Evo zašto je 19. april jedan od NAJVAŽNIJIH DANA u istoriji Beograda i Srbije (FOTO)

Danas su jedini jasni tragovi nekadašnjeg turskog prisustva u prestonici naše zemlje Bajrakli-džamija, sagrađena oko 1575. godine, i Šejh-Mustafino turbe; oba ova spomenika se nalaze na Dorćolu i dobro su poznati Beograđanima koji pored njih prolaze svakoga dana.

Preporučujemo

Ali, pre samo 148 godina, stvari su stajale potpuno drugačije, pošto se pre 148 godina sa Kalemegdana još uvek vijorila turska zastava. Srbija je de fakto bila nezavisna, ali de jure je još uvek bila deo Otomanske imperije. Na današnji dan pre naznačenog broja godina izvučen je poslednji ekser iz kovčega naše državnosti i ostalo je bilo još samo da se kovčeg otvori i Srbija u potpunosti obnovi. Ovo je priča o tome kako je do vađenja tog poslednjeg eksera došlo.

Naime, 15. juna 1862. godine (3. juna po starom kalendaru), oko 4 časa poslepodne, na Čukur česmi turski vojnik je ranio srpskog dečaka Savu Petkovića, šegrta bakalina Alekse Nikolića, zbog spora oko toga ko će prvi natočiti vodu. Ovo je bio uzrok ozbiljnog puškaranja između naših žandarma i njihovih nizama u kome su stradali i naši i njihovi (među njima i Sima Nešić, policijski prevodilac, po kome Simina ulica nosi ime).

Dva dana kasnije, oko 9 sati ujutru, tokom sahrane poginulih, Turci su počeli da bombarduju grad sa tvrđave, zbog čega se narod razbežao a sanduci sa mrtvima ostali nasred ulice. Granatiranje je trajalo skoro čitav dan.

Spomenik dečaku na Čukur česmi. Foto: Wikipedia / Irvaas

Dok se sve ovo dešavalo knez Mihailo se bio zatekao u Loznici, spremajući se za rat sa Turskom za konačno oslobođenje srpskih gradova u kojima su se i dalje nalazile osmanlijske posade. U Beograd stižu dobrovoljci iz unutrašnjosti željni tuče sa Turcima, stiže i knez koji proglašava opsadno stanje i poziva na likvidaciju otomanskog prisustva, ali se situacija postepeno smiruje.

Mihailo Obrenović kao racionalan političar (za razliku od generacije koju smo imali devedesetih godina prošlog veka) shvata da se ne treba ići "lopatom na bager", pa šalje Filipa Hristića u London da protestuje i da se diplomatskim putem izbori za ono što hoće. Ovo se pokazalo kao mudro rešenje, pošto je uskoro postalo izvesno da će Turci napustiti veliki broj utvrđenja, sa izuzetkom Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, uz rušenje Soko Grada kod Ljubovije i Užičkog Grada.

Tri godine kasnije, knez Mihailo je krenuo u novu diplomatsku ofanzivu. Pisao je Porti, a dobio je uzvratni odgovor velikog vezira Ali-paše koji mu je javio da sultan Abdul Aziz ustupa Srbiji sve gradove u kojima se nalaze otomanske posade, pod uslovom da se pored srpske na njima vije i turska zastava. Pozvan je u Istanbul da primi ferman lično od sultana, što se i desilo početkom 1867. godine.

Spomenik na Kalemegdanu podignut na stogodišnjicu turske predaje ključeva Beograda srpskom knezu Mihailu. Foto: Wikimedia Commons/Djordje Stakić

17. aprila po novom kalendaru knez Mihailo je stigao u Beograd i bio je pozdravljen od oduševljenog naroda, a Beograđani su uveče priredili bakljadu kakvu prestonica do tada nije videla.

Dva dana kasnije, pre tačno 148 godina, na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman a Ali Riza paša, poslednji turski zapovednik beogradske tvrđave, predao je knezu Mihailu ključeve Beograda. Knez je svečano ušao u Gornji grad, a pratila ga je jedna streljačka četa koja je smenila turske straže. Uveče je u zgradi Beogradske opštine organizovan bal.

U narednim danima, Srbija je će preuzeti i ostale tvrđave: kapetan Lazar Cukić je primio Šabac, major Ljubomir Uzun-Mirković Smederevo, a kapetan Milutin Jovanović Kladovo.

(Telegraf.rs)