KAKO SU BRITANCI PRE 50 GODINA MOLILI DA IH PRIME U EU: I zašto Šarl de Gol nije hteo ni da čuje (FOTO)

Evropska zajednica za ugalj i čelik formirana je Pariskim ugovorom 1951. godine od strane Francuske, Belgije, Holandije, Luksemburga, Italije i Nemačke, sa ciljem da se uspostavi zajednički okvir za dogovore o proizvodnji i distribuciji uglja i čelika i autonomni sistem institucija sa tim u vezi za narednih 50 godina (istekao 2002. godine).

Preporučujemo

5 POSLEDICA BRITANSKOG IZLASKA IZ EU: Evropi, i Balkanu u njoj to može doneti samo nesreću (FOTO)

Međutim, glavni ciljevi su bili podizanje evropske ekonomije iz ruševina Drugog svetskog rata, i sprečavanje da novi rat ikada više izbije.

Drugim rečima, ovo je bio prvi korak ka stvaranju nove, federalne Evrope.

Naredni korak su bili Rimski ugovori iz 1957. godine koji su nam doneli Evropsku zajednicu za atomsku energiju i, još važnije, Evropsku ekonomsku zajednicu sa kojom je stvorena carinska unija između šest država potpisnica (Belgija, Holandija, Luksemburg, Nemačka, Francuska i Italija).

Ujedno su postavljeni kriterijumi za stvaranje zajedničkog tržišta koje bi osiguralo slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Iz svega će se 1965. roditi Briselski ugovor kojim su institucije sve tri odvojene zajednice spojene u jednu jedinu, premda su zajednice ostale legalno odvojene; konačno, 1992. godine nastala je Evropska unija.

Luksemburški dvorac u kojem se nalazilo sedište Visoke vlasti Evropske zajednice u ugalj i čelik. Foto: Wikimedia Commons/Borsi112

Da dođe do širenja Evropskih zajednica (kod nas se često koristi jednina: Evropska zajednica) prvi put je pokušano 1961. godine, kada su ovim organizacijama pokušale da pristupe Danska, Irska, Norveška i Velika Britanija; posebno su Britanci očajnički to želeli.

Ali, ispred njih se nalazio zid.

Zid je imao ime.

Ime je glasilo: Šarl de Gol.

Šarl de Gol. Foto: Wikipedia/Steiner, Egon

Francuski predsednik je blokirao proces zbog toga je što britansko članstvo video kao američkog trojanskog konja putem kojeg će Vašington kanalisati svoj uticaj (ne može se reći da je anti-američki stav bio nešto što je francuski narod većinom delio sa njim; šta više, razilaženje po tom pitanju je bio bitan faktor većinskog neraspoloženja Francuza prema de Golu pri kraju njegovog predsednikovanja).

Naime, de Gol bio je veliki protivnik svih supranacionalnih institucija; kada je početkom šezdesetih promenjeno pravilo po kome su se odluke u Evropskoj komisiji donosile konsenzusom i uvelo većinsko glasanje, čim je Francuska dobila predsedavanje nad EK on je povukao svog predstavnika dok Parizu nije vraćeno pravo veta.

Uglavnom, sve četiri kandidature su potom suspendovane, ali su ove zemlje ponovo aplicirale 11. maja 1967. godine. Ujedinjenom Kraljevstvu je bilo stalo da postane deo ovog projekta, jer su shvatali sve njegove prednosti toga i sve mane svoje isključenosti.

Predsednik Francuske Republike Šarl de Gol u poseti Ardenima. Foto: Wikimedia Commons/Gnotype

Ništa se nije dešavalo, međutim, u naredne dve godine, pošto je predsednik de Gol i dalje držao uzde vlasti u Parizu.

A onda je došao 27. april 1969. godine i nacionalni referendum u Francuskoj kojim je de Gol predložio promenu ustava sa ciljem decentralizacije zemlje, i reforme i smanjenja moći Senata; predsednik je jasno rekao da će, ako narod odbije njegove predloge, podneti ostavku.

Narod je odbio većinom od 52,4 odsto, i de Gol je sutradan podneo ostavku.

Njegov naslednik u Jelisejskoj palati, Žorž Pompidu, odmah je sklonio veto za proširenje i naredne godine su počeli pregovori.

Šarl de Gol u generalskoj uniformi tokom Drugog svetskog rata cirka 1942. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Britansku vladu je tada vodio proevropski Edvard Hit, svi problemi su prevaziđeni (a bilo ih, posebno oko Zajedničke poljoprivredne politike i odnosa Londona sa Komonveltom) i 1. januara 1973. godine u Evropske zajednice su primljene Velika Britanija, Danska i Irska, dok su Norvežani odbili članstvo na referendumu 25. septembra 1972. godine (Danci i Irci su na referendumu glasali za članstvo).

Međutim, samo dve i po godine kasnije, 5. juna 1975. godine, Britanci su imali priliku da izađu iz Evropske ekonomske zajednice, pošto je laburistička vlada na čelu sa Haroldom Vilsonom obećala narodu pre izbora da će, ako dođe na vlast, sprovesti referendum po ovom pitanju (konzervativci na čelu sa premijerom Hitom su u parlamentu potvrdili pristupanje).

I, kako su glasali Britanci? 65 odsto građana sa pravom glasa je izašlo na birališta, i 67,23 odsto je reklo da želi da ostane deo zajedničkog tržišta (kako se kolokvijalno tada na Ostrvu nazivala EEZ); nema grofovije u kojoj je izlazak iz zajednice odneo prevagu, osim na Šetlandskim ostrvima i Spoljnim hibridima, arhipelazima na samom severu Škotske.

Šarl de Gol na slici Donalda Šeridena. Foto: Wikimedia Commons/Donald Sheridan

Zanimljivo je to što je ovo bio prvi nacionalni referendum ikada; do tada su se sprovodili samo regionalno, u Škotskoj, Velsu, Severnoj Irskoj, Širem Londonu i drugim gradovima.

Naredni nacionalni referendum je bio onaj iz 2011. godine, kada su Britanci odlučili da zadrže većinski izborni sistem a odbace predlog o uvođenju alternativnog glasanja (po kome možete da glasate za više kandidata, ali sistemom gradacije).

Treći će se ponovo baviti ostankom ili izlaskom iz životnog projekta evropskog ujedinjenja. Očigledno je da Englezi misle da svako malo mogu da se igraju ovim pitanjem metodom hoću-neću.

(O. Š.)