ISPOVEST PARTIZANA KOJI JE OSLOBAĐAO BEOGRAD: Neprikosnoveno smo se borili za likvidaciju nemačkog fašizma (FOTO)

Živorad Žika Stojšić je kao mlad momak rešio da se pridruži partizanima i da se tokom najkrvavijeg rata u istoriji čovečenstva bori za sopstvenu slobodu i slobodu svoje tada okupirane zemlje. Za nju se i izborio, zajedno sa svojim drugovima partizanima na čelu sa Josipom Brozom Titom. Nakon rata je imao prilike da upozna i da sarađuje sa mnogim istaknutim ličnostima tog doba za koje je većina nas čula i učila o njima iz istorije.

BEOGRAD JE SLOBODAN GRAD! Evo kako je izgledao BOJ ZA SRPSKU PRESTONICU i poražen HITLER! (FOTO) (VIDEO)

Preporučujemo

9. maja obeležava se Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, najsmrtonosnijem ratu dosad koji je odneo preko 62 miliona života. Žika Stojšić je učestvovao u njemu četiri godine, borio se za svoju zemlju, oslobađao Beograd, njegov rodni Srem, bio u mnogo borbi i video je mnoge strašne stvari koje su se događale tokom II svetskog rata. Među njima i ubistvo rođenog brata. Svoj ratni put je završio na teritoriji današnje Austrije.

Žika se priključio Narodno-oslobodilačkoj borbi kada je imao 21 godinu, svojim doprinosom borbi, dogurao je do komandanta 1. Vojvođanske brigade, početkom 70-ih je postavljen na dužnost načelnika Kabineta vrhovnog komandanta oružanih snaga Josipa Broza Tita i saveznog sekretara za narodnu odbranu. Obavljajući svoje dužnosti, putovao je po svetu i upoznao mnoge ličnosti među kojima je i bivši libijski vođa Moamer Gadafi.

Foto: Wikipedia/public domain

Iako bi Žikina životna priča mogla da stane u knjigu, predstavićemo vam mali deo njegovog života i saznaćete iz prve ruke o herojskim danima iz rata, o partizanima, političkoj situaciji pre, tokom i posle rata u Jugoslaviji, Titovoj ličnosti, o Pinkiju, Staljinu, Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ) i mnogim drugim malo pozatim, zanimljivim događajima i činjenicama.

Žika potiče iz skromne seljačke porodice iz Srema, iz sela Manđelos kod Sremske Mitrovice. Po njegovim rečima, bili su jedna opoziciona porodica, koja se stalno borila protiv vlasti i nepravdi. Kako mu je otac pričao, ni za vreme Kraljevine Jugoslavije nije bilo baš lepo i fino. U njegovo vreme nije bilo telefona, televizora, ambulante, pošte, lekara... Opštine su tada saopštavale vesti pomoću dobošara. Žikina porodica je imala malo zemlje koju su obrađivali i od nje živeli. To je bio život u naturi. Ono malo što su proizvodili, odnesu na pijacu da prodaju kako bi kupili sebi odeću, opanke, ono što treba da se ponovi, i da plate poreze koji su bili stalno aktuelni.

- Ništa drugo, jadan život čemerni. Posle Prvog svetskog rata malo je emancipacija prodirala i ulazila u ta naselja u Sremu. Za vreme Austrougarske bolje su seljaci živeli nego za vreme Kraljevine Jugoslavije. Pričao mi je otac da kada je bio vojnik u Austrougraskoj tokom I svetskog rata, tačnije 1914. kada su napali Srbiju, da su Srbi iz Bačke, Srema i Banata prelazili preko Save i Dunava da idu u Srbiju da je brane. Najveći broj njih je sabotirao Austrougare, mislili su da će u svojoj matičnoj zemlji, srpskoj državi, živeti bolje. Nije se to ostvarilo.

PRISTUPANJE NARODNO-OSLOBODILAČKOM POKRETU

Kada su 1938. bili poslednji parlamentarni izbori za skupštinu, Žikina porodica bila je za Zemljoradničku stranku. Ona je tada bila popularna i zalagala se za seljake, onoliko koliko je mogla. Zajedno sa Hrvatskom seljačkom strankom podnela je listu za izbore, u koje je njegova porodica dosta polagala nade.

Foto: N. Ivanovski

- Obećavali su i oni mnogo, ali ništa od toga. Sećam se dobro, predsednik Seljačke zemljoradničke stranke u Srbiji bio je jedan čovek koji je dolazio u našu kuću ‘38. godine agitovati. Imao je vizit kartu na kojoj je na poleđini pisalo: "Niko gladan, niko go, niko bos". To me je malo zagrejalo, zato govorim. Onda sam, kad je rat već počeo, kontaktirao sa nekim drugovima koji su bili u drugim političkim dimenzijama. Nas 5-6 mladića u Manđelosu smo razgovarali i razmišljali da li mi nešto da uradimo. Na kraju nas osam se ponudimo sekretaru sreskog komiteta KPJ, da smo mi spremni da uradimo nešto. Rat je već došao, porobljena je Jugoslavija, mi mladi smo čekali neke odluke.

Položili su zakletvu septembra meseca 1941. godine i nakon nje sekretar sreskog komiteta im je skrenuo pažnju na to da ne pričaju o tom sastanku, da nikom ne govore ko su i šta su i za šta se zalažu. Pogotovo ne ljudima koje ne poznaju i čija mišljenja ne znaju.

- Ispričati nekom da smo članovi SKOJ-a, nekom ko podržava Nezavisnu državu Hrvatsku, sutradan već bi nas vodili na streljanje. Radili smo sve što je od nas partija tražila, a radili smo mnogo. Organizovali smo omladinu da se spremamo za rat rotiv Hitlera i nacizma. Onda već 41. godine je bilo na desetine nas u Manđelosu, desetine u susednom selu, Šumlju, stvarali smo vojne jedinice bez oružja. Nekad kad dobijemo oružje, uključimo se u borbe. Tada sam ušao u Narodno oslobodilačku borbu i prihvatio tadašnje uslove koja je ona forsirala. Na jesen 1941. prihvatam da budem član KPJ u Manđelosu. Tada me je partijska organizacija prihvatila, ali sam bio u ilegali. Nisam otišao u šumu i borbu. Prihvatio sam program borbe KPJ protiv hilterizma i ustaštva NDH. Od tada sam bio član KPJ dok se nije razbila.

BOŠKO PALKOVLJEVIĆ - PINKI

Pinkijevu i Žikinu kuću delile su samo dve između. Pinki je bio stariji od Žike godinu dana i nikad ništa nije pričao o svom pristupu pokretu za oslobođenje Jugoslavije od fašizma. Učio je srednju-tehničku školu u Novom Sadu i tamo je pristupio pokretu. Žika i njegovi drugovi nisu znali za to. Kada je dolazio na odsustvo iz Novog Sada, pričali su o svemu i svačemu, ali ne o politici. Tek kasnije su on i njegov brat, dve godine mlađi od njega, počeli da razgovaraju o Bošku Pakovljeviću Pinkiju. Pinki je, po njegovim rečima, počeo da radi jedan posao koji je nezamisliv za naše pojmove i dan-danas.

Foto: Wikipedia

Sremska Mitrovica je bila robijašnica, posebno ozloglašena po robijanju komunista. Pinki je planirao da oslobodi te komuniste. Nije ih oslobodio, ali ih je prihvatio kada su se oni oslobodili sami. Iz kaznione su prokopali tunel i ispod zidina izašli napolje, a on ih je sačekao pored spoljnog zida. Doveo ih je na Frušku Goru.

- Taj Pinki je jedna čudesna ličnost, dosta je osoran, prgav, sklon svađi bio. Samo ako ga malo pogledaš, odmah krene da se buni, prznica. Ali u suštini dobar drug i hrabar, pomalo agresivan u toj hrabrosti. To ga je i odvelo u smrt kad je poginuo u Maloj Remeti.

ULAZAK U PARTIZANE

Do marta 1942. godine Žika je živeo 1ilegalno u Mađelosu radeći po partijskim i skojevskim zadacima, ono što se moglo. To su sve bile sitne stvari, ali korisne za organizaciju partizanskih odreda u Sremu. Početkom 1942. godine bio je otkriven kao član KPJ, prešao je u potpunu ilegalu, u Manđelosu je bio još 2-3 meseca.

- Danju se nisam pojavljivao nigde, a noću sam radio ono što je trebalo. Kada sam se kompromitovao i kada je pretila opasnost da me uhapse, pokupio sam se jednog dana u martu mesecu i otišao u Frušku Goru. Odlazio sam i ranije u Frušku goru noseći hranu, pre svega robijašima, koji su tamo bili mesec dana pre nego što su prešli u Srbiju. Septembra 1941. godine bio je formiran fruškogorski partizanski odred od naših 30-ak ljudi i 33 komuniste koji su oslobođeni iz Sremske Mitrovice. Bilo je oko 60 ljudi u stroju koji su položili zakletvu. Ja nisam tad bio u stroju, jer sam još bio na ilegalnom radu u Manđelosu. Par puta sam pokušao da odem i išao sam u Frušku goru, i konaktirao sa partijskim rukovodstvom i komandnim kadrom, rekao sam im da sam došao da ostanem. Vraćali su me nazad i govorili da još mogu da me koriste u selu.

Žika je otišao u Frušku goru, u četvrtu četu partizanskog fruškogorskog odreda i u borbi ostao sve do kraja rata. U akcije su išli uglavnom noću. Po danu nikuda nisu išli i nisu ulazili u sela, da ih ne bi videli meštani i javili ustašama. Kada bi se to dogodilo, ustaše bi kažnjavali sela i seljake. Akcije su se svodile da ruše ustašku vlast, po opštinama.

Foto: YouTube / klasiktv1

- U selu Manđelosu opštinska uprava bila je razorena 2. maja 1942.. Došla su dva partizana, razoružale stražu u Manđelosu, pokupili dokumenta i sve što treba, uzeli dve puške, nije ih više ni bilo. Od tog momenta, selo je bilo slobodno sem kada dođe ustaška i nemačka vojska. Dok su oni tu, vlast je bila ustaška. A kad oni odu, onda je vlast oslobodilački partizanski odred. Bio je formiran odbor i on je vršio vlast ilegalno. Ali, u Mitrovicu seljak nije mogao da ide da proda pasulj ili nešto bez potvrde NOP. Bila je ovakva politika, ništa ne davati i prodavati ustašama i nemačkoj vlasti, ništa. Samo onaj koji mora da kupi lek, koji mora da kupi detetu odeću... Inače, ne. Narodno oslobodilački odbor davao je dozvole i propusnice za odlazak u Sremsku Mitrovicu.

Tadašnji predsednik opštine Manđelosa bio je Hrvat, Iva Karagaj, kojeg su ustaše postavile. Živeo je tu pre rata i lepo se slagao sa svima. Pristao je da postane predsednik opštine, ali se pre toga sa NOP-om sela Manđelosa dogovorio da uvek gleda da zaštiti, koliko god treba i može, građane i partizanske jedinice.

- Jedanput me je sakrio kada sam bio u selu, na 2-3 dana. Kada mi je pretila opasnost da će me uhapsiti, iz opštine mi je javio da menjam bazu. Iva Karagaj je, kad su otkrili da sarađuje sa nama, bio tučen i maltretiran od strane ustaša i Nemaca. Batinali su ga i isterali mu oko, jedva je ostao živ.

OSLOBOĐENJE ZEMLJE OD OKUPATORA

U partizanima je hijerarhija je bila takva da su prvo morali da budu borci i da pokažu šta umeju, znaju i kako se ponašaju. Žika je posle izvesnog vremena dobio 10 boraca kojima je komandovao. Kad je pokazao dobre rezultate, formirao se vod i rekli su muda ću biti komandir voda. Vrlo brzo je, 1943. godine, postao komandant bataljona u jednoj od novoformiranih brigada, Trećoj vojvođanskoj brigadi. Onda je 1944. godine postao zamenik komandanta te brigade. Posle par meseci, veoma blizu je bio kraj rata, postavili su ga za komandanta te brigade u kojoj je bio zamenik, pred napad na Beograd. Premestili su ga u Prvu vojvođansku brigadu za komandanta.

Foto: N. Ivanovski

- Moja brigade, tada sam već bio komandant je prešla iz Bosne u Srbiju, učestvovali smo i u oslobođenju Beograda. Tu je bilo oko 8-10 brigada partizanskih snaga iz Srbije, Makedonije, Slovenije, Hrvatske... iz svih republika. Tu je bio i jedan korupus mehanizovani, maršala Tolbuhina, zajedno smo oslobodili Beograd. Kad smo kretali na Beograd i dobili svoje položaje za napad, tu se pojavio jedan crvenoarmejac, kapetan prve klase. Tada sam bio u Mačvi, blizu Šapca u jednom selu, i tamo se pojavi da uhvati vezu sa partizanskim snagama koje će dejstvovati na tom krilu fronta, na levom krilu za napad na Beograd. Oni će napadati na centralnom delu... Prvi put sam tada video crvenoarmejca u uniformi. Onda smo se u toku napada susretali sa njima, pomagali smo se i sadejstvovali koliko smo mogli. Dva dana sam bio u napadu na Beograd, na Čukarici, bilo je to veliko uporište nacista. Najveće uporište. Čukarica je držana najduže i poslednja se ona predala od celog Beograda.

Međutim, 16. oktobra je Žikina brigada povučena s fronta Čukarice i upućena prema Avali da sačeka nemačke snage, koje su pod komandom generala Štetnera htele da prodru u Beograd i onemoguće partizane da ga oslobode. Tamo su vodili dva dana bitku sa tim ostacima Nemaca, koji su došli iz Niša preko Smedereva da pomognu beogradskim Nemcima da spreče oslobođenje Beograda. 22. oktobra likvidirali su konačno tu grupu Nemaca, sem jednog ostatka grupe koji se probio preko partizanskih položaja i otišao preko Drine u Bosnu. Već sledećeg dana prešli su Savu kod Skele i počeli oslobađati Srem. Nakon velikih borbi na sremskom frontu i čuvene Batinske bitke, Žikina brigade je nastavila dalje ka zapadu. Svoj ratni put je završio na teritoriji Austrije. Tu se susreo i sa saveznicima Britancima.

Foto: Profimedia

- Bila je jedna velika grupa ustaša, više hiljada njih, koje su Britanci zarobili. Ubrzo smo i mi stigli, tražili smo da nam predaju zarobljenike, jer su se oni borili protiv našeg naroda i smatrali smo da oni trebaju da budu naši zarobljenici. Britanci su to prvo odbili, bilo je napeto, jer mi nikako nismo hteli da odustanemo, u jednom trenutku smo i uperili oružje jedni u druge, malo je falilo da se sukobimo sa Britancima, na sreću oni su shvatili da smo ozbiljni u svojoj nameri i predali su nam zarobljene ustaše. Sa zarobljenicima smo se vratili u našu zemlju i predali ih drugim partizanskim jedinicama.

Kad je počeo rat niste imali oružja, ništa, ni iz čega ste počeli borbu, a na kraju ste se izborili sa okupatorom i njegovim saradnicima. Kako to objašnjavate, šta je bila snaga partizana?

- Bili smo, kako bih rekao, neprikosnoveno zauzeti za likvidaciju nemačkog fašizma. Ništa nas nije moglo zaustaviti. Moj brat poginuo je pred mojim očima, u mojoj brigadi, stariji od mene dve godine. Suzu nisam pustio, maja meseca 1944. godine, ali iza toga stojim.

JOSIP BROZ TITO

Žika za Tita ima samo reči hvale. Ispričao nam je kakva je ličnost zaista bio, kako se ophodio prema nerazvijenim zemljama u svetu, kada je prvi put čuo za njega i kako ga je upoznao i postao član njegovog Kabineta.

Foto: Profimedia

- Čuo sam za Tita još kada smo polagali zakletvu, a ovako malo direktnije od Pinkija. On je negde 1942. godine u rano proleće iz Fruške gore išao u Vrhovni štab da ih kontaktira i da im referiše situaciju kako je u Fruškoj gori, i kako smo oslobodili robijaše iz Sremske Mitrovice. Otišao je sa nekim drugom, koji je znao sve staze, i obavio je posao. Postoji jedna floskula, kasnije se pojavljivala i u štampi, da je "Pinki video Tita". Tada sam čuo o Titu neke stvari što je Pinki mogao da nam ispriča. Ispričao je da je to jedna ljudina, jedna ličnost koja je uvažena, i da je Tito odmah pogodio šta nas muči u Fruškoj gori. Da nemamo oružja, ali da imamo pristalica. Da nemamo odeće, municije... Veljko Paunović je tada bio komesar sremskog odreda. Pošto je Pinki njemu sve izreferisao, on napiše Titu pismo i pošalje po kuriru. U tom pismu se žalio, neprimereno, i tražio od Tita razne pomoći, pomalo naivno i neznalački. Tito je onda napisao pismo pokrajinskom komitetu. Odgovorio je "da municije nemamo, pušaka nemamo, lekara nemamo, zavoje nemamo, ali to sve ima kod Nemaca, u akcijama će te oteti od neprijatelja i snabdeti se sami."

Sve šta su imali od oružja i opreme, manje-više, bilo je oteto od Nemaca. Od četnika, prema njegovim rečima, ništa nisu mogli da nabave.

- To je sirotinja jedna, nisu imali municije, ništa. Oni kad uhvate partizana ne streljaju ga nego zakolju, štedeli su municiju. To je bio njihov imidž.

Prvi put je upoznao Tita kada je bio postavljen za načelnika kabineta. Kabinet se zvanično zvao - Kabinet vrhovnog komandanta oružanih snaga Jugoslavije maršala Josipa Broza Tita. Istovremeno, Tito je pristao na to, da Žika Stojšić vrši funkciju Kabineta saveznog sekretara za narodnu odbranu. Pet godina je obavljao te dve dužnosti, i za to vreme nije bio kažnjivan, bio je pohvaljivan, nagrađivan, odlikovan....kao i svi drugi iz Kabineta.

Foto: Profimedia/Corbis

- Bila je to posebna situacija. Zajedno smo išli kod Tita Savezni sekretar za narodnu odbranu Ljubičić i ja. To je bilo negde 1971. godine. Vodio je feldmaršala Egipta, saradnika predsednika Anvara el Sadata. Došao je kod Tita da se konsultuje za borbe na Srednjem istoku. Vodio ga je kod Tita i kaže meni da me vodi da se upoznam sa Titom. Načelnik generalštaba odbrane Egipta rekao je Titu da mora biti rata sa Izraelom. Tito se izbečio, malo otvorio zenice, jer je računao da se može rešiti mirnim načinom. Uvek je bio za dogovor, sem kad više ne može da se postigne. Pokušao je da ga odgovori. Pitao je feldmaršala "jel mora?", ovaj je rekao da mora. Tada je predvideo mračni deo istorije oko Sueca. Video sam tada da barata sa činjenicama i svetskim trendovima.

Tito je bio izuzetna ličnost, nije bio osvetoljubiv, znao je da oprašta, priča nam Žika. Imao je koncept kako da se razvija, tačno je znao šta treba da uradi njegova vlada. Bio je cenjen u celom svetu.

- Može se reći da će trebati još 1000 godina da se takva ličnost nađe. Mnogi "mašu" sa činjenicom da je na njegovoj sahrani bilo oko 170 državnika stranih republika. Nisu oni baš tako voljno došli da njemu daju počast, nego su cenili ličnost kao ličnost, nisu bili oportunisti. Znali su da daju pravu meru za čoveka koji nije dobro dao samo za Jugoslaviju, nego i za čovečanstvo kao celinu. Ako se sećate ili ste čitali negde u štampi posle, kada je bila kriza između Amerike i Sovjetskog Saveza, za vreme vlasti Hruščova i Kenedija, Kubanska kriza, Tito, Nehru i Naser su tada doprineli da ne dođe do rata. Zahtevali su u UN da moraju da sednu za sto i da reše probleme. To je ogroman doprinos za čovečanstvo. To ti stranci koji su dolazili cene i znaju, i ne samo to, nego i mnogo štošta drugo. Sve krize koje su nastupale u međunarodnim odnosima u svetu, Tito je pokušavao da neđe rešenja. U smislu pomirenja i pomoći. I to je imalo svog odjeka.

TITO I AFRIČKE ZEMLJE, MOAMER GADAFI

Tito je u arapskom svetu naparavio pravu revoluciju time što je kolonijalizam izbacio iz arapskog sveta. Obilazio je te arapske zemlje i šta je sve učinio, to svet ne pamti, kaže Žika.

Printskrin: Youtube/BOKAMAJSTOR

- Bio sam u Angoli, Alžiru i Libiji sa Titom. Oni su toliko cenili Tita da je to nešto neverovatno. Da skrenemo malo sa teme, evo skoro su se spominjale panamske ofšor kompanije. Panamski kanal, to su sagradili Amerikanci, i panamski predsednik je jednom došao kod Tita u Karađorđevo, tamo sam se i ja slučajno našao, i moli Tita da mu da savet šta da radi s Amerikancima u vezi sa Panamskim kanalom. Amerikanci su tražili da ga još 30 godina drže i ubiru takse za brodove koji idu preko Paname, i da bi im ga tada predali. Došao je Tita da pita da li je to realno, jer kapitalistima ne veruje ništa. Tito mu je rekao da 30 godina za istoriju nije ništa i da pristane, ali da naprave čvrste ugovore. To su detalji koji veličaju Titovu ličnost, gde se sve on nije našao i doprineo da se strasti umire.

Žika je jednom prilikom upoznao i bivšeg libijskog vođu Moamera Gadafija, i ispričao nam je kakav je utisak on ostavio na njega.

- Bio je gadan čovek. Meni je svejedno njega žao, jer on je predsednik jedne države. Evo sad se pojavilo nekih 70 milijardi dolara njegovih, ko će to da nasledi? To znači da je Libija bogata zemlja, a da je on sve to držao za sebe. Bilo je tamo jako lošeg života i teškog. Imao je čudne nadzore za neke delikte, ispričali su mi tada Libijci. Bio sam tamo negde 1975. godine, a sveukupno sam bio 2-3 puta. Držao je pare za sebe, a kažnjavao je, na primer, ko izneveri ženu, švalerisao se, odseče mu ruku. Bio je religiozan od glave do pete. Svaki dan njemu mora s minareta sa džamije da šalju poruke tog islamskog sveta i tome slično.

Kakvo je bilo mišljenje Tita o Gadafiju?

- Tito nije mislio dobro o Gadafiju, ali ga je poštovao. Jedan period smo mi veoma kuburili s naftom i bili smo ucenjivani od zemalja koje sa naftom dobro stoje. Kad je došla kriza za naftu kod nas, Tito je imao jednu ličnost posebnu, generala Ćamalovića. Mostarac, musliman. U Libiju je odlazio često i prodavao im naše avione, iz naše proizvodnje. Njega su Libijci cenili kao svog građanina, pošto je musliman i poštovao je običaje. Jednom prilikom u Libiji je bila zakazana sednica rezimea našeg boravka, koji je trajao 3-4 dana. Da se sumiraju rezultati i da se potpisuju dogovoreni ugovori iz privrede, kulture, sporta... U 11 mi dođemo u rezidenciju Gadafija, gde je trebalo da se održi završni sastanak. Tito sa svojih 4-5 ministara Vlade u delagaciji i čekamo. Nije došao ni u 12 časova. Onda je neko od ministara skrenuo pažnju Titu i pitao ga što je dozvolio da Gadafija čeka preko jednog sata. I naša štampa je pisala o tome da je Gadafi hteo da pokaže nadmoć nad Titom i Titovom glavom, da pokaže svoju snagu. Tito je rekao: "Takvi smo i mi bili kad smo došli na vlast".

Foto: Guliver/Franco Origlia/Getty Images

Za afričke države koje je često posećivao kaže da su drugi svet od nas.

- Bio sam u Angoli sa Saveznim sekretarom za narodnu odbranu, Nikolom Ljubičićem, koji je tamo išao da reši neke probleme. Mi smo njih naoružavali, oni su se borili protiv portugalskih protivnika i drugih struja u samoj Angoli. Išli smo da damo instrukcije, pomoć, i da napravimo ugovor šta treba da im prodamo. To je bila negde 72/73. godina. Jad i beda. Sedim sa jednim njihovim ministrom u Vladi Angole za stolom, kao vi i ja, i imamo samo prevodioca. Pitam ga ja: "Kako stojite u borbi sa kolonijalnim portugalskim ostacima?". On ćuti, ćuti, sat jedan je ćutao, ni reč da kaže. Govorim o mentalitetu tih ljudi, to je ministar jedne Vlade. Ništa nisam uradio, celo prepodne proveo sam s njima, ništa se nismo dogovorili.

Jednom su mu predložili, kada je bio general, da ga vode helikopterom na jug države gde su ljudi živeli u slamnjačama.

- Dva, tri drveta onako ukrštena, preko su stavili palmine listove, njima su ih prekrili, kao mi trskama. Hteli su da obiđem jedno selo gde su spremili doček. Jedan šator, dugačak jedno 10 metara, stavljeno je nekoliko viskija na sto. Vodili su me u jedno domaćinstvo, taj domaćin i njegova žena goli, potpuno, sem što imaju na organima jedan list. Došao i gledam, oni se smeju, ne znaju ništa. Onda im ovaj prevodi, oni ćute pa se smeju. Užas, došlo mi je bilo da pobegnem iz te male kuće. Kakvo je to siromaštvo bilo i beda bilo. Takva je bila zemlja s kojom smo sarađivali i pomogli im da nešto naprave. Nema sreće ako se ne pomogne koliko god se može. I Tito je bio upravo taj čovek da pomognemo svima koliko možemo. I to što kaže za Gadafija, da smo takvi i mi bili, to je prava reč u odnosu na njegov stav prema tim porobljivačkim narodima. Svugde su bili naši ljudi, stručnjaci, ekonomisti, lekari, u Libiji, Zambiji... Bili su i dobro plaćeni.

Foto: N. Ivanovski

SUKOB JUGOSLAVIJE I SSSR 1948.

Raskid Tita i Staljina, ili raskol Jugoslavije i SSSR-a, doveo je do izbacivanja Jugoslavije iz Komunističkog informacionog biroa (Informbiro) 1948. godine. Spor se svodio na to što je sovjetska vlada htela da kontroliše jugoslovensku unutrašnju i spoljnu politiku, dok je jugoslovenska vlada, nakon teško izborene slobode u II svetskom ratu, želela da ostane nezavisna i samostalna, a ne da postane sovjetska satelitska država.

- Josif Staljin je jedno vreme bio uplašen da će mu uzeti vlast neko drugi i činio je neke poteze neprihvatljive sa stanovišta demokratskih odnosa koji su komunisti celog sveta zagovarali. Mnoge zemlje, ne samo svoj narod, terao je da rade ono što on hoće. To je meni bilo neshvatljivo. To je jedan deo tragične istorije Sovjetskog naroda. Već su u uoči II svetskog rata kružile vesti da je preko 3,5 miliona svojih građana likvidirao preko Sibira i direktno. Nemačka obaveštajna služba nekada je mogla da imputira novosti neke ko je sve protiv Staljina, pa on tog odmah likvidira.

Žika je bio u Sovjetskom savezu više puta i ističe da veoma poštuje i ceni Crvenu armiju, koja je najzaslužnija za okončanje krvavog rata.

- Cenim Crvenu armiju posebno, ono što je dala u II svetskom ratu, to nijedna druga zemlja nije dala. Tolike žrtve dala je za svetsku slobodu. Ali poneki ljudi su bili zaljubljeni u politiku koju je Staljin vodio, a vodio je za neke stvari veoma dobro, a za neke loše. Materijalna baza u Rusiji je bila još dosta slaba, nije bila još dostigla evropske standarde. To mi je bilo razočarenje kada sma posetio Sovjetski Savez pedesetih godina, video sam das u ekonomski iza nas, a i mi smo bili slabi. Mislim da Staljinu treba odati priznanje za ono u II svetskom ratu. To je najbolje rekao Čerčil u jednom svom razgovoru: "Sreća je naša što je u ratu na čelu Crvene armije bio Staljin". Verovatno je mislio na to što je bio brutalan protiv Nemaca i što nije žalio svoju naciju da što pre dođe do slobode. Njegova zasluga je upravo u tom segmentu. I danas poštujem Rusiju, to je velika zemlja i narod.

ODLAZAK IZ KPJ I SLOBODAN MILOŠEVIĆ

Za vojnu paradu u Beogradu u oktobru 2014. godine, kada se obeležavalo 70 godina od oslobođenja Beograda u II svetskom ratu, nije dobio poziv. I misli da zna zbog čega je poziv izostao.

- Zvali su one koji su bili u ovom poslednjem ratu devedesetih, prljavom ratu. Poneki od nas je dobio poziv iz NOB. Ja nisam dobio poziv, pretpostavljam zato što sam bio protivnik Miloševićevog režima i njegove politike. Milošević nije nikad dobio moj glas. Meni su ponudili da budem član komiteta KPJ, negde 87.- 88. godine, da prihvatim tu dužnost. Milošević je to predložio, ja sam to odbio glat.

Foto: Profimedia/Alamy

Zamerao je Miloševiću nacionalizam i stvaranje velike Srbije.

- Advokat Stevan Moljević je pravio još pre II svetskog rata mapu kako Srbija treba da izgleda i to je poznato. Tražio je da Solun uđe u Jugoslaviju, Pečuj iz Mađarske, od Rumunije šta da se uzme, da bi bila velika Srbija. Radikalna stranka to prihvatila i zagovarala. Išla je na realizaciju toga i danas to Šešelj zagovara. Bio sam protiv, moja porodica i drugi ljudi. Taj plan je Milošević prihvatio i gurao je ka tome da ga ostvari. Otišao je u nacionalizam, u nepovrat. I zato sam napustio partiju i pre nego što se razbila Jugoslavija. Kad je bio 14. vanredni Kongres SKJ, procenio sam o čemu se radi. Onda sam otišao do moje partijske organizacije na Vračaru gde živim i rekao "ne računajte na mene, ovo više nije moja partija".

Kako vama koji ste bili u ratu i videli šta su četnici radili i kako su se ponašali, šta su Nedić i njegov kolaboracionistički režim radili, kako gledate na rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića i Milana Nedića?

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

- Užasno mi je to slušati i čuti, verujte mi. Ja sam pošten čovek i baš me briga koga će vlast i narod Srbije sutra izabrati. Nemam nikakve moći, nikom neću zameriti za koga je glasao. Ali što je suviše, suviše je, da izdajnike i krvnike svoga naroda rehabilituju. Ta vlast sve u ime naroda radi, a sve suprotno. Od Tita ne znam šta je ta narodna vlast nešto dobro uradila, sem kad pristisne EU. Jedino sam imao nade u EU da će prilikom ulaska nas, naći neke mere da reguliše stvari. Sada nemam poverenja ni u EU. Pobrkala je demokratske principe. Evropu mogu da cenim po nečemu, ali je ona odustala od principa zbog kojih je stvarana i stvorena.

Živorad Žika Stojšić se sa svojih 95 godina i dalje bori za ljudska prava i protiv nacionalizma i fašizma kao član Saveza antifašista Srbije.

(Nataša Ivanovski)