DEČAK KOJI JE PREŽIVEO ZLOČIN U GORAŽDEVCU ZA TELEGRAF: Samo želim da pogledam ubice u oči i pitam: "Zašto?" (FOTO)

Nakon četiri operacije na glavi i dve na stomaku, izvađene slezine, smrskanog dela lobanje nadomeštenog plastičnim operacijama, Bogdan Bukumirić, jedan od dečaka koji je jedva preživeo napad Albanaca u Goraždevcu 2003. godine, živi za dan kada će ubice koje su pucale na decu biti izvedene pred sud. Sve što želi je da ih pogleda u oči i pita: “Zašto”. Tada su ubijeni Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakiću (13), a Bogdan i još troje drugara su ranjeni.

Nada se da neće proći još devet godina do otkrivanja ubica.

- Želim samo da pogledam u oči čoveka koji je pucao i da ga pitam: “Šta ti je to trebalo, šta smo ti mi, deca skrivili u životu” - kaže sada dvadesetčetvorogodišnjak, a u trenutku napada na srpsku decu koja su se kupala na plaži, dečak od jedva 15 godina.

- Mrtve drugare mi, nažalost, ništa ne može vratiti, kao ni vreme tokom kog sam se trudio da se oporavim, ali otkrivanjem onih koji su pucali na nas bi makar delić pravde bio zadovoljen. Sve bih dao da su Panta i Ivan danas živi, pa makar i u kolicima i da možemo da porazgovaramo. Nažalost, njihove ubice više niko ni ne traži – priča smireno, bez želje za osvetom.

Ne gubi nadu, ali, kako kaže, što više vremena prolazi, sve su manje šanse da se nešto promeni. I ćutanje je, kaže, prikrivanje zločinaca. Nije normalno da se za devet godina baš ništa ne otkrije.

Preživeo je, kako kaže, samo uz Božju pomoć. Ranjen je 13. avgusta, a tek 21. januara izašao je sa VMA. Lekari su prognozirali da ima samo 4 procenta šansi da preživi, 96 odsto je bilo na strani smrti.

Kada mu se pamćenje vratilo, desetak dana nakon izlaska iz kome, setio se kaže, svakog detalja masakra koji je preživeo.

- Dok sam padao na zemlju, ranjen u levu stranu stomaka, sećam se da sam video Pantu kako leži pored mene. O Ivanu nisam znao ništa, pošto je bio na drugoj obali. Teroristi su bili sakriveni iza žbuna, na samo trinaest i po metara od mene. Verovatno ne bih ni bio ranjen u glavu da nisam pokušao da ustanem i pogledam u njihovom pravcu, jer sam želeo da vidim ko nas to napada i zašto – seća se Bogdan.

Na licu mesta je, kako kaže, nađeno 74 čaure i prosto je Božja volja bila da ne strada mnogo više dece tog dana.

Ranjen i krvav od Albanaca dobio i batine

Nažalost, osam metaka koje je tog dana “dobio” nije sve što ga je tada snašlo. Na putu do bolnice, ispred pijace u Peći, Albanci su razbili automobil kojim je komšija pokušavao da ga doveze do lekara, a on je onako ranjen dobio i batine. I to je preživeo. Preživeo je i putešetvije od 11 sati od lekara do lekara – od Goraždevca, Peći, Južne Mitrovice, Prizrena do VMA u Beogradu, gde je stigao u komi, helikopterom. Preobraženje Gospodnje slavi kao drugi rođendan jer se na taj praznik, 19. avgusta probudio iz kome.

Kao klinac, sanjario je da postane kuvar. Svestan je, kaže, da je to nemoguće zbog nepotpune pokretljivosti leve strane tela, kao posledice ranjavanje glave i operacija na mozgu. Sve vreme koje ima danas preokupirano mu je brigom o zdravstvenom stanju i naporima da se oporavi.

- Znam da nikada neću moći da se oporavim u potpunosti, ali sve napore, volju i snagu trenutno ulažem u to. Svi imamo mnogo želja, ali meni je na prvom mestu da Bog svima da zdravlja i da ovo što sam ja preživeo niko ne doživi, pa ni oni koji su na nas pucali. Voleo bih samo ono osnovno u životu – da rešim stambeno pitanje i da jednog dana osnujem porodicu – priča Bogdan, koji ne odustaje od osmeha punog nade.

PUSTA PLAŽA NAKON MASAKRA

Preostali ranjeni drugari su, kaže, sada dobro. Ostali su da žive u Goraždevcu, a kada se nađu, retko pričaju o onom što se tada desilo jer se niko nije skroz oporavio od traume, a gorak ukus zbog ubica na slobodi ne može da se opiše rečima. Plaža na kojoj su se kobnog 13. avgusta 2003. godine kao deca kupali, danas je pusta.

- Od tog dana niko se od dece više ne kupa na plaži. Svaki put kada odem u Goraždevac, odem na plažu. Sam. Prvo se dobro isplačem, a onda stojim i razmišljam. Setim se Pante i Ivana. Razrađujem u glavi kako je mogao to neko da uradi. I opet pitanje: “Zašto” – ponavlja i pokušava da se smiri jer mu zdravstveno stanje zabranjuje da se potresa, što je kaže, nemoguće.

Bogdan se priseća i kako je tog dana otišao na plažu.

- Moja kuća je bila najbliže plaži i drugovi su stalno prolazili na putu do nje i zvali me da im se pridružim. Tog dana, otac kao da je nešto loše predosetio, rekao mi je: “Sine, nemoj da ideš, hladna je voda”. Malo sam se premišljao ali sam ipak otišao. I, voda je stvarno bila hladna. Izašao sam, a na obali su upalili vatru da peku kukuruz. Stajao sam pored vatre, i odjednom pucnji – priča i dalje u neverici kao da se juče dogodilo.

Ne može da veruje da su drugovi Panta i Ivan zauvek nestali od samo jednog metka. Nada se da će prestati pokušaji zastrašivanja Srba u nameri da napuste Goraždevac.

- Moje selo je preživelo oba svetska rata, ali i 1999. godinu. Preživeće sve. Možda Vam zvuči čudno, ali malo ko zna da u Goraždevcu postoji crkva brvnara stara osam vekova. Sagrađena je bez ijednog ukucanog eksera i siguran sam da čuva Srbe dole – zaključuje Bogdan ipak optimistički.

(A.Popović / Foto: Marko Todorović)