POSLEDNJI DANI BORISLAVA PEKIĆA: Ovo SIGURNO niste znali o najvećem srpskom književniku! (FOTO) (VIDEO)
Arhitekta Ljiljana Pekić udovica jednog od najvećih srpskih književnika Borislava Pekića smatra pravim blagoslovom to što je imala privilegiju da život provede kraj čoveka kakav je bio Pekić, koji bi na današnji dan napunio tačno 86 godina.
Preporučujemo
(FOTO) (VIDEO) MOJ VLADIMIR JE MOJ PONOS: Ispovest majke srpskog pilota i heroja kojeg slavi ceo svet!
MOJ DUH ĆE LEBDETI NAD TOBOM I NAŠIM ČEDOM: Oproštajno pismo SRBINA koji je obešen u Sarajevu iako je to bilo ZABRANJENO!
Sa njom je, kaže delio patnju, interesovanja, filosofiju, uspomene i poglede na svet, i da u životu ništa nije bila do njegova supruga, svoj život bi smatrala ispunjenim!
BORISLAV JE REKAO SUROVU ISTINU I OBJASNIO: Evo zbog čega ste NESREĆNI!
Vodeći se onom Gundulićevom "Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje", priču sa nama počinje od najranijih sećanja - detinjstva provedenog nedaleko od mesta gde sedimo - u Krunskoj gde je sa ocem Dušanom Glišićem, koji je 30-ih vodio građevinsko preduzeće i majkom Nadeždom, pravnicom, sestrom Milana Stojadinovića, predsednika Vlade i ministra finansija Kraljevine Jugoslavije, do Drugog svetskog rata živela život iz bajke.
Šta je o smrtnoj kazni govorio Borislav Pekić
- Kod ujaka Milana Stojadinovića odlazili smo za Božić i Uskrs, na slavu... Ručali bismo u ogromnoj bašti njegove vile na Senjaku, kupali se u bazenu, igrali tenis. Moja majka mu je bila veoma slična. Imali su istu prodornu narav i dinamičan temperament - počinje priču sa nama Ljiljana ne krijući da je početak Drugog svetskog rata "preko noći" nemilosrdno razorio život koji je do tada poznavala.
- Milana Stojadinovića su najpre stavili u internaciju, a drugog ujaka su izbacili iz stana. Sećam se kako nam je policija sabajle upala u kuću. Moj brat i ja smo još uvek bili u krevetu, a oni su upali pod izgovorom - pretresa! Ujaku Stojadinoviću su Englezi kasnije pomogli da se nastani u Argentini gde je živeo do smrti. Ostaće upamćen između ostalog i kao finansijski savetnik predsednika Huana Perona i osnivač i vlasnik čuvenog lista "El Economista".
Ljiljana i njena porodica proživljavali su pravu golgotu. Bilo joj je svega 12 godina kada je njen otac Dušan streljan.
- Tata je bio sve vreme rata u Beogradu, dok smo se mi sa majkom sklonili u Aleksandrovac. Ubrzo oca odvode u zatvor. Sećam se da majka nije znala gde je, pa ga je tražila po podrumima privatnih kuća u Beogradu gde su ljudi zatvarani i mučeni. Kada je konačno saznala gde je, bilo je kasno. Otac je streljan sa još 105 ljudi, čija su imena objavljena u "Politici", a majka je dobila samo njegovu burmu i sat. Ubrzo su nas isterali iz stana sa svega nekoliko porodičnih fotografija u rukama. Bilo je to sve što smo poneli.
Nakon deset godina uzaludnog traženja posla, Ljiljanina majka, pravnica koja je tečno govorila francuski jezik zaposlila se kao štrikerska radnica u preduzeću "Majka i dete".
Usamljenoj Ljiljani koja je dane provodila u oskudici sreća se, prema sopstvenom svedočanstvu, ponovo osmehnula nakon što je upisala Arhitektonski fakultet.
- U ambijentu u kojem su nam se veliki predratni profesori obraćali sa "gospođice" i "gospodine" ponovo sam se osetila živom - objašnjava Ljiljana dodajući da je s Borislavom baš u ovom periodu počela intenzivnije da se druži, ali da ga je zapravo iz viđenja znala od ranije, iz ulice.
- On je stanovao u Malajničkoj ulici koja danas nosi njegovo ime, a ja sam bila u Knjeginje Zorke. On je išao u III mušku, a ja u VII žensku gimnaziju. U to vreme, Borislav je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije "Savez demokratske omladine Jugoslavije". Bila je to organizacija koja je poživela svega godinu dana i u kojoj bi se na sastancima uglavnom sastavljali programi i dogovaralo gde i kada će se po gradu lepiti parole, kako će se ponašati u gimnaziji... Pekić je bio dve godine stariji od mene, i onako visokog i markantnog jednostavno ste morali da ga primetite. Doduše, u to vreme još uvek nije imao onu njegovu karakterističnu bradu i nije još uvek nosio naočare - priča uz blagi osmeh na licu Ljiljana dodajući kako ga je uveče viđala na štrafti u Knez Mihailovoj.
O njemu je nešto više saznala, preko prijatelja, nakon što su ga uhapsili '48, a onda '49. i osudili po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države na 15 godina i gubitak građanskih prava. Zvanično su se upoznali tako što je jedan zajednički poznanik odveo na jedno od njihovih okupljanja. Pekić je igrao karte. Bio je, kaže, zaljubljenik u tu igru sve dok nije intenzivno i ozbiljno počeo da piše.
- Veza je počela kao druženje. Odlazili bismo kod "Trandafilovića", gde danas, evo i mi sedimo... Ili bismo šetali Knez Mihailovom. Osvojio me je na prečac inteligencijom, odlučnim stavom, idejama. Sećam se kako bi mi dugo čitao svoja filosofska razmišljanja i pričao o tome šta je novo pročitao. Venčali smo se u Svetosavskoj crkvi, a živeli kod njegovih roditelja. Godine 1959. rodila se naš ćerka Aleksandra - priča Pekićka otkrivajući nam bliže kako je izgledao život sa ovim velikim stvaraocem.
- Kada smo se venčali već je imao biblioteku od 2.000 knjiga. Imao bi običaj da stvara čim ustane ujutru. Sto za kojim je radio nije smeo da bude okrenut ka prozoru kako ga ništa ne bi ometalo, te je uvek "gledao" ka zidu. Pre nego što bi počeo da piše obrisao bi prašinu, poređao olovke i pribor, zategnuo krevete. Nije voleo haos! Pauze bi pravio tako što bi izašao u dvoriše, plevio, snimao diktafonom najrazličitije "utiske" iz okruženja koji su mu pomagali da u pisanju bude što verodostojniji. Pritom moram da primetim da je imao sjajno pamćenje!
Pekić je imao običaj da Ljiljani čita tek napisane tekstove. Ona je bila negov "prvi čitalac", a u stvaranju nekih dela je i sama učestvovala.
- Kada je pisao "Hodočašće Arsenija Njegovana" kao arhitekta, nabavljala sam mu publikacije kojima se služio pri istraživačkom radu, a zajedno smo i doslovno prošli put Arsenija Njegovana od Kosančićevog venca do Novog Beograda. Zapisivala sam sve što je zapažao i hteo da pomene u knjizi kako bi priča bila što autentičnija - seća se Ljiljana naglašavajući da je i po Borislavljevom i njenom mišljenju najbolja ekranizacija Pekićevog dela ostvarenje Gorana Paskaljevića "Vreme čuda".
- Paskaljević je radio film u dogovoru sa Pekićem i odista ga je osećao svojim! Inače, nešto ranije, kada je "Lovćen film" raspisao konkurs za sinopsis, Pekić se prijavljuje i dobija prve dve nagrade. Ubrzo se zaposlio kao njihov dramaturg. Između ostalog napisao je i scenario za "Dan četrnaesti" Zdravka Velimirovića, ostvarenje koje je predstavljalo Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1961. Tada je prvi put u životu otišao u inostranstvo. Godine 1970. dobija Ninovu nagradu za "Hodočašće Arsenija Njegovana", međutim, na moj nagovor ubrzo odlazimo iz zemlje.
Na ideju da odu, Ljiljana je došla posle ulaska ruskih trupa u Čehoslovačku.
- Pošto je učestvovao u potpisivanju svih mogućih disidentskih peticija, po ulasku ruskih trupa u Čehoslovačku uplašila sam se za njega. Znala sam da će njegov progon od tog trenutka samo da se intenzivira. Te 1970. sam dobila radnu dozvolu, međutim svega dve nedelje pre našeg polaska Borislavu je oduzet pasoš bez ikakvog objašnjenja. Dogovorili smo se da odem sama, pa da on dođe. Ćerka Aleksandra mi se pridružila nakon tri meseca, a Borislavu je zbog silnih peripetija trebalo čitavih godinu dana da sa nama otpočne život u Londonu.
Bilo je to mučnih godinu dana iz kojih se rodila knjiga "Korespondencija". Pekić je Ljiljani poslao 105 pisama od kojih joj je svakako najdraže bilo ono prvo.
Zlatne britanske godine, međutim, Ljiljani su ostale u lepom sećanju.
- U Britaniji smo proveli 22 godine. Pekić je pored nesmetanog pisanja uživao i u kaubojskim filmovima, a zajedno sa mnom i u crtaćima, koje bismo netremice gledali. Obožavao je i Tarkovskog, a sećam se da je neizbrisivi utisak na njega ostavio i nemi film o Napoleonu od neverovatnih osam sati koji je gledao na britanskoj televiziji. Od muzike je sećam se uživao da sluša Mocarta, Betovena, Baha... Imao bi običaj da odvrne stanicu klasične muzike na britanskom radiju. Zapravo pasiju prema operi gajio je od gimnazijskih dana kada je sa svojim najboljim drugom i po nekoliko sati, naizmenično stajao u redu ne bi li došli do karata. Njihovoj sreći nije bilo kraja kada bi se popeli na Treću galeriju - priča sa setom Ljiljana podsećajući nas da su ih u Londonu redovno obilazili Dobrica Ćosić, Goran Paskaljević, Miodrag Pavlović, Vida Ognjenović, Borislav Mihajlović-Mihiz, Danilo Kiš, Filip David, Dragoslav Mihailović.
Svega tri godine nakon što je sa još 12 intelektualaca osnovao Demokratsku stranku, Pekić je u svom domu u Londonu, 2. Jula 1992. preminuo od raka pluća. Urna sa njegovim pepelom preneta je iz Londona u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju.
ISPRAVLJENA VELIKA NEPRAVDA: Borislav Pekić sledeće godine dobija spomenik u Beogradu!
Iza sebe je pored antologijskih dela koja su ušla u redovni program studija književnosti na Filološkom fakultetu ("Vreme čuda", "Hodočašće Arsenija Njegovana", "Kako upokojiti vampira", "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana", "Atlantida", "Zlatno runo", "Besnilo", "Godine koje su pojeli skakavci", "1999") ostali i brojni neobjavljeni rukopisi koje Ljiljana zajedno sa ćerkom Aleksandrom i unukom Mari-Luiz godinama sređuje i objavljuje.
- Borislav je svojevremeno intenzivno radio na knjizi "Srebrna ruka", priči o dva vizantijska slikara od kojih jedan pravi kompromis i uspeva u životu, a drugi ne želi da se "saginje", te gubi jedan deo tela. Pekić je napisao 250 strana beležaka i u jednom trenutku se dvoumio da li da objavi tu knjigu ili "Atlantidu" i "1999". Naposletku je odabrao ova dva potonja dela, jer je želeo da pokaže šta nas čeka u budućnosti. Moja ideja je da kako umem i znam objavim "Srebrnu ruku".
Na naše pitanje da li je veliki književnik bio ljut na one koji su ga progonili i uništili mu život Ljiljana kao iz stopa odgovara:
- Borislav je govorio da mržnja truje ljude i taj sećaj nije poznavao, čak ni kada je saznao da su ga osudili! Znate, život ima običaj da nas potopi, pa onda kada više ne možemo da izdržimo da nas za trenutak izvuče napolje, tek toliko da udahnemo malo vazduha, i opet vrati nazad. Život morate gledati sa optimizmom. Ja volim da se smejem. Borislav se divno smejao. Toga se setim svaki put dok preslušavam trake iz njegove zaostavštine. Slušam ga tako, i čini mi se kao da razgovaramo telefonom i da mi govori na čemu će sledeće da radi - završava priču sa nama Ljiljana u bašti "Trandafilovića", tamo gde je najradije sedela sa svojim suprugom Borislavom.
(Katarina Vuković)
Povezane vesti
Eva iz Hrvatske sletela u Beograd, a potom je snimila šok video u kome spominje Srbe: "Ljudi moji..."
O ovom snimku priča cela Srbija: Put bio zakrčen od snega, a onda su se pojavili heroji u moćnoj mašini
Sledi novi talas padavina u Srbiji: Sneg će i dalje vejati u ovim delovima, a evo gde će pljuštati kiša
<% post.title %>
Beograđanka tvrdi da je prevarena prilikom zakazivanja novogodišnjeg snimanja: "Tražili su mi duplo više para"
Video: Srbijavoz preporučuje putnicima da karte kupuju putem mobilne aplikacije
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
(FOTO) GORI AJFELOV TORANJ Evakuišu se ljudi, drama u Parizu: Vatrogasci se borili sa PLAMENOM
(FOTO, VIDEO) PADAJU STABLA I BANDERE, AUTOBUSI STOJE, DESETINE HILJADA LJUDI BEZ STRUJE! Kolaps na sve strane: Srbija okovana snegom, RHMZ niže upozorenja, VREME JE OPASNO!
PRVA ŽRTVA NEVREMENA U SRBIJI! Mladić kolima proklizao zbog snega, pa se sudario sa cisternom! Poginuo na mestu
sva bozja stvorenja
Prepametan! Cinican, ali s razlogom! Nezan prema protivnicima i neprijateljima duha!srecna i ponosna sto sam ga poznavala i sa njim saradjivala!
Podelite komentar