OVO NISTE ZNALI: Šta je sve potrebno da postanete SVETAC ako ste hrišćanin!

Srbi su kroz istoriju posebno negovali kult prema svetima, o čemu svedoči i sva njihova briga za svetiteljske mošti, koje su kroz vekove čuvali i sklanjali pred neprijateljima raznih vrsta.

Preporučujemo

I u vreme seoba i bekstva, imali su običaj da ih sa sobom nose, jer mošti predstavljaju ''duhovno bogatstvo i inspiraciju našeg verskog i nacionalnog postojanja''. Srpska crkva i počiva na moštima svojih svetitelja.

Da bi neko postao svetitelj mora da zrači nekom dobrotom., da je zaslužio poštovanje drugih.

- Neko treba da je živeo uzornim životom, da bi postao svetac. Da je na neki način zračio nekom dobrotom, da je uvažen, a onda ga ljudi predlože pa se nakon pet, deset, dvadeset godina pokrene predlog. Kažu: ''mi se molimo tom čoveku, toj ženi, i predlažemo da se on, ona proglasi svetim''. S tim se nikad ne žuri, desi se da se posle par vekova neko proglasi svetim - objasnio nam je Živica Tucić, verski analitičar.

U imenoslov svetih Srba se upisuju samo najzaslužniji, jer je za pravoslavnu veru kroz istoriju bilo mnogo mučenika, da crkva ne bi mogla sve ni da upiše u kalendar. Za vreme pet vekova turskog ropstva, preko hiljade njih je stradalo, a ko zna još koliko kroz druge periode naše istorije. Može se reći da njihov broj zna samo Bog.

- U svakom čoveku je svetost, kod nekoga je to jače izraženija. Svetost je blizina Bogu, neko to postigne jače. Ali oni koji nisu proglašeni svetim, ne znači da nisu sveti, već ljudi moguće da ne prepoznaju. Dešavalo se da se neko proglasi svetim i da se to poništi, jer podaci o njemu nisu bili istiniti, a to je samo priznanje da ljudi mogu pogrešiti - rekao nam je Tucić.

Foto: Tanjug/AP

Narod ima veoma izoštreno čulo da oseti budućeg svetitelja. U srpskoj istoriji ima ličnosti koji su uživali veliko narodno poštovanje, čak su se smatrale svetim, ali nikad nisu kanonizovane. Miloš Obilić je imao ne samo svoj kult, već i fresku u Hilandaru, a nije nikad kanonizovan, mada se ni ne zna da li je bio istorijska ličnost.

Ni Marko Kraljević nije kanonizovan, ni despot Uglješa. Kralj Uroš prvi, Stefan Vukanović, sin kneza Vukana, Konstantin, sin kralja Milutina, car Dušan, starac Makarije i starac Isaija koji je živeo u vreme Maričke bitke, svi oni spadaju u prekinute kultove.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je napravljena lestvica svetih na osnovu vrste njihovih podviga i vrlina njihovog života. Ona ide ovako:

Svetitelji - pobožni srpski episkopi, mitropoliti i patrijarsi koji su na zemlji živeli po svetim i božanskim istinama

Sveti - svi ostali carskog i drugog porekla, koji su svojim životom i radom i podvigom ispovedali Hrista

Sveštenomučenici - episkopi i sveštenici koji su postradali u mučenjima za veru Hristovu

Velikomučenici - oni koji su pretrpeli najteža stradanja za pravoslavnu veru i Srpsku pravoslavnu crkvu

Prepodobnomučenici - monasi i podvižnici koji su stradali za crkvu Hristovu

Mučenici - oni koji su postradali zbog svoje pravoslavne vere i srpskog roda

Prepodobni - oni koji su svojim pobožnim i podvižničkim životom zadobili milost božju ( njima su pribrojani pustinožitelji, ot-šelnici, zatvorenici, stolnici i bezmolvnici )

Foto: Wikipedia

Po socijalnom sastavu, sveti Srbi potiču iz raznih društvenih slojeva: 22 vladara ( carevi, kraljevi, despoti, župani i kneževi), 22 podvižnika i isposnika, 22 arhijereja (arhiepiskopi, patrijarsi, mitropoliti i episkopi). Samo je šest žena u imenoslovu svetih Srba.

Osim opštepravoslavnih hrišćanskih svetitelja koji se poštuju i slave u SPC, i slovenskih svetitelja Kirila i Metodija i njihovih učenika Klimenta, Nauma, Save, Gorazda, Angelarija, Atanasija, Angela, Zlate Meglenske, prepodobnog mučenika Nikite Svetogorca, mučenika Hriste i drugih, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi slave se i tzv. ''sinaiti'': Romul Ravanički, Roman, Nestor, Martirije, Danilo, Sisoj, Zosim Tumanski, Grigorije Gornjački i Jov iz Drači.

Sabor svih srpskih svetitelja je dan kada se proslavljaju svi srpski svetitelja i proslavlja se 11. septembra.

Kod katolika je to malo drugačije, kako bi kontrolisala kult svetaca, Katolička crkva je od 10. veka razvijala formalnu proceduru. Da bi bio proglašen svecem u katoličkoj crkvi, čovek je morao da vodi uzoran život u hrišćanskom smislu i izazvao najmanje dva čuda.

Jedno čudo je potrebno da bi neko bio primljen u krug Blaženih. Čitav proces može početi najranije pet godina posle smrti, u izuzetnim slučajevima i ranije.

Drugo čudo je potrebno da bi Blaženi bio proglašen Svecem. Kod mučenika koji su ubijeni zbog "verske mržnje", nije potreban poseban dokaz o izazvanom čudu posle smrti.

Blaženi imaju lokalni karakter i poštuju se u određenoj crkvenoj zajednici, dok su sveci poštovani širom sveta. U procesu proglašavanja sveca su uključeni i advokati, sudije i veštaci, a konačnu odluku donosi papa.

( Telegraf.rs)