ZAŠTO EVROPLJANI PRELAZE NA ISLAM? Odgovore znate, ali ne želite da ih čujete jer ISTINA BOLI (FOTO)

Ako postoji nešto što brine zvaničnike ali i obične ljude na Zapadu onda je to činjenica da na desetine hiljada mladih Evropljana, koji u svom porodičnom stablu nemaju apsolutno ni jednog jedinog muslimana, prelaze na islam i postaju sledbenici reči proroka Muhameda.

Preporučujemo

Ne, zapravo, to nije tačno. Odnosno, bolje reći, to je poluistina jer samo to konvertovanje, premda alarmantno sa kulturološke strane, nije uzrok najvećih briga.

Uzrok najvećih briga je činjenica da se neki među tim mladim preobraćenicima radikalizuju u toj meri da odlučuju da se priključe Islamskoj državi i drugim džihadističkim grupama, da se potom vraćaju u svoju domovinu kako bi se borili protiv društva u kojem su rođeni, u kojem su podignuti i obrazovani, a da ih je praktično nemoguće identifikovati i sprečiti u zloj nameri.

Zbog čega postoji ovaj trend, šta mu je uzrok? Zašto ljudi kao što su Kasijus Klej, Majk Tajson, Dženet Džekson, Frank Riberi, Nikolas Anjelka, i mnogi drugi poznati i nepoznati, primaju muslimansku veru? Dr Mordekaj Kedar sa Univerziteta u Bar-Ilanu, čovek koji je dve i po decenije svoga života proveo u vojnim obaveštajnim strukturama izraelske vojske, razgovarao je sa mnogim takvim mladim ljudima.

Foto: AP/Tanjug

On kaže da su mnogi preobraćenici ubeđeni da je islam religija mira, ljubavi, privrženosti i prijateljstva, što temelje na velikodušnom gostoprimstvu i toplom dočeku od strane svojih novih muslimanskih prijatelja.

U mnogim slučajevima, mlada osoba koja je odrasla u individualističkom, hladnom i otuđenom društvu pronalazi u muslimanskoj zajednici ono što nikada do tog trenutka nije osetila, a to su srdačan zagrljaj, lepa reč, ohrabrenje i ruka pomoći, sve ono što nedostaje u okruženju iz koga dolaze.

Ovakva motivacija postaje najočitija među onima koji su odrasli u disfunkcionalnim porodicama, među decom razvedenih roditelja, roditelja koji su možda bili narkomani ili alkoholičari, koji su bili nasilni, koji su ih seksualno iskorišćavali ili im jednostavno nisu pružali dovoljno ljubavi i nisu im izgradili primereni emotivni okvir i model oko koga bi oni sami mogli da grade svoje normalne i produktivne živote.

Prorokova džamija u Medini, Saudijska Arabija. Drugo je najsvetije mesto u islamu, a njenu gradnju je naložio sam poslanik Muhamed početkom 7. veka. Foto: Wikimedia Commons/Omar Chatriwala

Preobraćenik vidi ovaj svoj korak kao sazrevanje bazirano na tome da pojedinac ima pravo da izabere svoj verski i kulturni identitet čak i ako to osuđuje porodica koju napušta.

Nekada je to oblik pobune protiv roditelja, a često osuda i napadi okruženja zbog prelaska na islam imaju obrnutu posledicu od očekivane: umesto da ga ubede da se vrati korenima, samo ga utvrđuju u uverenju da je zapravo ispravno postupio. Sve negativno što čuje o islamu interpretira se kao neopravdani rasizam i islamofobija.

Preobraćeniku na islam sami muslimani ukazuju na činjenicu da islam poštuje proroke drugih avramovskih religija, judaizma i hrišćanstva, da poštuje sve te religije koje slave Boga na nebesima, da svi oni zajedno veruju u Sudnji dan, u nagradu i kaznu, u dobra dela i izbavljenja od zloga.

Foto: Tanjug/AP

Ako su njegovi roditelji Jevreji ili hrišćani, zašto on ne bi mogao da bude musliman, ako to želi? Ako se toliko mnogo muslimana uspešno integrisalo u društvo u kojem je on sam odrastao, i doprinose mu na razne načine, zbog čega i on ne bi mogao da postigne isto? Nisu svi muslimani teroristi, stoga, zbog čega bi njegova konverzija morala da bude problematična?

Preobraćenici takođe kažu da im čitanje Kurana i izgovaranje molitvi daje životu duhovni smisao nakon dugog niza godina intelektualne stagnacije, spiritualnog vakuuma i potonuća u materijalistički i hedonistički način života.

Prihvatanje islama doslovno opisuju kao buđenje iz ružnog sna, kao da je to obred prelaska u zrelost iz njihovog ništavnog tinejdžerskog života.

Nasir-ol-Molkova džamija, ili Ružičasta džamija, nalazi se u Širazu u Iranu i šiitska je svetinja. Završena je krajem 19. veka. Foto: Wikimedia Commons/Fulvio Spada

Imaju utisak da im je ova njihova nova religija unela red u život, dala im štap kojim će meriti sebe i svoje ponašanje, i odredila tačno šta je dozvoljeno a šta zabranjeno, za razliku od njihovih pređašnjih društava koja ili nisu mogla ili nisu htela da odrede pravila.

Oni su spremni da prihvate ograničenja islamskog zakona kojih svi muslimani moraju da se pridržavaju, čime "donose red u svoj život" nakon "života praznine" koji su vodili pre "otkrivanja svetlosti" islama koja ih je očistila od njihovih prošlih grehova i grešaka.

Pojedinci među njima pričaju o svojih pet dnevnih molitvi kao ohrabrujućem i osnažavajućem iskustvu koje im je ranije nedostajalo. Direktni, neprestani kontakt sa nebesima, od osvita zore do sumraka, daje im osećaj da ih "onaj koji obitava visoko" drži za ruku i vodi ih životnim putevima, savetuje ih i pomaže im da se izbore sa dnevnim teškoćama.

Rečju, imaju osećaj da im islam pruža duhovnu hranu za kojom su gladovali.

Foto: Tanjug/AP

Proces islamizacije međutim nije trenutan i brz, i ponekad traje mesecima i godinama. Preobraćenik napreduje korak po korak, i usvaja nešto novo na svakoj novoj etapi. Ponekad prvo počinje uzdržavanjem od alkohola (što je samo po sebi pozitivan korak za bilo koga), potom sledi odbacivanje svinjetine (sve vreme ponavljajući sebi, bilo da je to tačno ili pogrešno, da je to meso loše za zdravlje), a onda i jedna molitva dnevno na maternjem jeziku.

Nakon toga idu prelistavanje islamskih filozofskih tekstova do kojih dolazi besplatno a za koje veruje da mu proširuju intelektualne horizonte, odlazak na molitvu u džamiju, obično sa prijateljima, upoznavanje sa imamom koji mu objašnjava temelje islama, upoznavanje sa drugim preobraćenicima sa kojima može da priča koristeći isti konceptualni svet koji suštinski dele.

Ponekada je putovanje u neku muslimansku državu deo procesa preobraćenja, ili njegov početak, pošto mu taj put pruža mogućnost da vidi "pravi život" muslimana, da se identifikuje sa njihovim problemima i da se raduje zajedno sa njima.

Muslimani tokom molitve u Bajrakli-džamiji. Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Mnogi mladi Zapadnjak - naučen da se poistovećuje sa nesrećnima, siromašnima i progonjenima - vidi zapadnjačko ophođenje prema muslimanskih imigrantima kao diskriminatorno i pogrešno, pa nakon što počne da saoseća sa njima počinje i da istražuje kulturu tih progonjenih ljudi, počinje da na njihovu religiju gleda kao na nešto egzotično i romantično, kao na nešto što bi trebalo bolje da upozna.

U Americi je jedno od najvećih "igrališta" preobraćenja zatvorski sistem u kojem čami višemilionska armija ljudi, mahom crnaca. Ogroman broj njih prelazi na islam ubeđen da se vraćaju religiji svojih predaka, pre nego što su prodati u roblje. Nisu svesni da su njihovi preci mahom bili idolopoklonici koje su upravo muslimani, što Arapi što drugi crnci, porobili i prodali belim trgovcima na obalama zapadne Afrike.

Američki crnci se takođe konvertuju i zato što hrišćanstvo vide kao oruđe tlačenja crnaca od strane belaca, u nameri da se osvete zbog robovanja u prošlosti kao i zbog patnji koje im nanose današnja diskriminacija i marginalizovanje. Bilo je slučajeva da konverzija jednog člana porodice zatvorenika dovede do konverzije drugih.

Vazir-kanova džamija, Lahor, Pakistan. Gradnja je počela 1634, a trajala je sedam godina, tokom vladavine mogulskog cara Šaha Džahana, inače graditelja i Tadž Mahala. Ime je dobila po svom arhitekti. Foto: Wikimedia Commons/Guilhem Vellut

Mlade žene (koje su u prvoj deceniji 21. stoleća činile 75 odsto svih britanskih preobraćenika, koje danas čine 80 odsto njih u Litvaniji a u celoj Evropi 60-70 odsto) privučene su islamom zato što im nudi društvo koje se zalaže za moralnost, skromnost i umerenost, nešto što nije postojalo u njihovim prethodnim životima. One su gotovo po pravilu umorne od popustljivosti, promiskuiteta, hedonizma, droge i pića, svega onoga čime su pre bili okruženi i svega onoga što im je vladalo postojanjem.

Islam, u njihovim očima, nudi čisti, zdravorazumski, uredni i moralni život, nešto što im je nedostajalo. Pravila islama nalažu distanciranje između polova, i to im se sada sviđa, nakon dugog niza godina seksualnog ludovanja koje nije znalo ni za pravila ni za granice.

Posebno napastvovane žene koje je društvo posle toga odbacilo, u islamu nalaze utehu a od drugih muslimana ukazivanje poštovanja i prihvatanja koje stoji kao kontrast u odnosu na poniženje kojem su bili podvrgnuti pre konverzije.

Foto: Tanjug/AP

Roditelji preobraćenika njihovu islamizaciju vide kao pristupanje nekom kultu, koji ponekad opisuju kao "Sataninin kult", a koji njihovoj deci ispira mozak i čini ih žrtvama emocionalne manipulacije. Imaju osećaj da su njihova deca ne samo izgubljena za njih, nego da su i sama izgubila svoj identitet.

Neki se osećaju izdanim, a osećaju da su im potomci izdali i zemlju i pretke. Neki se plaše da će im deca postati teroristi. Većina živi u iluziji da je konverzija privremena, da je to puki mladalački hir i da će se sve vratiti u normalu kada se otrezne, kada dođu sebi.

Međutim, ovo nije nikakav novi fenomen; zapravo, Evropljani već jako dugo prelaze u islam, mada u znatno manjoj meri nego danas, zbog čega je to i ostalo uglavnom neprimećeno. Naravno, tu ne računamo prelaske na islam ljudi sa Balkana tokom vlasti Otomanske imperije, jer to je nešto sasvim drugo; pričamo samo o prelascima na islam ljudi koji su živeli u zemljama koje nikada nisu bile pod muslimanskom vlašću.

Irački učenjak Safa Kulusi je u svojoj knjizi "Islam naš izbor" izdatoj 1961. godine sabrao lične ispovesti velikog broja pojedinaca koji su tokom prve polovine 20. stoleća prešli na veru proroka Muhameda.

Mnogi evropski desničari se plaše islamizacije Evrope. Foto: taringa.net

Dva najčuvenija preobraćenika su bili irski plemić Rouland Alanson-Vin, 5. baron od Hedlija, te engleski baronet ser "Аbdulah" Arčibald Hamilton. Ovaj prvi, koji je postao čuven kao šeik Rahmatulah al-Faruk, promenio je veru 1913. godine i napisao nekoliko knjiga o tome, a ovaj potonji je bio privučen "jednostavnom čistoćom" islama.

Mnogi među tim ranim evropskim konvertitima u islam su na liniji sa Amerikancem Donaldom Rokvelom koji je postao musliman 1935. godine, a koji je bio inspirisan njegovom trezvenošću, uzdržljivošću i umerenošću, kao i tolerancijom drugih religija te slobodom od idolatrije. On je takođe ukazao i na obavezno dobrotvorje (jedan od stubova islama) i na pionirsku deklaraciju o ženinim pravima na nasledstvo kao bitnim faktorima.

Ozbiljnost u odazivu vernika na poziv na molitvu, kao i nesavladiva atmosfera u velikim džamijama Istoka koje dovode do negovanja kontemplacije i skromnosti su takođe među inicijalnim kapislama prelaska na tu veru.

Džamija Džahan-Numa ("džamija koja reflektuje svet"), skraćeno Džama, nalazi se u Delhiju u Indiji. Sagradio ju je mogulski car Šah Džahan u periodu 1644-56. Foto: Wikimedia Commons/Jorge Royan

Francuski mislilac Rene Genon - jedan od tvoraca teorije primordijalne tradicije čiji je doprinos na poljima metafizike, ezoterije, simbolizma, inicijacije i mitologije, između ostalog, neprocenjiv - u potrazi za religijom koja je najbolje očuvala srž tog praistorijskog učenja, skrasio se početkom tridesetih godina prošlog veka na islamu i poslednjih dvadeset godina svog života proveo u Kairu kao član jednog sufijskog reda. Njegova poslednja reč na samrtnoj postelji navodno je bila "Alah".

14 NAJLEPŠIH DŽAMIJA NA SVETU: Ova zdanja su nas ostavila bez teksta, a verujemo da će i vas (FOTO)

Pored njih i mnogo pre njih, bile su tu intelektualne gromade Evrope koje se nikada nisu preobratile, niti su možda o tome i razmišljale, a koje su iskazivale veliko poštovanje prema islamu. Među njima su i takvi umovi poput Voltera, Lesinga, Herdera, Getea i Tomasa Karlajla, ali to je već druga priča.

Uglavnom, muslimanska imigracija u Evropu, Severnu Ameriku i Australiju samo ubrzava ovaj trend prelaženja u islam, pošto sve više i više mladih ljudi dolazi u kontakt sa novom religijom sa kojom ranije nisu imali nikakav direktni dodir. Glavni izazov zapadnih demokratija stoga jeste: kako se izboriti sa tim, a ne promeniti svoju suštinu.

(V. D.)