TELEGRAF U VATROGASNOJ BRIGADI: Plemenitost i hrabrost gase požare! (FOTO)

Dok su nam najhrabriji momci Beograda pokazivali prostorije Vatrogasne brigade, nekoliko puta preko razglasa čuo se poziv na probu. Nekoliko maldića projurilo je pored nas, kako bi za vreme mereno sekundama bili na traženom mestu.

Preporučujemo

U slučaju intervencija, koje su uvek hitne, njih čeka već spremna oprema. Spuštanjem niz šipku, sa nekog od spratova brigade, oni “uskaču” u čizme, navlače zaštitno odelo i zgradu napuštaju za manje od minut.

O Beograđanima brine 750 vatrogasaca, među kojima ima dvadesetak dama. Svi oni su u sklopu Vatrogasno spasilačke brigade Beograd podeljeni na organizacione jedinice u 16 vatrogasnih stanica, odnosno petnaest plus vatrogasni brod.

O količini njihovog posla najbolje govore statistike – samo za prvih dvadeset i osam dana ove godine imali su 439 intervencija, od čega je čak 345 bilo gašenje požara. Broj 193 svakodnevno okrene desetine građana.

Ekipa Telegrafa posetila je najveću vatrogasnu stanicu u Beogradu, gde smo saznali sa kojim se sve teškoćama ovi hrabri ljudi susreću u svom poslu.

Načelnik Beogradske vatrogasne brigade Rade Milošević kaže da su pored požara, sledeće po učestalosti tehničke intervencije u saobraćaju, gde je potrebno vađenje unesrećenih lica, a za njima sledi vađenje zaglavljenih u liftovima.

- To je po brojnosti druga vrsta intervencija u kojima učestvujemo. Naši vatrogasci sapsioci učestvuju u svim intervencijama gde je ugrožen život ljudi ili veća materijalna dobra, odnosno imovina lica – kaže Milošević.

Jedan od problema koji muče Vatrogasnu spasilačku brigadu jesiu i lažni i neozbiljni pozivi kojih je otprilike 50 odsto.

- Svest građana nije dovoljno razvijena i dešava se da se ljudi na neki način igraju sa tim, te prijavljuju lažne dojave i to predstavlja ogromne probleme. Izmisle da je požar ili zadržavaju liniju, iznose neke neadekvatne priče, a sve to utiče na smanjenje bezbednosti – napominje Milošević.

- Bilo je raznih primera. Od toga da nas zovu da spasimo kucu ili macu, preko slučajeva gde nas zovu da im otvorimo stan jer su zaboravili ključ, a ne mogu da se vraćaju nazad. U poslednje vreme najčešće nas zovu da im skinemo ledenice sa terase, ili još gore da im očistimo terasu od snega ili leda jer im treba terasa, pa da se ne oklizaju. Ponekad se šale zaista graniče sa bezobrazlukom – kaže načelnik Beogradske vatrogasne stanice.

Od trenutka poziva, ekipa spaislaca za manje od 60 sekundi napušta zgradu. Oni nemaju ni vremena, ni luksuza da proveravaju da li se neko šali, jer postoji mogunost da je nečiji život ozbiljno ugrožemn. Ipak, ružan je osećaj kada znaju da su bili spremni da rizikuju svoj život, a da se neko samo “igrao”.

Vreme dolaska na mesto nesreće u proseku je 9 minuta. U gradu je ono znatno manje, ali u rubnim opštinama, gde postoji stanica u jednom mestu, a sela su udaljena i do 20 kilometara treba malo više vremena da se stigne.

Biti vatrogasac nije lako, u bukvalnom smislu. U svakom trenutku oprema koju nose na leđima teži izmađu 10 i 20 kilograma, a sa njom i crevom punim vode neretko se mora popeti i na vrh višespratnice. Treba imati dovoljno snage da bi se povređeni izneli, jer Hitna pomoć ne ulazi na mesto požara. Pored fizičke izdržljivosti i znanja iz prve pomoći, vatrogasci moraju biti prave male enciklopedije.

- Ako gori trafostanica, moraju da znaju kako da se isključi struja da bi mogli da intervenišu, zatim kada se radi sa opasnim matreijama moraju da znaju sve o njihovom hemijskom sastavu i o tome kako reaguju u doodiru sa kožom, a kako na kojoj temperaturi. Ukoliko se ruše vrata, moraju znati sastav tih vrata i kako se koja seku... Nijednu situaciju nije oguće predvideti do kraja te je neophodno da poseduju znanj iz raznih oblasti – napominje Milošević.

Vatrogasci rade u timu. Svaki od njih ima svoje mesto i zna svoje zaduženje. Od trenutka kada se sirene upale, nema razmišljanja. Radi se uigrano, a ceo tim mora da funkcioniše “kao jedan”. Strah se zaboravlja, i jedini cilj je spasiti nečiji život, ili imovinu.

- Ovo nije zanimanje na koje se dolazi sa ulice i kaže ja bih da radim. Vatrogasac mora da ima nešto. Ovo je plemenit rad, spašavanje tuđeg života je vrlina. Riskirati i sebe i svog kolegu zarad spašavanja nečijeg tuđeg života je vrlina. Ako neko zna da ne može da vidi krv, povređenog, da ima strajh od visine, on sigurno neće ni poželeti da radi kao vatrogasac – napominje Milošević.

Ovaj posao jednostavno mora da se voli. Ovo nije rad zarad rada i plate. Ovi ljudi se daju zarad svih drugih i to se teško nadoknađuje na bilo koji drugi način. Uprkos svemu tome, Milošević kaže da nam svest nije na zavidnom nivou i da se često dešava da “šmekeri” na ulici neće da se pomere kada čuju sirene, pa ponekad moraju da sačeku i promenu svetla na semaforu. A  ugroženima nije do čekanja, za njih je minut često večnost.

(M. Batinić)