OTKRIVAMO ISTINU O ČETNICIMA: Ravnogorki bilo više od partizanki! (FOTO)

Autor brojnih knjiga o četničkom pokretu Miloslav Samardžić i Telegraf.rs nastavljaju s otkrivanjem prave istine i demantuju istorijsko učenje koje su generacije Jugoslovena učile nakon Drugog svetskog rata. Ovoga puta iznosimo, pred premijeru serije Radoša Bajića - Ravna gora, novu činjenicu koja se možda neće dopasti svima. Ona glasi: ravnogorki je bilo više nego partizanki.

U poslednje vreme ponovo se širi propaganda o partizankama, iako široj javnosti ni danas nije poznato kako je tokom Drugog svetskog rata u stvari bilo mnogo više ravnogorki. Samo u ženskom zatvoru u Zabeli komunisti su posle rata držali preko 3.000 ravnogorki, dok u njihovim redovima u celoj zemlji nije bilo toliko partizanki do kraja 1943. godine. Veliki broj ravnogorki u raznim krajevima može se videti i u foto-galeriji priloženoj uz ovaj članak.

Postojale su četiri velike razlike između partizanki i ravnogorki:

* Prvo, partizanke su bile drugarice, a ravnogorke gospođice i gospođe.

* Drugo, partizanke su masovno bile ljubavnice komunističkih rukovodilaca. Primer za ovo dao je Josip Broz Tito, a sledili su ga redom vojni i partijski rukovodioci. Prema memoarima Milovana Đilasa, svi partizanski rukovodioci su još u 'Užičkoj republici' imali ''sekretarice s kojima je odnos bio potpuno intiman''. Izuzetak su tada bili samo Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković.

- Nasuprot ovome, Draža se držao srpske tradicije. ''Video sam da major Antonović nema sreće u borbama, a to je zato što narod smatra da u ratu ne treba juriti ženske'', pisao je, primera radi, četnički komandant 16. novembra 1943. godine kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Garde, u vezi sa slučajem majora Antonovića, komandanta Kosmajskog korpusa. Antonović je upravo smenjen zbog niza neuspeha, a Kalabić je poslat na njegov teren da zavede red. Kalabić je pokušao da odbrani Antonovića primedbom da ''nema sreće'', ali Draža to nije uvažio.

- Koliko je ovo bilo strogo, vidi se po tome što Antonović u stvari nije ''jurio ženske'', već je u štabu držao svoju verenicu Vukicu. (Vukica je bila sjajna osoba, imao sam prilike da je upoznam oko 2000. godine. Major Antonović je junački preminuo početkom 1945. u Bosni, odbivši da primi vakcinu protiv tifusa, s obrazloženjem da nema dovoljno vakcina za njegove vojnike.)

* Treće, partizanke su se masovno nalazile i u borbenim jedinicama, dok se kod četnika i u ovom pogledu poštovala srpska tradicija, prema kojoj je rat muška stvar. Kod četnika je postojala samo jedna ženska borbena jedinica u Lici, a u ostalim krajevima žene su izuzetno retko bile u prvim borbenim redovima.

* Četvrto, partizanke se pominju kao akteri ratnih zločina, od niza pojedinačnih slučajeva do Kočevja 1945. godine.

Prva ženska četnička organizacija zvala se Crne šamije, a osnovale su je krajem 1941. u Kragujevcu i okolnim selima žene, sestre, ćerke i majke streljanih u Šumaricama. Glavne organizatorke bile su Rada Božić iz Badnjevca, ćerka streljanog prote Andre Božića, i sestre Vera i Rada Saramandić. Veza s četničkim pokretom bio je poručnik Novica Lukić iz obližnjeg sela Šljivovac. Članice Crnih šamija prikupljale su i tajno odnosile četnicima lekove i sanitetski materijal, obavljale su kurirsku službu, prenosile oružje, itd.

Major Pavle Đurišić, komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda, naredio je 17. decembra 1942. da se u četnički pokret uvrsti predratno Društvo "Crveni krst", pretežno sastavljeno od žena. Predsednica Društva bila je Divna Veković. Ona je sarađivala je sa šefom saniteta Limsko-sandžačkih odreda, dr Zarubicom.

Na teritoriji Dinarske četničke oblasti 8. jula 1942. osnovana je organizacija pod nazivom Ženska četnička akcija. Kako je prilikom osnivanja rekao vojvoda Đujić, četnicima-borcima potrebna je "i ženska pomoć u njihovoj borbi za oslobođenje". Konkretno, Đujić je govorio o pomoći "u negovanju ranjenih i spremanju i šivenju odeće za četnike". Predsednica Ženske četničke akcije bila je Vukosava Boglić, a sekretarica Milka Sinobad.

Na teritoriji Kladanjske brigade Zeničkog korpusa početkom januara 1943. osnovano je Društvo Kosovka devojka, sa zadatkom da "drži predavanja u duhu Ravnogorskog pokreta".

Plansko organizovanje žena na čitavoj teritoriji usledilo je posle Dražine naredbe od 18. avgusta 1943, koja glasi: ''Gde god imate mogućnosti u svima varošima obrazujte sekcije Jugoslovenskih žena u Otadžbini, s ciljem propagande Ravnogorskog pokreta''.

Detaljna uputstva poslata su krajem 1943, kada nova organizacija dobija ime Jugoslovenska organizacija ravnogorki (JUORA). Uskoro se u organizaciju uključuju sva predratna ženska društva, i to: Kolo srpskih sestara (šifra u četničkom pokretu: 101), Srpska majka (201), Kneginja Zorka (301), Kneginja Ljubica (401), Ženska sekcija "Fidaka" (501), Akademski obrazovane žene (601), Majka Jevrosima (701), Žene lekari (801), Žene profesori (901), Žene učiteljice (1001), Žene telefonistkinje i poštarke (151) i Žene Crvenog krsta (251).

Zanimljiv je primer ilegalnog 4. beogradskog korpusa, u čijem ŽROS-u se nalazila i jedna Nemica, Greta Finci, koja je dva puta donela obaveštajne podatke o kretanju nemačkih motorizovanih trupa i planovima odbrane Beograda.

U mestima gde se nalazio okupator organizacija je bila tajna, a zadaci slični kao za Jugoslovensku organizaciju ravnogorki.

Kao jedna od glavnih organizatorki žena pominje se profesorka Anđa Lalatović, supruga potpukovnika Mirka Lalatovića, koja je tokom okupacije živela u Banatu, kao i Jelena Đorić, udovica kapetana Dušana Đorića. Draža je 15. jula 1944. naredio Jeleni Đorić da "organizuje jednu grupu školovanih devojaka sa sela" i da sa njima održi niz zborova radi proširenja i poboljšanja organizacije. (Jelena Đorić, devojačko Kalabić, rođena je u Njujorku, a preminula je u Australiji, u dubokoj starosti, kao čuvena monahinja.) Poznata po nadahnutim i emotivnim govorima bila je Rada Božić, inače talentovana pesnikinja, koju je narod prozvao - Zlatousta.

Tokom rata, pod nemačkom okupacijom, kao i neposredno posle rata, pod komunistima, zatvori su bili prepuni prkosnih ravnogorki. Jedna od njih, Milka Baković Radosavljević, u svojim memoarima opširno je opisala zatvorske patnje. Ovde, u Zabeli, komunisti su ubili Ljubinku Janković, ravnogorku iz Vrnjačke Banje.

Rada Božić je uspela da pobegne i dugo se skrivala, ali je ponovo uhvaćena i ubijena na nepoznatom mestu. Danicu Ivković, ćerku doktora Ivkovića iz Aleksinca, svršenu maturantkinju gimnazije, komunisti su streljali na Bubnju kod Niša. Bila je predsednica ŽROS-a Deligradskog korpusa.

Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, knjige sa detaljnijim opisima možete naručiti ovde:

http://www.pogledi.rs/category/knjige-o-cetnicima/

I ovde:

http://www.pogledi.rs/knjige/

(Telegraf.rs / Miloslav Samardžić)