"LAZA LAZAREVIĆ": Telegraf otkriva kako je zaista u čuvenoj psihijatrijskoj klinici (FOTO)

Onog trenutka kad pacijent dobije psihijatrijsku šifru, život kakav je do tada poznavao nestaje. Bez obzira na dijagnozu, "život posle bolesti" odvija se po šablonu: u stalnom strahu od toga šta će drugi da kažu, tihoj društvenoj izolaciji, udaljavanju od najbližih, koji vremenom kao da zaborave koliko im je neko pre bolesti značio.

U ovaj opis uveravamo se i sami, prolazeći hodnicima psihijatrijske bolnice "Dr Laza Lazarević" u Višegradskoj, osnovane 1861. kao "Dom za s uma sišavše". Nakon prolaska kroz lepo uređeno zelenilom obraslo dvorište u kojem zatičemo dvojicu pacijenata kako se igraju s loptom krećemo u obilazak odeljenja zajedno s direktorom bolnice, prof dr Milutinom Nenadovićem.

Polazimo, kako red nalaže, od Urgentne službe, saznajući u hodu da bolnica ima 200 pacijenata raspoređenih po muškim i ženskim odeljenjima.

Nema "mekanih" zidova (kao u holivudskim filmovima), zavese nisu skinute "za svaki slučaj" sa svakog prozora, nema vezanih pacijenata, iako se vezivanje primenjuje. Uslovi od pre neku godinu sasvim pristojni ili, rekli bismo, nimalo gori od stanja na drugim klinikama. Na prvi pogled, ništa ne ukazuje na to da se nalazimo u psihijatrijskoj bolnici.

Među nekoliko prilično dezorijentisanih pacijenata, koji su nakon primljene terapije uglavnom nezaineresovani za razgovor i leže pokriveni po glavi, srećemo se s jednom neuobičajenom životnom pričom.

Četrdesetogodišnja pekarka primljena je desetak sati pre našeg dolaska s prostrelnom ranom. Pokušala je da se ubije, jer je ostavio muž.

- Ne razumem zašto sam dovedena ovde - obraća nam se prilično pričljiva žena, koja je odmah uspostavila prisan odnos s pacijentom kojeg samo što nisu sa prijemnog prebacili "gore", na muško odeljenje.

- Niša nisam uradila protivzakonito! Pokušala sam da se ubijem, ali imala sam dozvolu za pištolj!

Bolničarke nam objašnjavaju da će se pacijentkinja zadržati ovde duže nego što misli. Po prijemu je, kažu, došao i muž da je obiđe.

Uskim stepeništem penjemo se na žensko odeljenje s nekih tridesetak kreveta. U sasvim lepo uređenom dnevnom boravku gleda se modna revija na "Fashion" televiziji. Pacijentkinje - različitog uzrasta. Najmlađa je u dvadesetim, najstarija u poznim pedesetim. Upada nam u oči da sve sede zajedno za stolom, ali da je svaka zamišljena, u svojim problemima, distancirana od okoline.

U prvi mah nas gledaju pomalo nepoverljivo, da bi nam naposletku prišla jedna od njih. Na pitanje kako se oseća, odgovara nam:

- Evo, čekam da moji dođu po mene. Valjda će da me uzmu.

Saznajemo da boluje od shizofrenije i da po nju danas niko ne treba da dođe.

U razgovor ulazi i njena prijateljica, jedna od najboljih studentkinja na Beogradskom univerzitetu koja u bade mantilu pozira našem fotografu, ističući kako će i po nju doći njeni s kojima ne živi već duže vreme.

Na pitanje gde oni žive, pacijentkinja za koju saznajemo da boluje od bipolarnog poremećaja odgovara:

- Za sebe.

Zidovi prostorija ženskog odeljenja na kojem se nalazi oko pet soba sa tridesetak kreveta ukrašeni su uglavnom slikama koje su slikali pacijenti.

Zagledani u jednu na kojoj dominiraju tamne boje, a na kojoj je predstavljen zamak obrastao u gustoj živoj ogradi kopka nas da li na osnovu onoga što je nacrtano može da se protumači od koje bolesti boluju pacijenti. Dilemu nam razrešava prof. dr Nenadović, koji objašnjava da ne samo na osnovu motiva, već i boja koje pacijent koristi lako može da se odredi od čega boluje.

- Ovo vam je tipična manično-depresivna psihoza... A, vidite onaj crtež na kojem je sve do poslednjeg detalja izvedeno savršeno. To je ogledalo opsesivno-kompulzivnog poremećaja ličnosti.

Dve-tri pacijentkinje nas gledaju s nepoverenjem, ne žele da komuniciraju s nama, a još manje da ih neko slika, te ustaju od stola iz dnevnog boravka, odlaze u svoje krevete i prekrivaju se toplim ćebadima preko glave.

Stepenicama se penjemo na skoro renovirano muško odeljenje. Saznajemo da je do nedavno to bilo najoštećenije krilo bolnice, ali da je zahvaljujući donacijama naših lekara koji rade u inostranstvu u potpunosti rekonstruisano.

Vreme je ručka, pa su svi pacijenti muškog odeljenja u trpezariji. Sestre ih nadziru, a od pribora dozvoljeno je samo da koriste kašike. Na televiziji je oproštajna utakmica Dejana Stankovića, a u jednoj od soba primećujemo osamljenog dvadesetogodišnjeg momka, koji boluje od paranoidne shizofrenije.

Iako je to daleko od istine njegovi roditelji smatraju da je oboleo zbog korišćenja psihoaktivnih supstanci. To je, prema rečima bolničarki, najčešća reakcija roditelja kad saznaju da im je dete obolelo. Tako im je, valjda, lakše - da okrive loše društvo ili nađu neki "materijalni" uzrok.

U razgovor se uključuje i tehničar Miloš, koji ističe da je jedna od najvećih zabluda to da se pacijenti kao u holivudskim filmovima s ovom tematikom udružuju protiv osoblja.

- To se nikada nije dogodilo! Čak ni među pacijentkinjama, koje su povodljivije od muškaraca i sklonije vezivanju među sobom. Mi smo tu da im pomognemo da se nakon najviše dva meseca, koliko se zadrže ovde ponovo integrišu u drušvo i svi oni to dobro znaju.

Na izlazu sa muškog odeljenja, zaključavamo vrata celog odeljenja.

Isti ključ, primećujemo, otvara i zatvara sve brave u ovoj zgradi. Naizgled ostavljamo iza sebe priče i živote ovih ljudi. Neke od njih ćemo možda sresti za koji mesec negde na ulici. Ljudi kao i svi drugi, sa svojim manama i vrlinama. Oni s kojima se živi, a ne pored kojih se živi.

(Katarina Vuković)