MILOMIR SAJIĆ, DRAŽIN KURIR I KROJAČ: Nikada se nisam i neću odreći kralja i Čiče! (FOTO)

Četnički poručnik Milomir Sajić, koji je bio lični krojač, kurir i čovek od ogromnog poverenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, pred svojom kućom u selu Dići, nadomak Ljiga, za Telegraf se priseća ratnih dana, zadobijenih rana i vojevanja sa generalom srpske vojske u otadžbini i ostalim četničkim starešinama i vojvodama.

Na koji način vas je životni put odveo u četnike?

- U četnike sam došao slučajno, još nisam bio ni punoletan. Sećam se, kao da je juče bilo. Noć je bila, ratna i hladna, krajem aprila 1941. godine. Pred kućom sjahaše trojica oficira, tek kasnije saznadoh da je reč o Draži Mihailoviću, Miodragu Paloševiću i Aleksandru Mišiću, sinu proslavljenog vojvode Živojina Mišića. Tražili su mog oca Ljubomira i dugo su s njim u razgovoru ostali, dođoše da ga povedu na Ravnu goru. On im je tada rekao da je star, ali im je ponudio Gojka, mog starijeg brata. Tada mu je Palošević rekao: "Više bi nam odgovarao ovaj mlađi", i pokazao na mene. Otac se složio i tako sam ja otišao sa njima.

Otkud Dragoljub Mihailović baš da dođe pred vašu kuću?

- Draža je poznavao moga oca, bili su prijatelji, a zajedno su ratovali na Solunskom frontu i ugušili Arnautsku pobunu na Kosovu. Otac je bio stari borac, provereni Srbin, on je preneo Radomira Putnika preko Albanije u Prvom svetskom ratu i kao takvog, proverenog borca, Draža ga je želeo pored sebe i u ovom ratu.

Kakav ste odnos imali sa generalom srpske vojske u otadžbini Dragoljubom Mihailovićem?

- Ja sam bio njegov čovek od poverenja. Mogao sam u svako doba kod njega ući bez ikakve najave i provere. Na Božić ja sam zajedno sa njegovom decom i porodicom provodio taj praznik, a čak smo i pijuckali zajedno. On mi je davao najpoverljivije zadatke, koje sam ja uvek bez problema obavljao, a među njima je bio i zadatak da mu dovedem ženu Jelicu na Ravnu goru.

Kako je izgledala opcija prebacivanja supruge Draže Mihailovića Jelice iz Beograda na Ravnu goru?

- To je bio moj najteži zadatak da na Ravnu goru dopratim Jelicu, Dražinu suprugu. Ja sam se uvek maskirao u prosjaka, bio sam bosonog sa sviralom zadenutom u pojas. Na ramenu sam nosio seljačku torbu, u kojoj sam prenosio sve. Kada me je Jelica prvi put videla u tom izdanju na vratima, oterala me je misleći da sam neka lutalica, ali sam docnije stekao njeno poverenje i bezbednu je doveo na Ravnu goru. Kakva je to žena bila, takva se jednom u veku rađa!

Jesu li i ostali zadaci bili takvi?

- Ozbiljniji zadaci usledili su docnije, s jeseni prve ratne godine, kada sam po Dražinom naređenju počeo da radim kao kurir. Održavao sam vezu sa Beogradom. Bio je to izuzetno poverljiv i nadasve opasan zadatak. Za četiri godine prešao sam istu relaciju stotinu puta, noseći sa sobom poruke, oružje i ogromnu količinu novca. Preneo sam najmanje deset miliona ondašnjih dinara, koji su beogradski trgovci i industrijalci slali kao pomoć četničkom Ravnogorskom pokretu. Posle jednog takvog zadatka, kada sam odneo veoma važnu poruku generala Draže vladiki u manastir Vojlovica kod Pančeva, unapređen sam u čin poručnika.

Kako su izgledali vaši krojački dani na Ravnoj gori?

- Tek što sam završio abadžijski zanat, prvi zadatak mi je bio da oficirima sašijem nova, seljačka odela, kako bi mogli da se kamufliraju dok se mešaju sa narodom. Za četiri meseca, koliko sam slovio za Dražinog ličnog šnajdera, sašio sam na desetine odela i skoro da nema viđenijeg četnika kome nisam uzeo meru.

Odakle ste dobijali materijal za šivenje i kome ste konkretno šili odela?

- Materijal su mi donosili trgovci iz Ljiga, a najviše sam ga potrošio za opremanje Nikole Kalabića. Kakva je to ljudeskara bila. Samo mu je šajkača merila broj 62, dok je Čičina glava bila znatno manja, nosio je broj 57. Šio sam za mnoge ljude kape i odela, skoro da nema kapa četničkih vojvoda koje se i danas mogu videti na slikama, a da nisu mojih ruku delo. Draži sam šio civilna odela i uniforme, većina uniformi koje se vide na slikama su moja dela.

Kakav je zapravo bio čovek Dragoljub Draža Mihailović?

- Bio je dobar, miran i nadasve opošten čovek, koji se retko ljutio, a kada se naljuti, najteža reč bila mu je "pete sastavi". Kada Čiča to kaže, svi su znali koliko je sati. On je najviše vremena provodio sa političarom Stevanom Moljevićem i oficirima Vučkovićem i Predragom Rakovićem, koji je važio za najljućeg čoveka u štabu. On je pucao kad je trebalo i nije.

Koliko dobro ste poznavali Nikolu Kalabića i kakav je on bio?

- Odlično sam ga poznavao. Bio je prek, obazriv i pošten čovek. Poslednji put sam ga video početkom februara 1946. godine, kada je u Srbiji tražio povoljan teren da vrati Dražu iz Bosne. Posle pogibije Japanca, njegove desne ruke, u više navrata je tražio da pređem kod njega. Ja nisam imao ništa protiv, ali Komanda mi to nije dopustila, jer sam morao po svaku cenu da uspostavim vezu sa Beogradom.

Prema vašem mišljenju, da li je istina da je Kalabić izdao Dražu?

- To nije istina! Kalabić nije nikada izdao Dražu. Teorija o Kalabićevoj izdaji je čista komunistička propaganda. Ja sam lično, svojim očima viđao Nikolu i razgovarao sa njim u vreme kada je, navodno, uveliko spremao oznaše za lov na Čiču. Kalabić je Dragoljuba Mihailovića mnogo poštovao i voleo, više od bilo koga u životu, ne bi to učinio ni po cenu svog života.

Da li je istina da su četnici klali, ubijali i činili zlodela?

- To nije istina! Lično je Dragoljub Mihailović izdao naređenje da se ne sme niko ubiti i da će onaj koji ubije lično njemu odgovarati. Postojali su četnički odmetnici koji, ipak, jesu činili zlodela, a protiv njih je Čiča slao jedinice da ih eliminiše. Jedna od takvih jedinica bila je i četa Ivana Ponjavića, u kojoj sam i ja jedno vreme bio.

Kada ste poslednji put videli Dragoljuba Mihailovića?

- I danas pamtim poslednji susret sa Čičom. Bilo je to u Goraždu, s jeseni 1944. godine, uoči njegovog povratka u Srbiju. Prišao mi je očinski, nežno me zagrlio i rekao mi da se čuvam. Teško mi je pao i rastanak sa Vojislavom, Dražinim sinom. Godinama smo bili nerazdvojni prijatelji, delili smo tajne i poslednju koru hleba, a bili smo i pobratimi, zakleti pred oltarom crkve u Gornjim Pranjanima. Ni slutili nismo da se tada videli poslednji put. Vojislav je uskoro poginuo na Zelengori, a Dražu su uhvatili i streljali.

Kada ste vi i kako dospeli u ruke partizanima?

- Bilo je to posle saznanja da je uhapšen Draža. Dugo nisam mogao da poverujem u tu vest, mislio sam da je to još jedna od komunističkih propagandi, ali kada sam se u to uverio, bio sam strašno razočaran i odlučih da se predam. Tako sam sa sve oružijem otišao pravo kod partizana i predao im se.

Gde su vas saslušavali i da li su vas komunisti mučili?

- Komunisti su zlo! Saslušavali su me u centru UDBE u Belanovici. Mučili su me na najmonstruozniji način, ali nisam se predao i ništa im nisam priznao, niti sam ikoga izdao! Vezali su mi ruke iza leđa bodljikavom žicom, noge raščerečili, a za mošnje vezali ciglu da visi i ostavili me da se u tom bolu patim čitavih 48 sati.

Zar je moguće da ni posle tolikog mučenja niste pogazili zakletvu i da nikoga niste odali?

- Nikada se nisam odrekao zakletve date kralju i otadžbini, kao ni mog prijateljstva sa Dražom. Ja sam se zakleo na ikonu na vernost, i to je za mene svetinja, glavu stavljam na panj u svako doba, ali se moje date reči nikada odreći neću.

Kako je moguće da ste ostali živi posle rata?

- Ne znam kako to da nazovem, sudbinom ili srećom. Mene nije niko pomilovao, a već sam bio viđen za streljanje, ali mi je tada pomogao Dobrosav Ninković, koji je sa Dušanom Carevićem, koji je bio šef UDBA- e u Čačku, dogovorio da me puste i da mi izda potvrdu da sam ja čist. Tako da ja njemu dugujem moj život.

Da li ste imali problema sa komunističkom vlašću posle rata?

- Jesam. Iako sam imao, nazovi čiste papire, svi su znali šta sam i ko sam. Tako su me non-stop zvali na informativne razgovore, privodili i ispitivali u UDBI. Na primer, ja sam morao 16 kilometara da prepešačim do njihovog centra u Belanovici. Tamo dođem ujutru u 8 sati i sedim i čekam, tako ceo dan da bi mi uveče oko 21 čas rekli da idem kući i dođem sutra i tako stalno.

Da li ste i danas politički aktivni?

- Jesam. Član sam Srpskog pokreta obnove, a od kralja, Draže i Vuka ne odustajem. Vuk Drašković je prvi posle komunističkog mraka javno progovorio o Draži i kao takav ima moje poverenje. Ja sam 8. marta 1990. godine bio na demonstracijama i zahvatio me je suzavac. Ja kao laik, nisam znao šta je to i otišao do prve česme, gde sam se umio i tako oštetio oči, sa kojima i danas imam probleme, ali ne žalim.

(Darko Zlojutro / Foto: Marko Todorović)