Ovo je prava priča iz Srebrenice: Marinko i Adem, učitelj Srbin i učenik musliman, naučili su nas ono što nismo znali o ratu (FOTO) (VIDEO)

U BiH se može zajedno. U Srebrenici, pogođenoj ratnim zločinom, još više. Primer za to su novinari iz Srebrenice, Marinko i Adem. Jedan učitelj, drugi učenik.

Preporučujemo

Srbin i musliman su se borili na suprotnim stranama u ratu: Sada su vojni invalidi i žive kao braća (VIDEO)

Marinko i Adem. Učitelj i učenik. Kolege novinari. Ali i prijatelji. Sa svojih 60 godina mnogo je toga što Marinko može naučiti Adema, ali kaže, tehničke stvari – kompjuteri i telefoni – to već Adem njemu objašnjava. Ušli su u gotovo svaku povratničku kuću. Znaju o Srebrenici sve što može da se zna. Primer su suživota – i nisu jedini.

- Nema Srbina, nema Bošnjaka, ima ljudi iskrenih, poštenih ljudi. Pomoći će svom komšiji bez obzira kako se on zvao, izaćiće mu u susret. To se najbolje vidi u zimskim danima kada padne sneg u nekim mestima i više od pola metra, pa se brinu jedni za druge ili u letnjim kada zajedno rade u njivama bez obzira na sve što su prošli. To je tako, ljudi jednostavno žive sa svim svojim problemima, sa sećanjima, posledicama rata i nisu odustali da neko kaže da mrzi nekoga. Možda to individualno stoji, ali da je tako ne bi ljudi zajedno funkcionisali, ne bi radili, ne bi živeli - objašnjava Adem Mehmedović.

Foto: Wikipedia/Obersachse

Devedesetpete je bio prisiljen da napusti Srebrenicu, ali dobrovoljno se ovde vratio, pre tri godine, da živi i radi. I nikada s ljudima nije imao niti jedan problem, kaže Adem. Ali jeste s politikom. Ne dopušta mu da radi svoj posao. Zbog konstantnih smena u vrhu Skupštine, Adem uvek nekome smeta. Njegov kolega i prijatelj, Marinko Sekulić o Ademu ima samo reči hvale. A u Srebrenici se već priča kako Adema Srbin brani više od bilo kog Bošnjaka.

- Adem je pre tri godine došao u Srebrenicu. Od prvog dana smo se upoznali zahvaljujući poslu, ja sam poznavao i neke njegove članove porodice i funkcionišemo normalno. On je Adem, ja sam Marinko. Znamo mi sve ko je šta. On je vernik istinski, ja nisam. Nikad nisam bio ni u crkvi, ni u džamiji, ni na jednoj molitvi. Ja sam stara komunjara, kako neki kažu, ali to nam ne smeta da se družimo, da zajedno radimo, razmenjujemo i privatne priče, ljudske, kolegijalne...Verovatno to nekome smeta i zato kaže ja ga branim - otkriva Marinko Sekulić.

Jednako kao i Adem, i Marinko je otišao tokom rata iz Srebrenice. Ali iz drugih razloga. To nije, kaže bio njegov rat. Nije hteo da puca kako na svog, tako ni na oca supruge Nermine. O ratu se retko govori u svakodnevnoj komunikaciji Srebreničana, kažu obojica. Jer ljudi teško žive. Politika ne pomaže.

Printskrin: N1

- Ja sam optimista, možda i više nego bih trebao biti, ali ne mislim da odustanem. Ako odustanem, ja sam odustao od sebe, a od sebe ne mogu odustati, pa tako ni od Srebrenice - poručuje Adem.

Odustati od Srebrenice, neće ni Marinko. Iza sebe ostavlja knjige, članke. Njegove priče o Srebrenici odavno su izašle van granica BiH. Priprema fotomonografiju – kako je nekada izgledalo ovo mesto.

- Srebrenica je pre rata za nas, koji smo ovde odrasli, bila mali raj. Imali smo sve što nam je trebalo. Imamo i danas neke stvari koje veliki gradovi nemaju, imamo i danas u Domu kulture rotacionu scenu, pozorišnu salu kakvu nema Tuzla, koja ima pozorište i dugu pozorišnu tradiciju, ali nema to što smo mi imali pre 30 godina. Ima prirodna bogatstva ovde na 50 kilometara, rude željeza, srebra, zlata, olova, cinka, boksita. Evo ova voda koja teče se nekada prodavala u aprotekama kao zvaničan lek za mnoge bolesti koje su čak neizlečive, samo nije dao Bog ljudima pamet ovde da to iskoriste kako treba, odnosno jeste. Stari Srebreničani su to znali koristiti, ali danas su Srebreničani na margini, došla je nova politika, nove vlasti i misle da je svet počeo od njih - kaže iskusni novinar.

Politika preti i zatvaranjem radija. Politika bi možda htela podele. Ali politike su prolazne, i političarima do Srebrenice nije ni blizu stalo koliko Marinku i Ademu.

Video pogledajte OVDE.

(Telegraf.rs / Izvor: N1)