti gotovo neograničene, a kako će on to iskoristiti zavisi od samog ambasadora, ali i od zemlje koja ga šalje. Ako su poremećeni odnosi između zemlje koja ga šalje i zemlje koja ga prima on će to osetiti tako što će mu mnoga vrata biti zatvorena. Pri tome sećam se svojevremeno ambasador Čehoslovačke, negde u vreme Ante Markovića, ispričao mi je priču da je došao, predao akreditive, da je obišao sve savezne funkcionere, zatim je obišao sve političke funkcionere sve sem Slobodana Miloševića. Zatražio je ponovo prijem, ali opet nije dobio odgovor, pa je na kraju presavio tabak i rekao "Pošto već dva puta tražim prijem kod predsednika Miloševića, a ne dobijam ga, želeo bih da znam da li je problem sa odnosima sa mojom zemljom, ili sa ličnošću ambasadora?" i dobio je jedan tipičan odgovor za to vreme, sasvim nediplomatski: da Slobodan Milošević nema običaj da prima strane ambasadore. I nije samo u pitanju bio ambasador Čehoslovačke, već nije primio ni ambasadora SAD, Vorena Zimermana, za šta je možda i imao razloga, jer je Zimerman pre nego što je razgovarao sa Miloševićem razgovarao sa Rugovom, ali nije primio ni tadašnjeg Sovjetskog ambasadora.

Kada smo kod lobiranja, na koji način jedan ambasador može i treba da lobira za svoju zemlju?

- Kada smo kod toga, ne mogu, a da vam ne ispričam jednu anegdotu. Naime, 2005. godine sam predao akreditive tadašnjem predsedniku Francuske Žaku Širaku, posle formalnog dela smo se povukli nasamo osećao sam se kao student na ispitu, razmišljajući koju cedulju ću da izvučem - Haški tribunal, Kosovo ili Crnu Goru. Žak Širak je bio iskusan čovek, koji je shvatio moju nervozu, potapšao me je i pitao: "Ambasadore, hoćemo li mi da trgujemo?", a ja sam mu rekao da mi je to glavni cilj, da sam zbog toga i dosao. Na to mi je Širak rekao: "Vidite, ambasadore, potrošićete mnogo vremena ako se budete bavili našom štampom, ona vas neće štediti, ne štedi ni mene. Ali, ukoliko uspete da otvorite veze između naših i vaših privrednika, moja će vam vrata biti uvek otvorena". I tako je i bilo. I kao što ljubav ponekad vodi preko stomaka, tako i odnosi između dve zemlje vode preko ekonomskih odnosa. Takva je stvar i s lobiranjem, to je osnovni zadatak, ja sam naprimet na taj način radio za Srbiju.

Kakva je bila vaša misija u Francuskoj? Na koji način ste uspeli da uspostavite dobre odnose sa zvaničnicima i po vašoj oceni koliko je to dobra misija bila?

Ja sam zaista i otišao sa namerom da naročito radim na jednom projektu. U to vreme nakon 5. oktobra kada je Širak stavio tačku na i, umesto znaka pitanja da li je 5. oktobar bio stvarna promena, kada je pozvao Vojislava Koštunicu kao novog predsednika na samit u Bijaricu, praktično Francuska je uradila ono što se očekivalo od nje - legitimisala je promene. Sećam se, tada sam bio savetnik Koštunice, dolazilo je mnogo grupa francuskih biznismena, po 60 ljudi koji su verovali da će tradicija stare Jugoslavije da "prođe" i naišli su na te stare firme Sintelon, na Tigar. Ali, ja sam otišao sa jednom mnogo ozbiljnijom idejom, zbog koje sam i predložen za ambasadora, jer smo hteli da napravimo taj autoput Horgoš-Požega, koga danas zovu Koridor 11. To je put koji su Francuzi smislili pre građanskog rata u Jugoslaviji, da povežu podunavlje i Dunav, sa Sredozemljem, sa Barom, put koji bi povezao Srbiju i Crnu Goru, koji bi bio ekvivalent tadašnjem putu bratstva i jedinstva, a koji bi učvrstio veze između Beograda i Podgorice, a prolazio kroz najrazvijeniji deo Srbije - Milanovac, Čačak, Kopaonik, Zlatibor. Još dve stvari su bile bitne. Ukoliko bi došao jedan takav investitor on bi povukao i druge investitore. Jedino što smo uspeli da uradimo pre nego što je cela stvar pala u vodu je da dovedemo francuski lanac Intermarše, koji još postoji u Srbiji. Stvar je pala u vodu zbog tadašnjeg ministra za infrastrukturu, Velimira Ilića, koji nije hteo da sarađuje sa Francuzima. Raspisan je tender, Francuzi su ponudili duplo veću cenu od najboljeg ponuđača. Postavilo se pitanje kako je to moguće, Francuzi su tvrdili da su oni ponudili realnu cenu, da nas neće koštati ni dinar više od toga, kao i da će se potruditi da dovedu investitore, a da će nas drugi ponuđač koštati tri puta više na kraju, kao što je i bilo, firma koja je bila izvođač je zbog takvog načina rada na kraju i bankrotirala. Cela moja misija je već tu bila dovedena u pitanje. I čini mi se da smo tu dobili, imali bismo i Francusku. Drugi razlog je - kada se nalazite u poziciji u kojoj se Srbija nalazi, vi samo iz određenih zemalja možete da očekujete investicije. Ukoliko ne možete da izbegnete tu grupu zemalja, a želite da dovedete nove investitore, rešenje je da pravite ravnotežu. Ipak, ruku na srce, nije tu bila samo naša krivica i greška. Francuska je u to vreme išla u pravcu u kom je sada i na tom putu je imala svoje probleme.

Da li to znači da ambasador ne može postići mnogo ako su kontakti i podrška matične zemlje izuzetno loši?

- Da. Ambasador sam ne može mnogo učiniti ako nema vrlo jaku političku podršku u svojoj zemlji. Mora vam leđa čuvati premijer, predsednik države, ili već nekog ko ima moć odlučivanja. Tada se u Beogradu o Kosovu odlučivalo na tri adrese i uvek mi je bio problem da francuskim posetiocima objasnim da mi imamo jednu politiku, a mi smo imali tri politike - premijerovu, predsednikovu i ministra spoljnih poslova.

Simić gotovo u istom dahu nastavlja svoju misao i kaže: "Funkcija ambasadora je funkcija tur operatera. Imamo klasičnog ambasadora koji treba da zakaže svom šefu sastanke, da obezbedi kola, dobar smeštaj i njemu i njegovoj supruzi u šoping delu grada i karijer diplomate tačno znaju dokle mogu ići".

- To znači da će doći Vučić, Dačić, drugi ministri i ambasadori su tu samo logistička podrška i jedan od kanala komunikacije, jer ambasador često može biti isključen iz komunikacije, posebno kada je "iz pogrešne partije", pa se od njega i sklanjaju. Dešavalo se da pojedini ambasadori i ne prisustvuju sastancima na koje idu predsednici, ministri, premijeri njihove države, već da sede sa vozačima ispred vrata. Zbog toga je važno da ambasador ima dobre kontakte i slobodu da pozove najviše čelnike u svojoj državi, a o tome da li ambasador to može ili ne, vode računa i domaćini zemlje u kojoj je.

Bivši ambasador Srbije u Parizu i profesor FPN-a nam otkriva i kako se i na koji način to ambasadori testiraju.

- Znate, u klasičnoj diplomatiji je običaj da novog ambasadora testiraju. Obično od njega zatraže neku uslugu - da njegova zemlja, na primer, glasa za njihovog kandidata u nekoj međunarodnoj organizaciji, da bi proverili koliki ugled i uticaj ima kod kuće. I tek ako on prođe taj test, lakše će se i njemu otvarati vrata i ozbiljnije će se postupati prema njemu. Takođe, od toga zavisi da li će komunikacija ići preko ambasadora, ili će se direktno kontaktirati zvaničnici njegove zemlje i ugovarati sastanci. Mnogim ambasadorima je karijera i završena tako što su dobijali informacije da premijer njihove matične zemlje dolazi tek pošto bi on bio na aerodromu i nakon što bi ga neko drugi sačekao.

Da li ste vi i kroz koje vrste testova prošli u Francuskoj?

- Jesam. Tada su od mene tražili da SRJ podrži njihovog kandidata za jednu poziciju u jednoj međunarodnoj organizaciju u Beču. Mislim, meni je to bilo od početka jasno, tako da je to završeno vrlo elegantno. Ali, za to treba da ste dobro pripremljeni kod kuće. Zavisi i kakav ste tip ambasadora. Često su pojedini ambasadori izjavljivali da idu na određenu ambasadorsku poziciju da bi se odmorili, što je izazivalo određene proteste zemlja domaćina. U savremenim međunarodnim odnosima još uvek ima mnogo toga klasičnog - kao što je to testiranje i određene vrste protokola, ali ovo je američki svet i u tom američkom svetu vladaju neka druga pravila. Amerikanci smatraju da su sva ta srednjovekovna pravila komplikuju stvari, tako da se tu dosta pojednostavljuje proces komunikacije. Na primer, u Francuskoj taj protokol je dosta redukovan samom činjenicom da je Francuska republika, pa nećete ići u fraku, čizmama i slično, dok će se ambasador u Berlinu ili Londonu pojavljivati tako odeven. Svi su pomalo voleli da budu akreditovani u Monaku, jer u pitanju je monarhija, pa ima više prilika i za žene ambasadora da nose lepe toalete, dugačke haljine i da se sa svojim muževima voze kočijama. Ali, kao što možete pretpostaviti, suština je bila u Parizu, u Monaku je bila forma. Monako čak dugo nije ni mogao da prima akreditive ambasadora, pošto podpada pod direktorat Francuske i tek kada je Francuska to dozvolila bilo je moguće i to u određeno vreme, na primer u novembru, kada Francuska nema mnogo aktivnosti. U modernoj diplomatiji se koriste moderna sredstva komunikacije, mobilni telefoni i nema se mnogo vremena za kucanje kriptozaštićenih telegrama koji idu sporo i ne sadrže bog zna šta. Čuli smo nekoliko puta i Ivicu Dačića kako kritikuje svoje ambasadore kako mu šalju irelevantne informacije šifrovanim putem. Diplomatija se menja, daleko je dinamičnija, ministri mnogo putuju i težište moderne diplomatije premešta se sa te bilateralne diplomatije na multilateralnu, gde svi rade u jednoj zgradi, gde nema velikog protokola, već se viđaju, ručavaju zajedno, provode vreme i stvari se, npr u Ujedinjenim nacijama, UNESK-u, Svetskoj banci, dešavaju mnogo brže i aktivnije.

Simić tvrdi da u današnje vreme političari se sve više oslanjaju na svoje savetnike koji formiraju svoje "male grupe - mafije" i da ambasadori gotovo izumiru.

- Jedan naš kolega iz Ministarstva spoljnih poslova je i primetio da naši ambasadori u velikim zemljama teško da mogu igrati neku veliku političku ulogu. Ja sam i na svom primeru pokazao gde tu nastaju problemi, ali utoliko pre mogu više uraditi u nekim susednim, manjim zemljama, gde naši političari retko putuju i gde se više stvari dešava na tom bilateralno-diplomatskom nivou. Ipak, često se ambasadori žale da se tu mnogo od njih i ne očekuje, jer danas političari nemaju mnogo vremena i više se oslanjaju na svoje savetnike. Svojevremeno je u Beogradu bio jedan ambasador koji je bio poznat po tome da uopšte nije ulazio u ministarstva inostranih poslova, jer je znao da se u to vreme u kneza Miloša nije mnogo odlučivalo, čak  nije išao ni kod predsednika, ministara, znao je da su to političari koji nemaju mnogo iskustva, već je išao samo kod spoljno-političkih savetnika. I ja sam u to vreme bio spoljnopolitički savetnik Koštunici. On je čovek akumulišući vremenom, odlučio da posećuje savetnike, jer je znao da sve što se deševa kod političara zakuvava se kod savetnika i da je to mesto gde će on dobiti informacije. I sve što rade predsednici, premijeri, govore koje čitaju - pišu savetnici. To je bilo i moje iskustvo, rado sam išao i gajio bliske odnose sa savetnicima francuskih ministara, premijera, predsednika države i na taj način se stvore "male grupe, mafije", jer istog smo obrazovanja, bavimo se istim poslom i često smo na tom nivou završavali mnoge poslove, jer se sve unapred ugovori i dogovori i to manje-više prođe ceremorijalno, a gro vremena prođe bavljenjem Haškim tribunalom, Kosovom.

Na koji način ste vi vodili spoljnu politiku zemlje kao ambasador i dobijali informacije važne za Vladu?

- Meni je uvek bio glavni zadatak da što više vremena ostavimo za bilateralne odnose, mimo Kosova, Haškog tribunala, jer ovo prvo je bilo već rutina. U poodmaklom delu mog mandata radije sam odlazio kod američkog ministra, savetnika, jer bi kod njega pre saznao nešto nego što bih saznao od mojih domaćina. Politika se vodi u tim blokovima, u okviru NATO-a, EU i tu je važno da imate prijatelje među ambasadorima EU, NATO-a, koji će vam pravovremeno ispričati šta se sve dešava. Važno je i da imate bar jednog ministra koje ima neke lične veze sa tom zemljom, da je tu studirao, diplomirao.. Nekad je to bio Božidar Đelić. Bez obzira da li je francuski stav prema njemu bio pozitivan ili negativan, kao bivšem francuskom đaku, uvek su bila otvorena neka sporedna vrata. Ono što je veoma važno su, takođe, blokovi zemalja.

Kakva je to mafija o kojoj pričate u diplomatiji?

- Na primer, Latinoamerikanci su jedna vrsta latinoameričke mafije. Jer ako dolazi neki slikar koga žele da promovišu, uopšte nije bitno da li dolazi iz Brazila, Čilea, Perua, ili neke druge zemlje, svi do jednog mu prave prijeme, organizuju izložbe, književne večeri... Tako da postoje razni načini. Kad smo tek došli, ja i bivši jugoslovenski ambasadori gledali smo se ispod oka, onda smo shvatili da jedini govorimo jezikom koji niko drugi ne razume sem nas i onda su nas Francuzi malkice gurnuli i počeli smo da ručavamo jednom mesečno zajedno i vremenom smo u tom profesionalnom nivou dosta dobro funkcionisali, zapravo uopšte se nije osećalo da li naše zemlje imaju zategnute odnose ili ne. Kada bi jedan saznao nešto bitno za onoga drugog telefon bi zazvonio na vreme, bilo bi upozorenje, obaveštenje. Različitim kanalima funkcioniše diplomatija i ako ste voljni da radite taj posao treba da dosta budete u toku. naravno, pomaže i da se družite, igrate tenis, mali fudbal, da izlazite što i košta jer morate sam iz svog džepa da finansirate, smanjuje vam budžet, ali vam donosi kontakte.

Kako izgleda zapravo dan ambasadora kada nema poseta zvaničnika iz njegove zemlje ili politički važnih događaja?

- Sve zavisi kako organizuje vreme jedan ambasador. Naravno da je najintezivnije kada vam dolazi predsednik, ili ministar. Ima jedan vic. Koji miris najviše vole srpske diplomate - miris sagorelog kerozina. To je onaj miris koji ostavlja avion koji poleće sa aerodroma i odvozi vašeg ministra, a vi mu mašete i onda spavate do sledećeg funkcionera. Za naše ambasadore u MIP-u, ali ne samo za naše, najpopularnije su ambasade koje nemaju šifru i koje nisu u Evropi, jer se tamo ništa ne dešava o čemu treba izveštavati.

Bivši ambasador otkriva koja destinacija je najpoželjnija za sve ambasadore Srbije i zbog čega!

- Odaću vam tajnu. Na izuzetno velikoj ceni je ambasada u glavnom gradu Perua - Limi, zato što je šansa da vam neko iz Beograda dođe u posetu 1:100, a rezidencija ima bazen, oko koga je uvek vladala velika navala. Oni koji ne žele da odmaraju, već žele karijeru, onda se bore za ove velike ambasade, u Nemačkoj, u Parizu, Moskvi, Njujorku, gde se znalo da tokom oktobra dolazi oko pet zvaničnika dnevno, a za one koji žele lepo da žive naši nesvrstani prijatelji negde u Africi, ili negde u Aziji - bila su idealna prilika. Ja sam kada sam imao slobodan dan uvek koristio da se posvetim ekonomskoj diplomatiji, da gajim kontakte sa velikim firmama. Iako nisam uspeo u onome što sam nameravao, još uvek sam ponosan što je Francuska i danas najveći uvoznik srpske maline, da smo doveli nekoliko dobrih ljudi i u zemlju je doneseno više novca nego što je država za sve vreme potrošila na ambasadu. To mi je bila neka satisfakcija. I ja sam, iako to nije popularno u današnjem svetu voleo kulturnu diplomatiju.

Zar se u poslednje vreme posebno pri UNESK-u ne polaže mnogo značaja na kulturnu diplomaatiju, kulturnu politiku i interkulturalni dijalog?

- Znate, kulturna diplomatija nije prostor interesovanja našeg ministarstva spoljnih poslova i čak se i ja danas pitam, iako smo na jednoj donatorskoj večeri uspli da okupimo oko 350 vodećih francuskih privrednika predstavljajući naše slikare poput Ljube Popovića, Vladimira Veličkovića da dovedemo najuglednije i jedina prilika kada smo uspeli da uđemo u Figaro magazinsa jednim vrlo lepim tekstom. Uspeli smo da skupimo i značajna sredstva, nekoliko stotina hiljada evra za kupovinu inkubatora za bebe, kao što to danas radi Veran Matić. Mene je iznenadila jedna činjenica. naime, Novak Đoković je igrao baš tog dana kada smo mi to organizovali i ja ga pozovem, on potpiše dva reketa kojima je tog dana igrao. Meni je u početku bilo malo neprijatno da prodajem rekete na licitaciji pored slika, ali  međutim, ispostavilo se da su ti reketi prodati za 5.000 eura, a sve ove slike za 10.000-15.0000-20.000 evra. Ali tada smo uspeli da postignemo jedan mali deo. Takođe, velika posećenost Parižana je bila i kada smo prvi put otvorili srpsku ambasadu, čak smo u Parizijenu dobili naslov: "Pao je i poslednji Berlinski zid ispred rezidencije srpske ambasade." To je svakako nešto, ali i nešto što se u poslovnoj diplomatiji smatra gubljenjem vremena. Takođe se ne poštuje i značaj ekonomske diplomatije, meni je često zamerano od strane pojedinih kolega da ambasador nije trgovac i da ne treba da se bavi takvom vrstom diplomatije. Ja mislim da je ekonomska diplomatija takođe diplomatija samo što vi preko ekonomije sebi otvarate vrata. Na primer, u Francuskoj 40 firmi su kičma francuske privrede, njihovog indeksa, pa sam ja uspevao premijera Francuske da viđam češće, na sastancima sa privrednicima. Tu pokušavate da stvorite jedan svoj lobi među privrednicima, kulturnim radnicima, vojnicima i treba da ga negujete kad vam oni zatrebaju. Meni je taj trenutak bio kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Nažalost, mislim da što smo tada zalupili vrata Francuskoj, da se ona i odaljila od nas. Ali, nije to stvar samo diplomatije, kao što sam i ranije pomenuo.

Da li Srbija napreduje u svojim diplomatskim odnosima, koliko se kreće napred i koliko će reforme koje trenutno usklađujemo sa standardima EU pomoći u evropskim integracijama?

Srbija je danas manje diplomatski opterećena nego kada sam ja bio diplomata, jer nema tri pitanja kojih se ja plašio, jer ta pitanja više nisu top tema. Što se tiče reformi - postoji ono što vi možete, a postoji i ono što je jače od vas. Sve evropske zemlje su trenutno do guše zaokupljene svojim problemima, ekonomskom krizom, nezapošljenošću, stagniranjem, čak i Nemačka stagnira. Tako da su njihovi zvaničnici isuviše zauzeti i imaju vremena jedni za druge i za velike sile - Amerikance, Ruse i Kineze. Mi smo periferija Evrope i to ne mnogo važno, tako da i ovaj skup u Berlinu koji je održan ne bi bio održan da nije bilo Ukrajine. Ukrajina je pokazala koliko je zapravo u tom zaboravljenom delu Evrope Rusija pružila svoj uticaj, Kina, pa i Turska, pa i arapski šeici. Taj skup nije baš mnogo prokomentarisan ni u našim novinama, trebalo je samo da pokaže da Evropa eto ne zaboravlja svoje. Ali, to se mnogo ne događa. Pogledajte - Hrvatska je već godinu i više u EU, u njoj se nije mnogo šta promenilo, Slovenija je primljena na velika vrata, spektakularno - ušla je u NATO i u EU, ali nema veliku moć. Jedina jugoistočna zemlja koja je stvarno stekla moć je Poljska, ona je i najbolje prošla kroz krizu, a i ima specifičan geopolitički položaj prema Rusiji i ima podršku Amerike. Mi smo periferija i imamo samo podršku, ali i pokudu od Italije, Nemačke...

Šta mislite o animonizetu koji vlada prema ambasadorima zbog krilatice da su oni "vrsta špijuna"?

- Pa zato što ambasadori i jesu špijuni. To im je u opisu radnog mesta. Pa šta mislite zašto u svakoj zemlji, pa i kod nas, diplomate imaju posebne tablice, pa imaju i tri grupe oznaka. Prva tri broja označavaju čiji je automobil, pa onda koji nivo imuniteta imaju, ako piše A - znači da je ambasador, najviši nivo imuniteta, ako je B ili E to je neki novinar ili ekonomski predstavnik. Posao ambasadadora jeste obaveštavanje i Bečkom diplomatskom konvencijom je regulisano šta oni mogu da rade. Ambasador prikuplja sve vrste informacija, pre svega političke, ekonomske i tome služe diplomate. Za naše pojmove imate veliku platu. Ja sam u to vreme imao oko 3.500 evra, što je plata dobro plaćenog vodoinstalatera u Parizu. Bilo je i onih koji su daleko više plaćeni. Slovenci su bili tu najracionalniji - smatrali su da ambasadori treba da imaju bar trećinu koju štede i imali su daleko veće plate od srpskih diplomata.

Kako tumačite činjenicu da u glavnim političkim centrima moći nemamo ambasadora?

- Delom je besparica u pitanju, a delom političari, verovatno, žele da drže stvari u svojim rukama. Uloga ambasadora je da pruža svu logističku podršku, ali tu ulogu mu daju premijeri, ministri, predsednici. Za taj posao nije potreban ambasador, to može da radi i otpravnik poslova, neki mlađi, iskusam službenik koji će to dobro pripremiti. Dosta rade i strane ambasade ovde. Često se dešava da naše ambasade budu zaobiđene u pojedinim poslovima, gde se stvari rešavaju preko ambasade zemlje koja je domaćin. Mi smo kao Jugoslavija imali preko 180 konzularnih misija u svetu, po celom nesvrstanom svetu. Danas je problem kako te kuće da rasprodamo, jer to niko ne želi da kupi. Svi žele prostor u Evropi, Kini, a da li je nekom potrebna Gana, Gvineja? Zato imamo problem sa sukcesijom i podelom nasleđa koje ni dan danas nije završeno. Danas imamo negde oko 67 ambasada i toliko imaju otprilike i Sloveni, Hrvati. Klasična diplomatija je davno izgubila svoj sjaja i lagano izumire, dok je multilateralna diplomatija važna. Recimo naš šef misije u Ujedinjenim nacijana glasa i nikad ne glasa svojom odlukom, već ima konstrukcije kako da glasa, koga da zastupa. Sve što mogu da urade diplomate ponekad je zanemarljivo u odnosu na to šta mogu da urade Novak Đoković ili Ana Ivanović u najboljoj formi i često vam se dešava da ime vaše zemlje možete da nađete samo na sportskoj rubrici nekog medija.

(M. Bojanić)