OTAC SE ONESVESTIO, MAJKA RODILA BLIZANCE, A NIJE ZNALA DA NOSI I TREĆU BEBU: Ispovest srpske babice koja je porodila 8.000 žena! (FOTO)

Ljubica Milojević, glavna babica u porodilištu u "Narodnom frontu", od najranijeg detinjstva je želela da se bavi ovom profesijom. Naime, ona pomaže mamama da bebe donesu na svet već 30 godina, i nije nimalo umorna od toga.

Preporučujemo

NEKA FRONT BLISTA: Pošalji SMS za rekonstrukciju Ginekološko-akušerske ustanove "Narodni front"

I pored toga što su se njeni roditelji protivili njenoj odluci da se posveti medicini i jednog dana postane babica, jer je bila odličan učenik i nadali su se da će upisati gimnaziju, a kasnije i fakultet, uspela je da istraje u svojoj nameri i da ne dozvoli da je iko spreči da se bavi onim čime je od svoje osme godine, kada se rodila njena sestra, želela da se bavi.

U razgovoru za Telegraf, Ljubica priča o svojim počecima, najinteresantnijim momentima u svojoj dugoj karijeri, ali i o svom privatnom životu.

Kada ste svojim roditeljima saopštili da želite jednog dana da postane babica, kakva je bila njihova reakcija?

- Nije bila baš najbolja. Bila sam odličan đak i od mene se očekivalo da ću završiti gimnaziju, pa kasnije fakultet. Međutim, istrajala sam u svojoj nameri, pa je posle sve leglo na svoje mesto, i evo, trideset godina ja sam babica.

Već ste pomenuli da ste 30 godina u ovoj profesiji. Koliko dugo ste u Narodnom frontu i koliko porođaja ste do sada obavili?

- Da, 30 godina sam u profesiji, a 27 u porodilištu klinike "Narodni front". Do sada mislim da sam obavila između 7.000-8.000 porođaja.

Možete li da izdvojite jedan porođaj koji je na Vas ostavio snažan utisak?

- Postoji jedan porođaj koji je na mene ostavio veoma jak utisak. To je bilo devedesetih godina nakon rata, kada su izbeglice bežale u bolji život. Gospođa koja se porađala imala je tu nesreću da izgubi sina baš u tom ratu. A onda, svega nekoliko meseci kasnije, dobila je zdravog dečaka i bila je ubeđena da je to njen sin koji je preminuo sa 19 godina, da se ponovo rodio. Taj porođaj me je najviše pogodio u mojoj dosadašnjoj karijeri, razne emocije su bile pomešane, od tuge do sreće.

Svaki porođaj je poseban i svaki je za sebe. Svakoj porodilji treba da se posvetite i uspostavite određen i prisan kontakt kako biste sa njom mogle što bolje da sarađujete. Razgovori između porodilje i babice su intimni i nikom se ne prepričavaju, i baš zbog toga je svaka priča sa našeg posla posebna za sebe. Eto, sada kada vratim vreme razmišljajući o tome, moguće je da je i ovo bio jedan od razloga zbog kojeg sam odabrala ovaj poziv, jer se ranije nije znalo mnogo o babicama.

Foto: Marko Todorović

Da li možete da nam ispričate neke interesantne situacije koje su se dogodile na porođajima, i da li on izgleda kao na filmu?

- Ne, porođaj uživo uopšte nije kao na filmu. Ja bih podelila na one do epidurala i one posle njega. Svi raniji porođaji su bili mnogo prirodniji i spontaniji, kao i reakcije majki. Jednostavno, porodilje su nekada drugačije reagovale i na bolove i na bebu. Sada kada je došao epidural, porođaji su na neki način proračunati, majke znaju šta žele i šta ih očekuje i sve ide mnogo lakše. Ja lično ne mogu da kažem da je lepše, ali sve ima svoju draž.

Što se anegdota tiče, dok sam bila mlada babica, na porođaj je došla jedna žena koja je nosila blizance. Primili smo je i porođaj je krenuo. Rodila je jedno dete, pa drugo, i mi primetimo da je stomak ostao veliki i kažemo da ima još jedna beba. Žena je bila u potpunom šoku i nije mogla da veruje da će prirodnim putem roditi tri deteta, trebalo je nekoliko trenutaka da prođe kako bi ona prihvatila činjenicu da je umesto dvojki, rodila trojke. To se dogodilo pre 15 godina i ostavilo je pečat na moju karijeru.

Dogodio se još jedan interesantan događaj, takođe na početku moje karijere. Tada nisam znala kakve vrste proteza postoje i porodilji sam rekla da ukoliko ima neku protezu, da je izvadi. Kada sam se okrenula i pogledala je, doživela sam šok. Naime, porodilja je imala očnu protezu koju je izvadila. Prvo nisam znala šta da radim i kako da reagujem, ali sam se ubrzo pribrala.

Foto: Telegraf

Kakav je osećaj kada nakon izvesnog vremena sretnete majku s detetom, a na čijem rođenju ste prisustvovali?

- Živim u Dobanovcima, malom mestu, te sam u prilici da često sretnem majke koje sam porodila. Ali eto, ima jedna komšinica čiji je porođaj na mene ostavio veliki utisak. Ona se porađala ovde u "Narodnom frontu", rodila je bebu od pet kilograma, zbog čega je beba provela nekoliko dana u inkubatoru, na intenzivnoj nezi. On je sada zdrav i prav dečko, porastao je, ide u školu i odličan je učenik. Ranije, kad god sam je sretala, uvek sam je pitala za njega, da li plače ili se smeje. Sećam se njenog porođaja, niko od nas nije mislio da će se roditi tolika beba jer smo očekivali da će biti manja.

Za ove moje godine rada ja sam glatko prošla, nisam imala ekscesa koji bi mogli da mi obeleže karijeru. S druge strane, ja sam povučenija i smirenija osoba, pa verovatno tako delujem i na trudnice.

Eto, na primer, jedne noći sam primila dve trudnice i smestila ih u boks. Tu sam slušala tonove, razgovarala sam s njima, pokušavajući da ih smirim, pitala odakle dolaze, da li imaju bolove i postavljala im razna pitanja. U jednom momentu, jedna od njih dve mi je rekla: "Jaoj bakice, pa vi ste kao anđeo".

Moj poziv je veoma lep i izuzetno ga volim, činjenica je da uzima celog čoveka, ali zauzvrat kada čujete plač bebe i svu tu zahvalnost majke, osetite neki poseban osećaj koji ne može da se opiše, već isključivo da se doživi.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Poput svakog posla, i vaš ima pozitivne i negativne strane. Pretpostavljam da je bilo nesrećnih slučajeva kada se rodi mrtvo dete. Kako reagujete u tim situacijama?

- Moram da kažem da se trudnoća sada više kontroliše u odnosu na ranije i uglavnom se već na kontroli ili prijemu konstatuje da li se desilo ono najgore. Za trudnice je to uvek tužno i teško. Majka je emotivno pogođena, najčešće plače, pita zašto se to baš njoj desilo.

Svakako da su ovo najneprijatniji trenutci u mojoj profesiji. Lično, ovakav porođaj me jako pogađa. I tada nastojim da svoj deo posla odradim profesionalno s velikim razumevanjem i uvažavanjem same porodilje, te pokušam da je umirim i dam nadu za novi porođaj.

Vi ste se ostvarili u ulozi majke?

- Jesam, imam dve odrasle ćerke. Starija je zaposlena, dok je mlađa na školovanju u Austriji. Starija ćerka nikada nije volela medicinu i nije je privlačila, dok je mlađa oduvek bila zainteresovana za nju. Bilo je interesantno dok su bile mlađe, jer na primer, starija ćerka je moj posao prihvatala potpuno normalno, dok mlađa nije. Ne znam da li iz ljubomore, ali ona je mislila da zapravo svu tu decu ja rađam i teško je podnosila kada joj neko kaže: "Tvoja majka je rodila to dete". Kasnije kada je malo porasla, shvatila je kakvim poslom se bavim. Ipak, činjenica je da nikada nije volela smene koje sam radila i uvek je patila zbog toga što ne spavam s njom i što ne radim kao i sve druge majke.

Foto: Telegraf

Kakav je bio osećaj kada ste vi bili u ulozi porodilje, a dok je neka od koleginica obavljala posao koji obično vi radite?

- Iskreno da vam kažem, ponašala sam se kao i svaka druga porodilja i razmišljala sam kao i one. Sećam se da je babica Zorica, koja je u to vreme radila već 20 i nešto godina, izmerila da moja beba ima 3.600 grama, pa sam je pitala: "Zorice, da li si sigurna?". Svaka reakcija je bila potpuno ista kao i kod drugih porodilja koje se ne bave mojim poslom.

U Srbiji generalno postoji strah od osnivanja porodice, ali i od trudnoće. Mnogi kažu da su finansije jedan od glavnih razloga zbog kojih tako razmišljaju. Šta mislite, da li je to u stvari najveći problem ili zapravo neki strah?

- Moje mišljenje je da imaju veći strah od bola nego od porođaja. On se povukao s epiduralom, ali se navukao novi strah, strah od ove injekcije. Međutim, mislim da je glavni problem neznanje i da je potrebno da se svi pravilno obaveste i shvate da je sada porođaj lakši nego ranije. Porodiljama se sve omogućava, imaju bezbolan porođaj, odlične stručnjake pored sebe i na porođaju prisustvuju ginekolog, anesteziolog, anesteziološka sestra, babica i spremačica. Žene su sada mnogo sigurnije i opuštenije.

Šta biste poručili ženama koje se još uvek nisu ostvarile u ulozi majke?

- Želim da im poručim da što pre krenu da rade na tom planu, jer je biti majka nešto najlepše na svetu. Svaka žena treba da oseti kako je biti majka i majčinstvo ništa ne može da zameni.

Foto: freeimages.com/mcleod

Da li se primeti po majci da ona želi da ostavi svoje dete ili ne? Šta tada činite?

- Obično se to primeti, jer one ne žele da vide dete i jednostavno ga odbacuju. Na nama je da pozovemo Centar za socijalni rad, ali i ljudska potreba da porazgovaramo s tim ženama i pokušamo da ih odvratimo od te namere. Jednom smo imali tinejdžerku koja je krila trudnoću i želela da ostavi svoje dete, ali su se ubrzo pojavili njeni roditelji i kroz razgovor s nadležnim ljudima odlučili da zadrže to dete. Na žalost, mi ne znamo šta se dogodi s velikim brojem te dece koja su ostavljena, nemamo uvid u to, ali se nadamo da su ili pronašli dobru i finu porodicu, ili ih majke na kraju nisu napustile.

Već ste 30 godina u ovoj karijeri, pa znate kakav je porođaj bez epidurala i s njim. Da li primećujete razliku kod porodilja nekada i sad?

- Činjenica je da se bol koji se oseti prilikom porođaja ubrzo zaboravi, ali to ne mora da se dogodi baš kod svih. Jednom se desilo da je žena došla drugi put da se porađa, ali je tražila da primi epiduralnu injekciju, jer je pri prvom porođaju veoma loše prošla. Ako mene pitate, lično ja sam za prirodan porođaj, vaginalni, osim ako iz određenih medicinskih razloga ne mora da se radi drugačije, mislim na carski rez, i naravno za epidural. Da mi je ovo pitanje postavljeno pre 10 godina verovatno bih bila skeptična i bilo bi me strah od epidurala, međutim danas je to jedna rutinska stvar i mislim da se žene mnogo lepše i konfornije porađaju, a samim tim je i nama lakše.

Foto: Profimedia/BSIP

Koja je razlika kada otac prisustvuje porođaju?

- To je već individualno. Neke žene žele da otac prisustvuje, dok druge ne. Imamo slučajeva da muž bude uz suprugu, ali kada porođaj krene, žena jednostavno ne želi da on uđe s njom. S druge strane, postoje slučajevi kada se one osećaju sigurnije i razgovaraju s njim, što ja veoma pozdravljam. Ipak, ne mora samo suprug da prisustvuje, to može biti drugarica ili majka, ali kada bi mene neko pitao za savet, ja ne bih volela lično da moja majka prisustvuje porođaju.

Da li očevi padaju u nesvest?

- Pre par meseci se dogodio jedan pad. Samo smo u jednom momentu čuli da je nešto palo, a kada smo se okrenuli videli smo da je otac na podu. Nije se povredio puno, samo je malo ogrebao ruku. Interesantno je da se to dogodilo pre porođaja i nije želelo da je ostavi već je ostao sve do rođenja svog deteta.

Zbog čega ja vaše zanimanje nazvano "babica"?

- Godinama unazad je naziv promenjen u "akušerska sestra". Mislim da je naziv nastao još u periodu dok nije postojao organizovan prijem trudnica, bolnica i porodilišta. Tada su starije žene po selima i gradovima porađale, pa mislim da je odatle i nastao naziv babica.

Foto: Telegraf

Koliko godina još imate do penzije i da li joj se radujete?

- Imam još oko sedam godina do penzije. Iskreno da vam kažem, nedavno sam imala tužan događaj u životu. Suprug mi je pre tri meseca preminuo, bio je bolestan dve godine, tako da mi je sada posao sve. Deca su velika i čini mi se da ću se sad još više zalagati u svom poslu, kome sam ja do duše oduvek bila maksimalno posvećena. Jedno je sigurno, i da se opet rodim bila bih babica!

Pitanje za kraj, zbog čega se kaže "mnogo babica, kilavo dete"?

- Zato što dete treba da porodi jedna babica.

(Marina Bojić)