OD OVA DVA DOGAĐAJA SVE ZAVISI: Ako EU preživi 2017. godinu, postaće neuništiva! (FOTO)

Evropska unija je svojim članicama, od svog začetka do danas, donela sedamdesetak godina političke stabilnosti, ekonomskog razvoja, društvenog napretka, mira i zveckanja rečima kada se naleti na problem u međusobnim odnosima, umesto dotadašnjeg zveckanja oružjem koje je prečesto prelazilo granicu zveckanja i postajalo njegovo korišćenje.

Preporučujemo

A sada je sve to ugroženo. Sada bi sve to moglo da se sruši kao kula od karata.

Najbitniji uzrok takvog jadnog stanja stvari je tužni fakat da za sve to vreme posle Drugog svetskog rata nije mnogo učinjeno na stvaranju osnovnog preduslova budućnosti ujedinjene Evrope, a to je osećaj zajedništva i razumevanja da Stari kontinent nema budućnost ako se ne drži skupa kao jedno. Ako njime ne vlada krilatica: "svi za jednog, jedan za sve!". A ako Stari kontinent nema budućnost bez zajedništva, onda ni mi kao njegov integralni deo nemamo tu budućnost.

Trenutno je 2015. godina, i čini se da su kriza u evrozoni i u Ukrajini najveći problemi sa kojima se Brisel suočava, ali je to daleko od istine. Neće ni ova ni naredna godina doneti raspad, niti će se bilo šta bitno promeniti. Ne, godina koja bi mogla da bude prekretnica u istoriji Evropske unije, koja bi mogla da bude početak njenog kraja, biće ona koja dolazi posle naredne: 2017.

Jelisejska palata u Parizu, sedište Predsednika Francuske Republike i njegova zvanična rezidencija. Foto: Wikipedia / Eric Pouhier

O čemu se radi? O predsedničkim izborima u Francuskoj, i o predloženom referendumu po pitanju ostanka Velike Britanije u EU. Krenimo redom.

Predsednički izbori u Francuskoj doneće vrlo verovatno poraz socijalističkog predsednika Fransoe Olanda koji uživa sve manju i manju podršku naroda i koji čak možda neće ni biti kandidat svoje partije na tim izborima, bez obzira što trenutno sedi u Jelisejskoj palati, jer postoje popularniji socijalisti od njega. Tako barem pišu pojedini francuski mediji.

Ako se pak kandiduje (što je verovatnija opcija) imaće nekoliko mogućih desničarskih protivkandidata. Jednog od njih već znamo, to je bivši predsednik Nikolas Sarkozi koji je najavio povratak u politiku. No, Evropska unija ne mora da se brine zbog njega. Kandidat zbog koga bi trebalo da se brine je liderka Nacionalnog fronta - Marin Le Pen.

Fransoa Oland i Nikolas Sarkozi. Foto: AP/Tanjug

Ćerka čuvenog "neofašiste" Žan Mari Le Pena je uspela da podigne rejting svoje partije do granice o kojoj je njen otac mogao samo da mašta: prošle godine, Nacionalni front je pobedio na francuskim izborima za Evropski parlament, a sve ankete sprovedene od 7. januara i terorističkih napada na redakciju Šarlija Ebdoa pokazuju njen stabilan dodatni rast.

Pogađate zašto. Nacionalni front zastupa tvrdi anti-imigracioni i anti-islamski stav, i bog zna šta će raditi sa francuskim muslimanskim življem ako dođe na vlast. Premda bi sporno ponašanje na unutrašnjem planu moglo da izazove reakciju drugih članica Unije i njen posledičan raspad, i premda je i sama anti-imigraciona politika teško sprovodljiva u okvirima EU, pa bi njeno forsiranje moglo da dovede do velikog problema, to i dalje nije ono na šta ciljamo.

Problem je pre svega u njihovoj suverenističkoj, anti-globalističkoj, protekcionističkoj (traže ekonomsku zaštitu francuskih preduzeća i radnika putem poreza i carina, što ide protiv srži ujedinjene Evrope) i evroskeptičnoj ideologiji. Oni su oduvek, od samog početka, bili protiv Evropske unije.

Foto: Tanjug / AP

Plus, tu je njihov pro-ruski, pro-putinovski stav. Pojedini misle da bi pobeda Marin Le Pen na predsedničkim izborima mogla da preokrene tok evropske istorije u korist Kremlja, ali mi se sada nećemo baviti tim segmentom posledice njene pobede.

Problem je u tome što bi mogla da uništi Evropsku uniju. A pre nego što krenete da se radujete, setite se da mi živimo na Balkanu i da nas jedino Evropska unija sprečava da se međusobno poubijamo. Ako želite da gledate zaklanu decu i silovane žene na sve strane, onda se radujte.

U slučaju da Francuska ne dobije svoju prvu predsednicu 2017. godine u vidu Le Penove, ko zna šta će se sve desiti do 2023. Ne bude li sada iskoristila ovu priliku, njena možda nikada ponovo neće doći. Sa druge strane, možda na onim tamo izborima njena pobeda bude još ubedljivija. Niko ne može da predvidi budućnost.

Britanski premijer Dejvid Kameron. Foto: Tanjug / AP

Sada dolazimo do drugog događaja 2017. godine, a to je referendum koji je britanski premijer Dejvid Kameron obećao da će organizovati ako njegovi konzervativci sa njim na čelu pobede na parlamentarnim izborima ovog proleća.

Bude li to obećanje ispunio (imajući u vidu da je već dozvolio škotski referendum, nema razloga da sumnjamo da će i ovo uraditi) i bude li britanski narod odlučio da izađe iz EU, to će dovesti do katastrofe, zato što je nezamislivo da se jedan od četiri stuba Evropske unije sruši a da građevina koju je držao ostane da postoji.

U krajnoj liniji, krnja EU bi dodatno mogla da se nađe pod stiskom Nemačke, pa bi čak i bez pobede Marin Le Pen francusko raspoloženje za ostanak u Uniji moglo da nestane. Na kraju bismo mogli da završimo ili sa EU kojom u potpunosti dominira Nemačka, ili bez EU uopšte. Ne zna se šta je gore; ovo prvo ne valja jer "bratstvo i jedinstvo" (ako dozvolite) zahteva postojanje balansa što se tiče moći, a ovo drugo ne valja zbog međudržavnih sukoba i građanskih ratova do kojih bi moglo da dovede.

Proslava povodom proširenja Evropske unije. Foto: Flickr/rockcohen

Pozitivna stvar u vezi sa stavom britanskog javnog mnenja je to što na osnovu istraživanja nije sigurno da će oni napustiti EU. Sve ankete od 2010. godine pokazuju da je Ujedinjeno Kraljevstvo dramatično podeljeno po ovom pitanju, na sličan način na koji je to Srbija (samo što su oni u mnogo boljem položaju nego mi).

Novembra 2012. godine 56 odsto ispitanika je bilo protiv Unije, dok je samo 30 odsto bilo za. Međutim, najveća anketa ikada koja je obuhvatila 20.000 ljudi pokazala je da je 41 odsto građanstva za ostanak u EU, 41 odsto za izlazak, a da je 18 odsto neopredeljeno.

Međutim, na direktno pitanje kako bi glasali na referendumu, sigurna većina od preko 50 odsto građana UK je rekla da bi glasala za ostanak. Škotska bi na primer u potpunosti glasala tako; čak je i Aleks Salmond koji je hteo da otcepi Škotsku od Britanije bio izričit u svom stavu da njegova zemlja mora ostati u EU.

Naravno, sve bi ovo moglo da se promeni ako na predstojećim izborima koji će se održati u četvrtak 7. maja pobedu odnesu laburisti. Trenutno između njih i konzervativaca traje mrtva trka.

Uglavnom, šta će biti, videćemo. Ono što te ne ubije, to te ojača. U slučaju Evropske unije, dakle, to je verovatno godina 2017.

(O. Š.)