Ovako je govorio Meša Selimović: Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom

Roman "Tvrđava" Meše Selimovića prava je riznica mudrih misli, a među njajačima su piščevi citati o sudbini, laži i nesreći. 

Pre 86 godina rođen je Mika Antić, pesnik koji je poreskoj upravi umesto para poslao stihove

Preporučujemo

O sudbini...

- Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vešt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost.

- Ne verujem da mi je unapred zapisan put kojim ću proći, jer ne verujem u neki naročit red ovoga sveta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mešanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

Meša Selimović i supruga Darka. Foto: Arhiva

- To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe. Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobede. Jer, ko je ikada ostao pametan posle pobede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla deca, zla po činu, deca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.

- Život naroda je glad, krv, beda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživelima piju krv.

O laži...

- Ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim delom slike koji se nametne, teško izrecivim osećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i beži u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna reč, zato je i tražiš, osećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu senku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata.

Foto: Dnevno.rs

- Ali ponekad, ne tako često, kad mi se zgadi laž, onda govorim istinu. Crno je, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Uteha je samo što će oni koji budu posle nas živeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.

- Čovek je nepopravljiv, i najčešće laže sam sebi.

- Neko mora povesti narod, osloboditi ga straha, pripremiti ga na žrtve, da bi ga doveo do pobede… U tom slučaju, vođe bi stekle ugled i zasluge. I šta bi se desilo? Počeli bi da žive od tih zasluga, svakog dana bi postajale sve veće, njihov ugled bi se pretvorio u moć. Tako bismo, umesto stare vlasti, dobili novu, možda i goru. To je istorija vlasti od pamtiveka. Sve se ponavlja, od oduševljenja do nasilja, od plemenitosti do tiranije.

O nesreći...

- Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće… A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obeležio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

- Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne možeš, kad bi i hteo, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj reči i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomena. Nemaš mogućnosti da kažes ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.

(Telegraf.rs/Opanak)