25 GODINA OD GAZIMESTANA: Dan kada je Milošević ustoličen kao vođa Srba! (VIDEO)

Upravo na Vidovdan Slobodan Milošević se 1989. godine ustoličio kao neprikosnoveni nacionalni vođa i poveo Srbe u događaje za koje nisu bili nimalo spremni. Milionska masa mu je klicala na Gazimestanu, a verovatno bi podržala bilo koga ko je na Vidovdan te godine stao ispred njih i obećao im povratak nacionalnog identiteta.

Preporučujemo

Dana 28. juna, na Vidovdan, pre 25 godina Slobodan Milošević se obratio prisutnima na Kosovu Polju, na 600. godišnjicu Kosovske bitke. Njegov govor na Gazimestanu neki analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje koja je jedan od elemenata jugoslovenske krize par godina posle toga.

Na mitingu je Milošević definitivno ustoličen kao srpski vođa u očima svojih protivnika i celog sveta. Pozivu na svečanost se odazvao gotovo sav diplomatski kor, osim ambasadora SAD Vorena Zimermana.

Na Gazimestanu je bio kompletan tadašnji politički vrh zemlje: Slobodan Milošević, Borisav Jović, Janez Drnovšek, Ante Marković, Ivo Latin, Obrad Piljak, Branko Kostić, Janez Stanovnik, Veljko Kadijević. Odsutan je bio dr Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.

Milošević je poručio u ovom govoru na Gazimestanu, da su se tek sada, posle punih šest stotina godina, srpskom narodu otvorile oči i da su tek sada, pod ovim rukovodstvom, ispravljene nepravde koje su u prošlosti nanesene srpskom narodu. Ovo je bio prvi od akcenata govora koji su pozdravljeni dugim aplauzom.

Drugi je usledio posle Miloševićeve tvrdnje da Srbi nisu osvajali i da nisu eksploatisali druge, a treći, najgromoglasniji, propratio je Miloševićev poklič:

- Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo društvo – bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napaćene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni čine za jedan novi, lepši svet.

Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo!

Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija!

Neka živi mir i bratstvo među narodima!

Iako su novine zabeležile da je proslavi na Gazimestanu, pored nekoliko stotina iseljenika sa svih kontinenata, prisustvovalo oko 50 diplomatskih predstavnika, prećutale su da su ambasadori zapadnih zemalja odbili da prisustvuju, mnogi su proslavu videli kao manifestaciju pregrejanog srpskog nacionalizma.

Zbog nedolaska najžešće je kažnjen američki ambasador Voren Zimerman: Milošević je devet meseci odbijao da ga primi u zvaničnu audijenciju.

Nacionalističke birokratije unutar ostalih republika su se ponele predvidljivo. Iskoristivši Miloševićeve akcije kao konačni dokaz da opstanak zajedničke države nije moguć otvoreno su krenule u zagovaranje secesije. Srpsko rukovodstvo je činilo se držala najjače karte u svojim rukama. Srbija je bila najveća republika i preuzela je kontrolu nad armijom. Srpska birokratija je imala jako dobre veze sa mnogim imperijalističkim silama koje su inicijalno bile skeptične prema rasturanju zajedničke države i na sav glas hvalile Miloševića zbog tržišnih reformi koje je sprovodio.

Uz to Beograd je računao na srpsko stanovništvo u drugim republikama koje bi prirodno bilo protiv otcepljenja. Srpska birokratija je tako bila u poziciji da zagovara opstanak zajedničke države u kojoj bi imala dominantnu poziciju. Slabije birokratije u manjim republikama nisu imale izbora nego da potraže zaštitnike u drugim imperijalističkim silama i krenu odlučno ka nezavisnim državama u kojima bi bile slobodne da se na miru izlegu u lokalne buržoazije oslobođene od jake konkurencije.

Tako da, dok je ojačavao poziciju Srbije unutar federacije, Milošević je simultano mogao sebi priuštiti pozivanje na očuvanje ujedinjene Jugoslavije, prezentujući sebe srpskoj radničkoj klasi kao jedinog čuvara „socijalističkih vrednosti“ nasuprot secesionističkih vođa u drugim republikama i otvoreno reakcionarne pročetničke i prokapitalističke opozicije unutar Srbije.

Od strane prosečnog srpskog radnika, Milošević je bio u tom trenutku doživljavan kao umerena struja koja je pokušavala da na neki način sačuva Titovu Jugoslaviju i osnovna dostignuća planske ekonomije.

Na Vidovdan 1989. godine, u 5000 autobusa, 50 redovnih i vanrednih vozova i nekoliko desetina hiljada automobila na jedan skup došao je do tada nezapamćen broj ljudi. Različite su procene koliko ih je bilo, a kreću se od 700 hiljada do 2 miliona.

(D. Z.)