Pozajmite mi novac za silikone, treba mi hitno: Ovako se novinarka Telegrafa provela na ulicama Beograda! (VIDEO) (FOTO)

Možda je naš plan da proverimo domašaj beogradske saosećajnosti u startu minirala prilično očigledna činjenica da meni ne trebaju silikoni, ali bilo kako bilo, stojeći pored Terazijske česme, sa skromnom molbom na transparentu u rukama, stekla sam utisak da bih na ovaj način uspela eventualno da ostarim tamo, i to bez silikona.

Preporučujemo

Kad sledeći put budete videli nekoga da prosi i pomislili koliko je to ponižavajuće i užasno, dozvolite da vas utešim: monstruozno je samo prva dva minuta - dok ističete svoj poziv za pomoć i dok vam informacija da ste upravo stali na sred ilice da prosite, putuje do mozga.

Nakon toga vaš osećaj ponosa, dostojanstvo ili samo nagon za smehom što se bavite ovakvim istraživanjem javnog mnjenja, ubedljivo prevladava instinkt za preživljavanjem blama - moje nervne ćelije su to rešile tako što su mi dobacile da zapalim cigaretu i zamislim da čekam nekoga ko kasni.

"Ono što se posle toga dogodilo, nateralo je da...", shvatim da se u ovom gradu u međuvremenu nešto promenilo. Promenilo između vremena u kom su ovakvi skečevi nailazili na dobar odjek i ovog u kom Beograđani više ne padaju ni na kakve fore.

Izgledam relativno pitomo, pri sebi nisam imala nikakvo oružje, dan je bio sunčan, prolaznika sasvim dovoljno... Iz kog tačno razloga sam se u redakciju vratila s tri hiljade dinara - koje sam već imala u novčaniku?

Foto: Marko Todorović

Imajući u vidu da mi se niko od mojih potencijalnih finansijera nije obratio - barem ne verbalno - u nalaženju odgovora na ovo pitanje morala sam da se oslonim na njihove izraze lica.

Ne računajući gospođu koja je zgroženo prošla pored mene, a onda zastala malo dalje, kao da razmišlja da li da mi priđe i objasni mi da bi mi možda i dala novac kad bi joj nešto preteklo na kraju meseca posle plaćanja računa i krem bananice za unuka, ostali prolaznici se nisu čak ni nervirali.

Tad mi je bilo smešno, ali face ljudi koji razmišljaju od čega će da kupe hranu, dok prolaze pored skockane devojke, koja bi da od njihovog teško stečenog novca ugradi silikone (verovatno kako bi bila zapaženija u nekom noćnom klubu ili ne daj bože splavu) su bile sve osim zabavne, baš kao i njihova ravnodušnost prema nečijoj suludoj i drskoj ideji koja ih vređa, a protiv koje nemaju nameru ništa da preduzmu. Poznato? I meni.

Foto: Marko Todorović

Razočarali su me čak i mladi sugrađani koji uvek i bez izuzetka o svemu imaju mišljenje i radi su da ga podele sa ostatkom sveta - svi oni su negde žurili, a ne bih smela da garantujem ni da su me uopšte primetili.

Pored običnih ljudi koji su toliko u svom svetu  da nemaju ni trenutak vremena da se nasmeju ili naljute na ono što vide u realnosti, jedina grupa koju bih još pomenula je nekolicina muškaraca u skupim odelima koji su - u momentu dok sam se ja pitala da li je moguće ovako zaraditi i za hleb - izleteli iz hotela "Moskva" i otišli ka besnim kolima na parkingu.

Iako mi je uzorak ispitanika bio prilično skroman, osim onih koji od količine briga i prečih poslova nemaju vremena ni za šta drugo i onih koji žele da troše novac na besne hirove, ali svoje, shvatila sam da nisam ni mogla da zapazim nekog drugog - u Beogradu ionako žive samo te dve kategorije ljudi.

Oni koji imaju i oni koji nemaju.

(J. B.)