ŠOKANTNA ISPOVEST OCA MILICE RAKIĆ: Zloupotrebili su mi ćerku ubijenu u bombardovanju!

Pokret za razvoj Batajnice i Opština Zemun otvoriće 6. septembra u naselju Ekonomija spomen-česmu u znak sećanja na dečije žrtve NATO bombardovanja 1999. godine. Na spomeniku će biti bronzani lik devojčice Milice Rakić, koju je u Batajnici pre petnaest godina ubila NATO bomba. Ona je postala simbol stradanja tokom agresije na Srbiju i Crnu Goru.

Preporučujemo

Saglasnost za postavljanje lika male Milice na spomen-česmi dao je njen otac Žarko Rakić, majstor u Industriji precizne mehanike iz Batajnice. Skroman čovek, sa čvrstim radničkim rukama, kaže da je razočaran ljudima i životom.

- Mene i moju porodicu mnogi su, pozivajući se na našu Milicu, zloupotrebili. Počeli smo da izbegavamo svaki razgovor o pogibiji naše ćerkice i akcije odavanja počasti njenoj žrtvi. Dao sam saglasnost za ovaj spomenik jer su me ljudi iz Pokreta za razvoj Batajnice uverili da im je namera časna i da žele da se javno zahvale mališanima koji su nedužni stradali da bi nama bilo bolje. A da li nam je bolje, to je pitanje - priča Žarko.

Njegovu trogodišnju ćerku Milicu usmrtili su geleri NATO bombe 17. aprila 1999. godine dok je sedela na noši. Na fasadi porodične kuće Rakića u Ulici Dimitrija Lazarevića Raše broj 8 i dalje stoje vidljiva oštećenja od projektila.

- Nisam želeo da krpim rupe i da popravljam kuću.  Neka stoji kao spomenik NATO agresije na moju porodicu -  kaže Žarko Rakić.

U kući danas Žarko živi sa suprugom Dušicom i dvoje dece - sinom Aleksom, majstorom kuhinje u jednom restoranu, i ćerkom Anđelom, učenicom i odbojkašicom. Na zidu velike sobe stoji mala pozlaćena ikona sa Miličinim likom.

- Da je Milica živa danas bi imala 18 godina. I verovatno bi je bilo sramota šta nam se sve dešavalo - priča otac i nervozno trlja ruke.

Trpeli su velika razočaranja.

- Godinu dana pošto je NATO ubio naše dete neko me je prijavio opštinskim vlastima da sam nelegalno podigao kuću i garažu u svom dvorištu. Vlast je došla sa bagerom da ih ruši. Moji prijatelji su hteli to da spreče. Pretili su da će da okupe hiljadu ljudi da protestuju. Jedan komunalac je, kada je čuo da je tu poginula Milica, rekao: „Ljudi, ja neću da rušim ovu porodicu!“ Nisam se bunio, moja garaža je srušena, a okolo stoje mnoge nelegalno podignute kuće i garaže - nastavlja Žarko.

Drugo razočaranje je, kaže, stiglo kada je u Batajnici organizovan tradicionalni fudbalski turnir, pod imenom Milice Rakić. Žarko, levoruki majstor mehanike i fudbalsko levo krilo, bio je zadovoljan idejom i dao je saglasnost da se koristi ime njegove ćerke, ali se pokajao.

- Turnir se igrao svakog 15. septembra. Dok su ga organizovali moji prijatelji sve se odvijalo u sportskom duhu. Kada su, kasnije, drugi ljudi preuzeli organizaciju turnira, nastao je haos. Ljudi su me zapitkivali da li sam odgovoran za tuče i nameštanje utakmica. Da se ne bih sramotio prestao sam da dolazim na turnir, a potom sam im zabranio korišćenje imena moje Milice - priča Miličin otac.

Na licu mu se vidi da pati. Strepi od pominjanja imena njegove ćerkice u nekoj lošoj priči.

- U fabrici nas je ostalo svega 300 radnika i ne dobijamo platu već šest meseci. Nemamo topli obrok, ni markicu za prevoz. Naterani smo da se švercujemo u gradskom saobraćaju. Iz fabrike sam uzeo potvrdu da nisam primio platu i pokazujem je kontrolorima. Većina njih prihvata moje opravdanje zašto nemam kartu. Kad saznaju ko sam kažu: „Zar je moguće da takav čovek nema od čega da živi?“ A kad kontrolor ne prihvati moje izvinjenje, izađem iz autobusa i idem pešice  - opisuje muke glava porodice Rakić.

Rat u bivšoj Jugoslaviji unesrećio je familiju Rakić. Pored male Milice, poginuo je i Žarkov brat Zdravko. Bio je specijalac srpske policije. Čuvao je, svojevremeno, profesora Jovu Raškovića. Poginuo je na reci Sani, a 11 godina nije mu se znalo grobno mesto. Stara kuća u rodnom selu Kolunić je izgorela u ratnim dejstvima. Srećom, građena je od kamena, pa nije srušena. U njoj je 2007. godine umro Žarkov otac Rade, a potom 2013. i njegova majka.

- Nikada nisam tražio, ali ni država mi nikada nije ponudila socijalnu ili neku drugu pomoć zbog stradanje našeg deteta u ratu. Želeo sam da tužim NATO zbog ubistva moje Milice, ali mi je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković to zabranio. Od tada ne pričam javno o pogibiji naše Milice. Izlazimo svakog 17. aprila na groblje da obiđemo naše dete i potom nastavljamo da živimo. Koliko-toliko normalno - otkriva Žarko Rakić.

(Telegraf.rs / Izvor: Večernje novosti)