VESNA DEDIĆ ZA TELEGRAF: Da mogu da biram, živela bih sasvim drugačije! (FOTO)

Iako njena emisija "Balkanskom ulicom" već dvanaest godina uspešno opstaje na javnom servisu, a njeni romani brzinom svetlosti osvajaju horde oduševljenih čitalaca, Vesna Dedić za sebe kaže da se nikada nije osetila uspešno.

Da je mogla da bira, živela bi daleko od reflektora i medija, sasvim drugačijim životom. Ipak, ljubav ka novinarstvu, kojim se bavi od svoje 13. godine, odvela je na drugu stranu.

Za sebe kaže da je komplikovana ličnost, koja voli jednostavne stvari, ali pre svega žena, u pravom smislu te reči, koju mnogi pogrešno doživljavaju, kao nesalomivu i svemoćnu.

Iako iza sebe ima nekoliko knjiga, tek nakon romana "Pola duše", koji je nedavno objavila, dozvolila je sebi da se nazove i piscem. U razgovoru za portal Telegraf.rs priča o tome kako se pre 27 godina "popela Balkanskom ulicom", na koji način gradi svoju sreću, kao i za čime, nakon svega što je postigla, i dalje juri u životu.

 Za početak ću vas pitati "Kako ste?". Čini se da to pitanje ljudi jedni drugima sve ređe postavljaju!?

U poslednje vreme niko nikoga ne pita "Kako si?" i čak sam primetila da kada nekome ispišem poruku i na kraju mu postavim to pitanje, na njega niko ne odgovara. Postali smo Englezi. To samo ima u Engleskoj da kada te neko pita "How do you do", ni ne očekuje tvoj odgovor, jer je zapravo nekulturno da kažeš kako se osećaš. Ipak, mislim da bi to "Kako si" trebalo da se vrati. Što se mene tiče, ovih dana sam presrećna, radosna, pod adrenalinom. Počinje mi nova sezona "Balkanske ulice" pa je to uvek adrenalin, izašao je mi novi roman 01. oktobra, a to je tek doza adrenalina, krenula sam sama u izdavačke vode pa se borim sa krokodilima, mala je bara. Ipak, sve je to lepo. S druge strane sam preumorna, ali moram da izguram sve to do kraja decembra, a onda ću za novu godinu u ponoć, gledajući u neko more, reći sebi "Vredelo je".

 Pre 27 godina ste došli u Beograd i kako vi to volite da kažete "popeli se Balkanskom ulicom". Koliko je teško bilo jednoj Crnogorki da uspe u Beogradu?

Moja generacija, a kada kažem "moja generacija" mislim na sve one koji su rođeni u periodu između 66. i 75. godine je bila jedan zaseban generacijski duh. Sve pre i posle toga su bile sasvim drugačije generacije. Mi smo bili vaspitani da je sramota bilo slušati narodnu muziku, da se podrazumeva da govoriš engleski jezik, da se podrazumeva da odeš do Londona da odgledaš neki koncert, podrazumeva se da znaš sve što se dešava u Americi i Engleskoj, podrazumeva se da moraš da završiš fakultet, podrazumeva se da ideš u knjižaru da otkrivaš južnoameričke pisce. Podrazumeva se da o seksu i erotici učiš iz romana Henrija Milera i Bukovskog i podrazumeva se da si već odredio sebe, u smislu svojih ambicija. I najbitnije za našu generaciju je to da se podrazumevalo da te nešto strašno interesuje. Da li je to košarka, da li je to muzika, da li je to režija...svi smo se današnjim rečnikom "palili" na nešto. I prosto je bila sramota i ispadao si stašno glup u društvu ako ne vladaš informacijama. E tako se za mene podrazumevalo da ću, kao i svi Crnogorci, doći u Beograd na studije, podrazumevalo se da ću završiti fakultet i podrazumevalo se da ću naći posao. I pošto sam tako vaspitana, da se sve podrazumeva, ja nisam znala za reč "uspeh". Prosto, ja sam živela taj život, završavala fakultet, tražila momka za udaju, izlazila, sve kako treba, ali reč "uspeh" sam prvi put čula kada sam davala neke intervjue, pa mi novinari kažu "vi ste uspešni u svom poslu". Ali najiskrenije, ja nikada u sebi nisam osetila taj osećaj uspeha. Jesam osećaj sreće što sam nešto lepo uradila, neke pare zaradila, dobila neki aplauz, lepo pismo, lep kompliment od čitalaca. Ali da se osećam kao uspešna, to nikada nisam. Možda ću.

 Jednom prilikom ste izjavili da nikada niste bili ambiciozni i da su vas zapravo roditelji i borba za opstankom gonili na to. Da ste mogli da birate, kako biste živeli?

Živela bih potpuno drugačije. Da sam mogla da biram, pa čak i sada kada bih imala izbor, živela bih na moru, u nekoj kućici, sa fenomenalnim muškarcem koji me obožava i imala bih troje dece. Pisala bih i tako to objavljivala, bez ikakve potrebe da mi neko kaže da li je to dobro ili nije, a da mi pritom bude slatko kada mi neko prizna na plaži da je pročitao nešto moje. To bi bio moj život. Crveni tepih i reflektori? Tu se ja apsolutno ne osećam dobro. Ja imam te brdske gene zahvaljujući kojima fenomenalno reagujem na napad, na kritiku, na situacije kada trebaju da se reše problemi, da se pomogne, da se neko opsuje, da branim svoj stav...tu sam odlična. Ali da primam pohvale i u tome uživam? To stvarno ne umem. A pritom, mojoj generaciji su novine i radio bili smisleni, ali televizija nikako. Meni je sve to bilo tako površno i najgore pogrde sam kao mlađa izrekla na račun televizije. Ništa intelektualno nisam videla u tome. Ja sam sanjala da radim u NIN-u i da imam tri strane dobrih intervjua i tekstova.

 Da nema vaše, i još nekih emisija, čini se da bi zaista sve i bilo tako površno, bez neke vrednosti, s obzirom na sadržaje u medijima kojima smo svakodnevno izloženi. Pošto vi u "Balkanskoj ulici" dovodite mudre, pametne ljude, koji ovaj svet shvataju na smislen, istovremeno jednostavan i dubok način, da li mislite da je u ovim vremenima takvih ljudi sve manje?

To je teško pitanje. Mislim da takvih ljudi nije sve manje, ali da smo svi mi prosto konzumenti medija i svi smo pod njihovim uticajem. Reći ću vam iskreno. Pre 12 godina, kada sam ja počinjala sa radom, emisija "Balkanskom ulicom" je bila mnogo pametnija nego što je danas. Pričala sam o više tema sa gostima, emisija je trajala sat vremena, razgovarali smo stvarno o važnim stvarima. A vremenom sam shvatila da ni ja, ni drugi ljudi prosto nemamo više živaca da na televiziji gledamo pametne sadržaje, baš kao što više nemamo vremena da sedimo s komšijom i pijemo kafu. Prva ja. Ja mislim da radnica u videoteci misli da sam ja najneobrazovanija i najgluplja žena u kraju. (smeh) Kada uopšte nađem vremena da gledam neki film, uđem u videoteku i kažem "Dajte mi nešto lako, neku ljubavnu priču", a radnica kaže "Imamo divnu ljubavnu francusku dramu", a ja na to kažem "Nikako, nikako, neću da se zamaram". Tako da je i "Balkanska ulica" za 30 odsto postala lepršavija u odnosu na početak. Prosto nam je život postao takav. Jedna žena i jedan muškarac, bilo da su studenti, bilo da imaju decu i da su porodični ljudi, toliko jure i razmišljaju da li tokom dana imaju pare da skrpe i za pecivo i za parking i za struju i za grejanje, da prosto mislim da na televiziji žele da gledaju glupljeg od sebe. Ključ uspeha raznih emisija je taj što srpski seljak ili srpski građanin sedi pred televizorom i komenatariše "Vidi što je glup" i prosto je srećan što postoji neko gluplji i nesrećniji od njega.

 Mislite li da će se to promeniti u skorije vreme?

Hoće. Sloboda je prosto ljudska kategorija. Sloboda u 21. veku je vezana i za novac. Kada budemo u tom smislu slobodni da ne moramo da razmišljamo da li će nam deca biti gladna i hoćemo li imati za nove patike, tada će to dovesti do slobode uma i prosto ćemo početi da radimo neke druge stvari. Recimo, nama su danas najnečitanije novine one koje imaju gust prored i u kojima se tekstovi analitično bave nečim. Danas više niko nema živaca da nešto analizira. Nama se i jezik sveo na 100 reči. Ne radi se samo o engleskim rečima, već i o srpskim koje se koriste kako bi se pojednostavile stvari. Nama je sve super, vrh i kul, a kada ste poslednji put čuli srpske zamene za to poput božanstveno, divno, lepo? To više niko ne koristi.

 Drveni sto i stolice, karirani stolnjak, vino, muzika, vi i sagovornik. U "Balkanskoj ulici" je sve tako jednostavno, a ujedno duboko,  sa smislom. Da li po tom principu i živite?

Ja sam strašno komplikovana ličnost, još kada bih volela komplikovane stvari, to bi zaista bilo teško. Imam komlikovane misli, komplikovane emocije, zato i volim da sve te spoljne stvari budu strašno jednostavne. Jednostavna hrana, jednostavo piće, jednostavne kafane, jednostavni odnosi među ljudima. Pre neki dan me ćerka pitala zašto ja nikada ne lažem, a ja sam rekla da sam isuviše stara i lenja da bih lagala, to me prosto zamara. Istina, sloboda, ljubav, dobrota, to je mnogo jednostavnije nego da se ja bavim nekim taktikama i smišljanjima. To rade ljudi kojima je dosadno. A ja toliko radim da mi nije dosadno.

 Pored novinarstva i pišete. Kako ste uopšte počeli da pišete i koliko vam je zapravo lako ili teško da to radite?

Ja celog života pišem. Ja i kada sam počinjala da radim na televiziji i kada sam postajala strašno popularna, ja nisam sebi dozvolila da ne radim za novine. Tako sam pisala za sve žive novine devedesetih godina, ne samo zbog honorara već i zbog kondicije. Pisano novinarstvo i televizijsko su dva sasvim različita pravca, zato je meni važno bilo da ostanem u formi, iako vrhunski televizijski novinar može biti odličan i u pisanom novinarsvu. Uvek sam pisala, radila intervjue, tekstove i što je interesanto nikada nisam bila objektivni novinar. U svaki teskt sam morala da ubacim nešto svoje, baš zbog toga mi nikada nisu davali da radim vesti. Mislim da sam prvi novinar RTS-a koji je pred kamerama izgovorio "Ja". Čak sam bila i kažnjavana dok sam radila jutarnji program na RTS-u svaki put kada bih rekla "Ja mislim...". To je protiv zanata i ja sam toga svesna, ali to je prosto jače od mene. Pisala sam, pisala i pisala. Roman "Zavek u srcu" bio je napisan još davno, ali u momentu kada mi je falilo para, došla sam na ideju da odem do Lagune. Dobila sam avans i zaista sam mislila da će se prodati stotinak primeraka i to je to. I desilo se ono što se zaista retkima dešava. Za mesec dana nekoliko izdanja je štampano, žene su počele da vole taj roman koji je izašao 2010. i koji je te godine bio najčitaniji. Nakon toga usledile su još dve knjige, "Sunce meni, sunce tebi" i "Ti si meni sve". Te knjige su vukle jedna drugu i zaista mi nije bilo teško da ih pišem. E sad ovaj novi roman koji sam napisala, "Pola duše" je zaista sasvim druga priča. Pre njega sam se predstavljala i dalje samo kao novinar, a nakon ovog romana prvi put mogu da kažem da sebe doživljavam kao pisca. U pitanju je istorijska melodrama. Istraživala sam istorijsku literaturu, beleške, svašta sam čitala i napisala sam ozbiljan istorijski roman u kom su svi događaji potpuno tačni.

 Zašto baš "Pola duše"?

Želela sam da napišem priču koja je nalik Titaniku, koja tera ljude na plač i emocije, koja je smeštena u neku epohu, koja ima veze sa istorijom i pre svega sa Srbijom i Crnom Gorom. I sad ima nekoliko priča zbog kojih je knjiga dobila baš taj naslov. Prva je vezana lično za mene, jer je negde pola duše i dalje u Crnoj Gori, gde sam ja rođena, gde su mi geni, gde mi je sve. A druga polovina duše je ovde u Beogradu, gde mi je dete, gde sam ja. Ja sam mladost provela u Podgorici i to me obeležilo, ali sam ličnost i zrela žena postala ovde, u Beogradu. Tako da je moja duša na pola. Pola je tamo, pola je ovde. To je najintimniji deo priče.  Drugi deo priče vezan je za jun prošle godine, kada sam potpisivala roman "Ti si meni sve". Nakon toga sam išla na piće i u razgovoru sa osobom koja je u tom trenutku bila sa mnom, čula sam kako je prokomentarisala "Uzeo mi je pola duše". Meni je to "Pola duše" ostalo urezano i ja sam još tada sebi rekla da će se moj novi roman zvati upravo tako. Tako da sam imala naslov i pre nego sam počela da ga pišem. Kasnije kada sam krenula da istražujem shvatila sam da, kada se kaže "Uzeo mi je pola duše", to ima tragičnu konotaciju, ali ujedno i lepu.

 Čim završite jedan roman, vi razmišljate o drugom. To znači da već imate novu ideju?

Imam. Savremena priča je u pitanju i biće duhovita jako. Prva tri romana su bila savremena, sa elementima duhovitosti, "Pola Duše" je pisan onako lepo, jezikom kojim se tada govorilo, a sada želim da napišem zaista duhovit roman, da nema suza. Možda ga čak objavim na leto.

 U vašim romanima provlači se rečenica "Tragedije se dešavaju u životu, a sreća se gradi". Kako vi gradite svoju sreću?

Pojam tragedije, to je najličniji pojam. Ono što je za mene sreća, za nekog je tragedija. Tom rečenicom "tragedije se dešavaju, sreća se gradi" ja nisam mislila samo na smrt, bolest, finansijski krah. Svi mi tragično proživljavamo neke stvari. Meni je najveća tragedija kad uhvatim Lenku da laže. Ja od toga ne mogu da se oporavim dva dana. Sedim na terasi, pušim, pitam se gde sam pogrešila, a to je sitna laž poput uradila sam domaći, nisam uradila domaći. To što kasne plate na RTS-u i što sam u minusu na svim karticama, to mi nije tragedija. To mi je samo impuls da kažem sebi "Dobro, od ovoga se više ne može živeti, hajde da vidimo kako ćemo". Zapravo ta rečenica o sreći i tragediji je nešto što svi mi moramo da savladamo u sebi. Time sam htela da kažem da komunizam ne postoji, da sudbina ne postoji i da prosto svi mi ne možemo da čekamo da nam neko da bilo šta što želimo. Ono što želimo moramo pre svega da zaslužimo uloženom energijom i moramo da se potrudimo za to. A mislim da mi u nasleđu, što komunističkom, što genetskom, imamo to da svi nešto čekamo. Kada čujem da neko radi u fabrici u kojoj 20 godina niko nije primio platu, i da taj neko, zdrav i prav muškarac, već 20 godina čeka da mu država da ono što mu duguje, za mene je to strašno zato što nije normalno čekati takve stvari. Kad te neko razočara, treba da ga zaboraviš. Ako te razočara država, zaboravi je, idi protiv nje, pokaži joj da može drugačije. Ne treba čekati da te neko drugi usreći. Ako ti se to desi, to je lepo, to je dar od Boga, ali za to vreme moraš sam nešto da preduzmeš. Prosto moraš.

 Takođe ste roman "Zauvek u srcu" završili stavom "Sve za čim juriš, baš ti to beži". Šta je to što vi, za sve ove godine, niste uspeli da stignete i za čim i dalje jurite?

Jurim sama za sobom. Ne znam, možda bih mogla da odem kod nekog psihologa. (smeh) Ne znam da li sam ja površna ili šta li sam, ali ja zapravo nikada nisam shvatila koliko je situacija ozbiljna. (smeh) Sećam se devedesetih, sankcije, mala plata, rat, Vukovar. Gledam ja taj dnevnik i ja uopšte ne shvatam to toliko ozbiljno. Nikad me neki talas nije poneo, i nikada nisam ulazila u kalupe. Prosto, ja imam isti mozak, iste potrebe, iste želje kao kad sam imala dvadeset godina. Jurim za time da se jednog dana probudim i kažem sebi "Ti ništa ne moraš, ali baš ništa. Nikome ništa nisi dužna, ni da objašnjavaš, ni da učiniš". Ja to nikada nisam uradila u životu. Stalno imam osećaj da sam nekome dužna, da nešto kažem, da nekome pomognem. Ali i dužna samoj sebi, jer ja bih uvek nešto da prepravljam i dodajem. I jurim, baš kao i svi sa ovih prostora, za time da bar pet godina u nizu radim i živim pristojno od svog posla. To mi se nikada nije desilo, osim 2008. kao i svima, da imam pristojnu platu od koje mogu da živim od prvog do prvog u mesecu, da ne razmišljam i da sve ovo što sa strane zaradim imam eto tako, na štednoj knjižici. Ja imam 45 godina i ja nikada nisam imala štednu knjižicu. Eto jurim za time i nadam se da će mi se jednog dana desiti.

 Ljudi obično misle kako javne ličnosti žive lagodnim životima, nemaju briga koje muče obične pojedince i rasuđuju na osnovu onoga što vide, a što svakako nije verodostojno. Šta je to što čini Vesnu Dedić, a što ljudi ne mogu da vide u njenim emisijama ili pročitaju u njenim intervjuima? 

Ne mogu da vide ono što vide samo tri, četiri čoveka oko mene. To je taj neki svakodnevni život i svakodnevna raspoloženja. Čak, pošto sam otišla davno od kuće, ni moja majka ne zna tu pravu mene. Osoba koja mene najbolje poznaje je moja Lenka. Pored nje još dvoje, troje ljudi me jako dobro poznaje. Mit o meni među gledaocima i ljudima koji me tako površno znaju je da sam ja jedna snažna i jaka žena koja može sve, koju ničega nije stid i koja ima spisak svojih zahteva. To je sve mit, koji doduše ja potpirujem sa milion svojih gestova, ali ono što je stvarno nek ostane nešto za samo ovo troje, četvoro najbližih.

(Tamara Milić)