Ovo su svi ratovi bivših sovjetskih republika posle raspada SSSR! (VIDEO)

Jedna od najvećih zabluda koju imamo o raspadu Sovjetskog Saveza jeste da se on, za razliku od bivše Jugoslavije, raspao u miru. Premda je obim konflikata daleko manji nego u našoj nesrećnoj situaciji, ovo je daleko od istine, kao što ćete u ovom tekstu i moći da vidite.

Preporučujemo

Severozapad SSSR napustio je socijalističku uniju i u tom smislu najviše profitirao. Ne samo što su baltičke države danas članice Evropske unije i NATO pakta, već su i prosperitetne demokratski uređene države. Lošije sreće bile su zemlje u Srednjoj Aziji. Najlošije, one koje se nalaze na Kavkazu, bilo da je u pitanju severni ili južni deo ovog planinskog lanca.

Prvi etnički sukobi u Srednjoj Aziji između Uzbeka i Kirgiza izbili su u kirgiskom gradu Ošu 1990, dakle pre raspada. Broj mrtvih se procenjuje na između 300 i 1.000. Ovo se smatra svojevrsnim uvodom u etničke nemire 2010. u južnom Kirgistanu između istih grupa, koji su odneli 420 života i generisali 80.000 izbeglica. Na strani privremene kirgistanske vlade tad je bila ne samo Rusija, već i Amerika i Kina.

Građanski rat u Tadžikistanu koji je trajao između 1992. i 1997. odneo je između 50 i 100.000 života, a u njemu su s jedne strane učestvovali tadžikistanska vlada, Rusija i Uzbekistan, a s druge islamisti, uključujući i talibane i Al-Kaidu. Ustanak u ovoj zemlji ponovo je izbio 2010. i u naredne dve godine dolazilo je do sporadičnih borbi vladinih i pobunjeničkih trupa.

Na Severnom Kavkazu zbivanja su bila još burnija. Nedaće su počele 1989. u istočnom delu Prigorodnijskog rejona u Republici Severna Osetija-Alanija, koja je deo Ruske Federacije, međuetničkim sukobom između Inguša i Oseta, da bi 1992. došlo do kratkog rata između paravojnih formacija ovih grupa. Oko 60.000 Inguša je proterano. Ruska vojska je učestvovala na strani Oseta.

1994. izbio je Prvi čečenski rat između Rusa i čečenskih islamista, ali se ruska vojska povukla 1996. Tri godine docnije su se vratili i za godinu dana vratili vlast Moskve u odmetnutu republiku. Do ovog Drugog čečenskog rata je, međutim, došlo zato što su mudžahedini iz Groznog izvršili invaziju na Dagestan, koji je ruska federalna jedinica.

Rat u Ingušetiji, koja je takođe deo Ruske Federacije, izbio je 2007. i povezan je s gerilskom borbom čečenskih separatista koja traje otkako su se Rusi vratili u Grozni. Ni jednom, ni drugom sukobu se ne vidi kraj, premda je Čečenija danas puno mirnija nego Ingušetija, a čečenska pobuna uglavnom ugašena još 2009. godine.

Južni Kavkaz nije bio ništa drugačiji. Etnički Jermeni su uz pomoć Rusa i Grka 1991. digli ustanak u Nagorno Karabahu, koji je bio deo Azerbejdžana, i 1994. doveli do de fakto nezavinosti ove regije koju Baku ne priznaje.

U prve dve godine od raspada SSSR došlo je i do tri sukoba na teritoriji Gruzije. Konflikt je prvo počeo u Južnoj Osetiji koja je posle jednogodišnjeg rata stekla de fakto nezavisnost, a potom se nastavio građanskim ratom u celoj Gruziji između Ševarnadzeove vlade i svrgnutog predsednika Zvijada Gamsakurdija. Paralelno s tim, izbio je međuetnički konflikt u Abhaziji, koja je 1993. postala de fakto nezavisna. Pet godina kasnije etnički Gruzini su digli ustanak u ovoj odmetnutoj regiji, ali su poraženi. Rusi su svesrdno pomogli Osete, Ševarnadzea i Abhaze.

Od 2002. do 2004. islamistički pobunjenici Al-Kaide, zajedno s Čečenima, izvršili su upad na Severni Kavkaz, ali su ih Gruzini uz pomoć Amerikanaca i Rusa odbacili. 2004. godina je ponovo bila problematična za Gruzine, pošto je predsednik Autonomne Republike Adžarije Aslan Abašidze odbio naređenja centralnih vlasti u Tbilisiju, nakon Ružičaste revolucije koja je zbacila Ševarnadzea. Međutim, nije došlo do otvorenog sukoba i Adžarija je stavljena pod kontrolu.

Avgusta 2008. godine Gruzija je pokrenula vojnu ofanzivu u želji da odmetnute provincije Južnu Osetiju i Abhaziju vrati pod svoje okrilje. Umešala se Rusija i zajedno s Osetima i Abhazima porazila Gruziju, a potom i priznala obe republike kao nezavisne.

Za kraj, treba spomenuti i rat u Pridnjestrovlju koji se vodio između snaga Moldavije i međunarodno nepriznate Pridnjestrovske Moldavske Republike, naseljene delimično etničkim Rusima i Ukrajincima (onih zajedno davali su oko 54 odsto stanovništva). Glavni povod (ili razlog) za otcepljenje proglašeno dve godine ranije bila je odluka vlasti u Kišinjevu da latinični rumunski, koji Rusi i Ukrajinci uopšte nisu poznavali, uvede kao jedini službeni jezik (i pismo). Pridnjestrovlje je i danas faktički nezavisna.

(V. V.)