Pesme Milorada M. Petrovića, zaboravljnog srpskog pesnika i danas naručujemo u kafani, a ne znamo ko ih je napisao!

Čudna je sudbina nekih naših starih pesnika pesme su im još za života postale toliko popularne da su zašle u narod i poistovetile se sa narodnim tvorevinama, a oni sami, njihovi autori, ostali su zaboravljeni. Ko od nas, recimo, ne zna i ne pevuši rado pesme: "Jesen stiže dunjo moja", "Ne luduj Lelo, čuće te selo", ili "Igrale se delije". Malo ko, međutim, zna da su sve te navedene pesme delo pesnika Milorada M. Petrovića zvanog Seljančica, o kome je ovde reč.

Vojislav Ilić napisao je najlepšu pesmu o jeseni, a ovaj zlatni oktobarski dan je idealan za nju

Preporučujemo

Najlepši stihovi srpske poezije: Podsetite se izvanrednih izliva ljubavi naših pesnika

Rođen 1875. godine u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, gde je završio i osnovnu školu, Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku školu, koja se školske 1896/97. seli u Aleksinac. Tu se zagledao u svoju koleginicu Ružu Knežević, ćerku narodnog poslanika Kole Kneževića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.

Posle završene škole, čuvene po svojim tadašnjim profesorima (dr Tihomir R. Đorđević, Milivoje Bašić, Petar Ilić, Petar Despotović, Jovan Miodragović i drugi), njih dvoje izmoliše isto mesto službovanja – selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. U rodnoj Šumadiji, mladi učitelj svojoj budućoj supruzi Ruži će zapevati:

„Jesen stiže dunjo moja,

Jesen rana,

Od jeseni, do jeseni

Sve se selo već iženi,

Dušo moja, beži meni!

Ne varaj jarana!“…

Tako nastaju prve Petrovićeve seljančice (pesme koje pevaju o selu) nove i po duhu i po izrazu. On pronalazi svoje motive obične i jednostavne, svoj ton i naročito svoj melodiozan stih, oslanjajući se na narodnu lirsku poeziju. Ispevavši niz stihova o selu, ispunjenih čas bezazlenim humorom, čas tugom, čežnjom i ljubavlju moma i dilbera, uz optimističko osećanje za sve što je u prirodi, Petrović biva zapažen i postaje popularan.

Prikupivši svoje napisane pesme , on ih pod naslovom „Seljančice“ sa posvetom „Mojoj Ruži“ štampa u Beogradu 1902. godine. Zbirka je odlično primljena od kritike i Milorad Petrović oduševljeno nastavlja rad i već iduće godine najavljuje se „Seljančica“ u drugom proširenom izdanju, sa preko sedamdeset pesama.

Petrovićeve „Seljančice“ komponuju bukvalno svi naši kompozitori: od najstarijih Marinkovića i Mokranjca, pa preko Joksimovića, Bajića, Biničkog, Đorđevića, Krstića, Manojlovića, Konjovića, Hristića i Milojevića, do npr. Logara, koji je rođen iste godine kada su pesme objavljene. Tako je mala zbirka pesama Milorada Petrovića postala najveća muzička inspiracija.

Prepoznatljiv po svojim pesmama Petrović dobija nadimak „Seljančica“ koji mu je dobro došao, s ozbirom da je u to vreme na vrhuncu slave i popularnosti bio glumac Milorad Petrović (1865—1928), jedan od velikana srpske pozorišne scene.

Milorad Petrović Seljančica je našoj književnosti dao i nekoliko lepih rodoljubivih pesama u prozi, a pisao je i dečje pesme kao i knjige za omladinu (Riznica). Za pozorišu scenu Petrović daje četiri komada: „Mladost“ (1904), „Čučuk-Stana“ (1907), „Komadić švajcarskog sira“ (prema pripoveci Đure Jakšića) i „Sirotan“. Pesme za „Mladost“ komponuje Boža Joksimović (najpoznatija „Igrale se delije!“), a Čučuk-Stanu muzički tumače Stevan Hristić i Isidora Bajić.

Milorad Petrović Seljančica rođen je na selu i sem poslednjih deset godina ceo život je proveo na selu, gde je za vreme svoga učiteljovanja (Krčmari, Ranilović, Stojnik, Mladenovac-selo), napisao sve što je gore navedeno. U Beogradu je premešten 1910. godine gde živi u rodoljubivom zanosu pred predstojeće ratne sukobe.

Milorad Petrović je u mladosti bio gotovo uvek viđen u šumadijskoj narodnoj nošnji, a ispod gornje košulje, kažu, nosio je amajliju — platneni zamotuljak u kome je čuvao grumen zemlje sa njiva svoje rodne Velike Ivanče. Iz Petrovićevog „beogradskog perioda“ pomenimo i njegova drugovanja sa Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem.

Vihor rata ga potom odvodi na razna bojišta (Kumanovo, Jedrene) gde se razboljeva i jedno vreme sklanja kod porodice u okupirani Aleksinac, odakle se, proteran, vraća u Beograd gde je i dočekao oslobođenje. Već teško bolestan, živeći u stalnoj bedi i nemaštini, umire na Mihailovcu kod Beograda 17.04.1921. godine ne dočekavši svoj 46. rođendan.

(Telegraf.rs)