MILA MILICA: Jedina srpska devojčica u Prizrenu krenula u školu! (FOTO)

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin ispunio je obećanje dato jedinom srpskom detetu koje živi u Prizrenu. Tokom posete ovom gradu, Vulin je obišao prvog i jedinog đaka prvaka od 1999. godine - Milicu Đorđević.

- Rekli smo da ćemo odvesti Milicu u školu ili ćemo joj dovesti školu. Doveli smo joj školu i borićemo se za njeno detinjstvo, za njeno pravo da se nada i veruje da je moguće živeti u pravednijoj, mirnijoj i boljoj zemlji - rekao je Vulin nazivajući Milicu "simbolom jednog naroda", i ponovio obećanje da dok je "god ove države, Milica neće biti sama".

Mala Milica za Telegraf.rs priča čemu se najviše raduje u školi.

- Znam da brojim do deset i više, omiljena knjiga mi je "Bubamarica", a naučila sam i sva slova i znam da pišem. Od sporta najviše volim košarku i volela bih da imam košarkašku loptu. Kad odem u crkvu igram se sa Lunjom i sa monasima - kazala je šestogodišnja Milica Đorđević.

U Prizrenu, osim Bogoslovije koju je prošle godine pohađalo 13 bogoslova, druge srpske škole od 1999. godine nema, a najbliže su u Velikoj Hoči i Štrpcu, udaljenim po 40 kilometara od grada.

Dok je devojčica nestrpljivo čekala prvi školski dan, u okviru crkve Svetog Đorđa opremala se učionica za nju, a javljali su se i učitelji-dobrovoljci. Nažalost, nju nisu dočekali puno školsko dvorište, cika i graja školskih drugova i drugarica.

Da im je lako, nije. Miličina majka Evica (49) svoje roditelje i sestru sahranila je pre desetak godina. Ona i Milica su ostale same na svetu u okruženju nimalo bezbednom. Otac ih je napustio jer je smatrao da je život u Prizrenu pretežak.

- Mogla sam i ja da napustim grad u kome sam rođena i odrasla. Diplomirala sam filozofiju, nije da nisam imala gde, ali ne želim. Ovde su grobovi mojih roditelja i predaka, mog dede Stojana koji je bio sveštenik. Ko će da poseti i očisti grobove, ako i mi odemo - pita ona.,

U veoma teškim okolnostima Evica je odlučila da rodi dete i nikada zbog toga nije zažalila.

- Dok sam nosila Milicu nisam imala nijednu jedinu kontrolu, niti ultrazvuk. A, znala sam da će biti devojčica - dodaje ona.

Njen život u Prizrenu ispunjen je iskušenjima kojima bi retko ko odoleo. Mnogi muškarci bi posle svega što je Evica prošla pobegli s Kosmeta glavom bez obzira, ali ne i ova hrabra žena.

- Svašta sam preživela, i pokušaj ubistva, i kidnapovanje, vukli su me po ulici... Ma, strašno mi je kada se setim - priseća se Evica kroz suze.

– I dalje ne odustajem. Nas dve smo jedine Srpkinje u čitavoj zgradi, ali kod mene u stanu se priča srpski i pevaju se srpske pesme. Dolaze mnogi, raspituju se, hteli bi da kupe stan, ali ne može, nije na prodaju - dodaje ona.

Milica i ona žive, kako kaže, skromno i liturgijski. Najteže im pada petak. Čim dočekaju nedelju i odu do crkve, osećaju se preporođeno. Tužno joj je kad prođe pored osnovne škole "17 novembar" koju je završila, a sada zna da njena ćerka neće moći.

Ipak, teši je činjenica da postoje ljudi kao što je deda Adem Mujović, osamdesetjednogodišnji Prizrenac, Miličin zaštitnik, čovek s kojim je prvi put izašla iz stana na ulicu, koji je njen jedini drug, njen Deda Mraz, plemeniti čovek.  On im pruža veliku pomoć.

- Bez njega ne izlazimo napolje. Ako treba da odemo do radnje ili da izvedem Milicu u park da se igra, odmah ga zovem, bez njega nigde - kaže ona.

Njemu ništa nije teško, ni da Milicu nosi kada se umori, ni da trči sa njom u parku, niti da se igra sa njom u potoku... Ipak, i on ne krije da je zabrinut, kako za Evicu tako i za Milicu.

- Brinem se za Miličinu budućnost, brine me i to što Evica već godinama ne prima ni minimalac, koji primaju svi radnici koji su ostali bez posla u preduzećima i institucijama na Kosmetu - kaže deda Adam, kome je Milica važnija od sopstvenog života.

Evica je minimalna primanja na ime nekadašnjeg rada u Domu učenika srednjih škola prestala da dobija još 2004. Poslednjih sedam godina živi od socijalne pomoći kosovskih institucija, jer je i socijalna pomoć srpskog ministarstva prestala da stiže na njenu adresu. Sada se nada tome da će se ispuniti obećanje nadležnih da će nastaviti da prima minimalnu novčanu nadoknadu.

- Nema veće tuge za čoveka kada vidite oči jedne devojčice koja se retko smeje, kako upravo to radi. A, nema veće sramote za jedno društvo, nego što je šestogodišnje dete koje ne ume da se smeje - kaže Aleksandar Vulin, i dodaje da je sramota međunarodne zajednice i albanske zajednice zato što Milica nema nijednog druga.

(B. T. / S. S.)