ISPOVEST ZLOSTAVLJANIH ŽENA: Kad sam ga ubila osetila sam olakšanje! (VIDEO)

"Uđe s vrata i krene odmah da me tuče, a ne znam zašto! Ili mene ili decu, bez obzira, krene na nekog".

Ovako priča jedna od žena čija je sudbina prikazana u dokumentarnom filmu "Žene koje su ubile svoje nasilnike" autorke Izabele Kisić i reditelja Zlatka Pakovića, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava.

Prema njenom, kao i svedočenju drugih žena u filmu, godine ili čak decenije brutalnog zlostavljanja od strane muževa ili partnera uspele su da prežive tako što su pravdu uzele u svoje ruke.

Na osnovu istraživanja rađenog za potrebe Ministarstva za rad i socijalna pitanja, 54 odsto žena u Srbiji trpi neki oblik porodičnog nasilja. O tom vidu brutalnosti govore njihove potresne ispovesti.

- Tukao me je najviše po leđima, nogama, na onim mestima gde se ne vidi. Koliko se puta dešavalo da radim popodne, a on me prepodne bez ikakvog razloga istuče i onda takva odem na posao...

- Uhvati me za gušu, pa mi udara glavu o fasadu kuće, o pločice... Pa nateklo oko, ne čujem uopšte na jedno uvo...

- Onda me jednom gurnuo na beton. Pala sam na leđa, udarila bubrege, ruka mi je godinu dana bila otečena...

- Mnogo puta mi je uperio pištolj u glavu. Tukao me je, udarao pesnicama, išla mi je krv iz nosa i uha...

- Tukao me je, počeo da me i seksualno zlostavlja. Počeo je kasnije da mi uzima novac, tako da sam bila primorana da podižem kredite da bih mu dala sumu koju je tražio, jer mi je pretio: "Imaš lepu i zgodnu ćerku, i njoj može svašta da se desi!"...

- Jednom prilikom je igrao i ruski rulet nadamnom, znači da li će metak da bude u cevi ili ne...

- Bio je zver! Rekao je da će izvaditi dete iz mene: "Došao sam s nožem!"...

Gotovo svi nasilnici ovih žena imali su oružje u kući. Kućne posete ženama su bile zabranjene i ograničene.

Jedna od njih je živela zaključana mesecima i svakodnevno trpela batinanje, sve dok svog nasilnika nije ubila.

Drugu, pošto ju je kidnapovao i naterao da se uda za njega, muž je maltretirao i tukao celog života. Ubila ga je posle 50 godina braka.

- Komšinica trči po mene, kaže: "Brzo, ubi ti onaj manijak sina!" Ja dođem, a doručak se sav rasuo za stolom. On sedi dole, ne može ustati, sav poplaveo, davio ga...

Žene nasilnika žive u izolaciji i strahu, nalaze se u položaju pokorne žrtve. Nasilnik kontroliše njihov život, zabranjuje im da se viđaju s rođacima i prijateljima.

- Nisam smela da pogledam na prozor. Kaže: "Koga gledaš?" Ne gledam nikog, pogledam da li sija sunce. Stavio na prozore ćebad sa ekserima da ne bih mogla da pogledam...

- Telefonom niko nije smeo da zove. Ako mi stigne poruka od koleginice ili rođaka redovno je bilo lomljenje telefona. To je bilo kao dobar dan! Dobijem batine ako me neko zove. Ako zakasnim s posla pet minuta, dobijem batine bez ikakvog razloga. Kad treba da odem kod rođene sestre treba da ga pitam da li smem da odem...

Ubistva svojih nasilnika same su prijavljivale policiji i osuđene su na višegodišnje kazne zatvora, u proseku na deset godina.

- Kad se to desilo, osetila sam veliko olakšanje. Nisam znala da li je živ ili ne, ali sam znala da bar tog trenutka neće moći ništa da uradi nikome - deci, meni, mojim roditeljima – završava svoju ispovest jedna od zlostavljanih žena.

(Nikola Stojić)