ZA SPRKINJU KOJA MI JE POMOGLA MOLIM SE NA SVAKOJ MISI: Priča Ružice koja je preživela pakao Vukovara

Ratni sukobi počeli su 13. avgusta 1991, a JNA je zauzela grad 18. novembra. Vukovar je bio prvi grad iz kojeg su borbom potisnute hrvatske snage. Borbe za Vukovar trajale su 86 dana, a u njima je, kako se procenjuje, poginulo između 3.000 i 5.000 ljudi, uglavnom civila, sa obe strane. U sukobima je razrušeno 90 odsto grada. Ružica Zahora je bila svedok razaranja grada i ispričala je kako je sve to tada izgledalo, i posebno istakla koliko je neizmerno zahvalna jednoj Srpkinji za pomoć koju joj je pružila.

Preporučujemo

NAJTUŽNIJA VUKOVARSKA PRIČA: Ispovest Srbina koji se borio protiv rođenog brata (FOTO)

U Vupiku je radila s Goranom Hadžićem, haškim optuženikom za ratne zločine i nekadašnjim predsednikom takozvane Republike Srpske Krajine. Prvi sused preko ulice joj je Vojislav Stanimirović koji je tokom bitke za grad bio rezerni oficir JNA, nakon pada direktor bolnice i gradonačelnik Vukovara. Suprug Goran bio je desna ruka zapovednicima odbrane Vukovara. U ratu je dvaput ranjena i triput zamalo poginula. Nakon pada grada zarobljena je u vukovarskoj bolnici, igrom slučaja nije završila na Ovčari.

Ružica Zahora bila je u poslednjem krugu vukovarskog pakla, piše "Jutarnji", preživela ga, a nakon toga odgojila fudbalskog internacionalca Darija Zahoru.

Kao mnogi njeni sugrađani, Ružica priču o vukovarskoj tragediji počinje lepim rečima. A kako i ne bi kada je u predratnom gradu bilo više radnih mesta nego što je danas stanovnika.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

- Ja sam radila u Vupiku, a suprug u Borovu. Nismo imali kredit, plata je dolazila svakog 10. u mesecu, sela bi na petak, a mi bismo već za vikend bili na moru. Kuću smo gradili 1985., radili su na njoj svi susedi, nisi niti znao ko je Srbin, a ko Hrvat. Bili smo jedna normalna, prosečna porodica. Dario se bavio atletikom, a kći Andreja tada je bila osmakinja - priča nostalgično Ružica sve dok ne spomene devedesete.

- Sve krenulo nekako potiho, usledile su barikade, pa krvavi Uskrs nakon kojeg se Goran Hadžić cerio po Vupiku kako je tamo pokazao ustašama, a onda se dogodilo Borovo naselje. U septembru me je nazvao Jastreb (jedan od zapovednika odbrane Vukovara) i rekao da izvedem decu iz grada jer će biti ubijena. Suprug ih je odveo u Vinkovce kod svojeg brata. Ni tada nismo mislili da će doći još veće zlo. Sećam se da Dariju nisam dopustila da odnese u Vinkovce računalo, misleći da će proći, da ćemo krajem septembra slaviti Andrejin rođendan u kući. Dva dana kasnije pogođen nam je dom, a još dva posle je sravnjen sa zemljom. Suprug je većinu vremena provodio u štabu s Jastrebom, a ja i još 13 suseda sklonili smo se u kuću Vojislava Stanimirovića - priseća se Ružica.

U tom je razdoblju prvi put ranjena. Išla je sa suprugom po vodu kad su počeli tući iz VBR-a. Goran je viknuo: "Zalegni!" Imali su malog psa, zgrabila ga je, priča novinarima "Jutarnjeg", i nekako ga smotala ispod sebe. Jedna metalna kuglica probila joj je telo pokraj kičme.

- Kako se tada živelo? Svaki dan je mogao biti poslednji, ali ne razmišljaš o tome, valjda nas je čuvao Bog. Delili smo sve što smo imali, nas 14 suseda. Onda počne granatiranje pa pozoveš nekoga ko se zatekao na ulici da se skloni, onda ti on sutradan donese dve glavice kupusa. Onda te neko preplaši kucajući u 22 sata pa shvatiš da to drugi sused nosi tople čvarke. Hleb smo pekli svaki dan. Prvi put kad mi je pala bomba u kuću, udarila je u kaljavu peć pa sam izašla van crna poput dimnjačara, a sledeća je pogodila dečiji krevet i zasula me perjem. Snajperski hici bili su svakodnevica. A ljudi? Bio je jedan Srbin koji je napunio podrum Hrvatima i sve ih spasio. Posle su ga zbog toga mučili. Bio je jedan Hrvat, posle sam to saznala, oženjen ženom iz mešanog braka, koji je iz mog podruma radio-stanicom javljao Srbima naše položaje. Rat izvlači ono najgore u čoveku, ali i najbolje - ističe Ružica.

Foto: Profimedia/AFP

Dan pre pada njen suprug je otišao u proboj s Mladim Jastrebom, računali su da će Ružicu, kao civilnu osobu, pustiti. I onda je došao 18. novambar i trenutak koji Ružica nikad neće zaboraviti - kada je u bolnicu stupio prvi bradati muškarac s kokardom na čelu.

- Nastao je tajac. Smrtna tišina. Meni je došlo da se smejem. U trenutku mi se sve pomešalo. Pomislila sam, pa što ovaj tu radi, je li ranjen? Ubrzo su počeli ulaziti i drugi, pa vojnici JNA, šešeljevci, arkanovci, domaći izdajnici, svi. Sutradan je počelo razdvajanje, kao i 20. novembra ujutro u 6 sati kad smo izlazili u koloni napolju. Napravili su red, ranjenici su išli levo prema mojoj ulici, a osoblje i civili desno. Znali su čija sam žena i sestra pa su me rasporedili levo, uz ranjenike koji su posle završili na Ovčari. Nisam niti krenula, a u pozadini sam začula glas: "Ružice!! Okrenula sam se i videla bradatog četnika. Rekao je kolegi: "Ona ide desno". Nisam ga prepoznala dok mi se nije javio, bio je to Đorđe Stojšić, moj prijatelj iz osnovne škole. Spasio mi je život.

Uz sebe je imala kumče, Maju, s kojom su je ukrcali u autobus. Voženi su satima po Srbiji, stali su u Mitrovici na ispitivanju, pa nastavili dalje. Bila je noć kad su opet stali.

- Pokucala sam na vrata obližnje kuće. Izašla je žena, molila sam za hranu. Otišla je. Maja je zaplakala, mislila je da će nas ubiti. Nije. Vratila se s narezanim hlebom, komadom slanine, kobasicom, dva mleka u tetrapaku i moto keksima. Taj keks kupujem i danas, a za onu ženu molim se na svakoj misi - zasuzile su oči Ružici.

Razrušeni Vukovar tokom rata u Hrvatskoj. Foto: Profimedia/Corbis VII

Dva dana posle su u Dvoru na Uni razmenjene, a u Opatiji se susrela s ostatkom porodice.

- U 2 sata u noći otvorila sam vrata stana, Andreja je skočila na mene od sreće, a Dario je napravio dva koraka unatrag i rekao: "To nije moja mama!’ Dete me nije prepoznalo. Dario je imao traume, sanjao je dve godine isti san da mene skriva ispod drva, a za tatu skuplja novac - trebalo je 10.000 maraka, a nikako nije mogao skupiti više od 8.000. Srećom, prošlo je nakon terapije. Meni se događalo da izgubim glas na mesec dana. Lekari su rekli da je od šoka. Tada bih pisala - otkriva Ružica.

Iz Opatije su se odselili u Zagreb, promenili sedam podstanarskih adresa. U Vukovar se vratila prvo Ružica, jer je morala da radi u Vupiku, a onda posle obnove kuće i muž i kći. Opet žive preko puta Stanimirovićevih. Nije se puno toga promenilo, sada su im deca u Beogradu, Vojislav je opet važan političar, predsednik je SDSS-a, bio je i saborski zastupnik, ali Ljeposava je više ne pozdravlja.

- Nisam Bog da praštam, samo čovek koji ne zaboravlja. Ne znam, još previše boli - zaključuje Ružica Zahora.

(Telegraf.rs / Izvor: Jutarnji list)