NAJPOZNATIJI VUČIĆ PRE VUČIĆA: Najbogatiji i najmoćniji Srbin koji je bio strah i trepet (FOTO)

Toma Vučić Perišić, jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi Srbije iz prve polovine 19. veka, barem u periodu između Drugog srpskog ustanka i njegove smrti 1859. godine, rođen je u Bariču 1787-8, tokom bekstva njegovih roditelja Periše i Stane iz Gornje Vrbave kod Kragujevca ka Sremu, zbog austrijsko-turskog rata koji je bukteo. Nakon nekog vremena, vratili su se u Srbiju i nastanili trajno u mestu Vučkovica kod Knića, ondašnja gružanska knežina kragujevačke nahije.

Preporučujemo

Iako učesnik oba srpska ustanka (tokom prvog je bio Karađorđev "momak", bećar) došao je do izražaja tek kada je Miloš Obrenović poveo Drugi; zanimljivo je reći da je upravo Toma Vučić hteo da povede tu bunu, ali ga je Miloš sprečio, ubeđujući ga da je prerano.

Nakon uspešnog i kratkog vojevanja, a pre svega diplomatske igre u kojoj se pokazao sav raskošni Milošev talenat na ovom polju, i uspostavljanja srpske autonomije te de fakto nezavisnosti od Osmanskog carstva, Toma Vučić Perišić obavlja niz dužnosti za knjaza Miloša; postaje prvi srpski policajac i čuvar režima utemeljitelja dinastije Obrenović pa tako u krvi guši Đakovu bunu 1825. godine.

Toma Vučić Perišić. Foto: Wikipedia/public domain

Naredna decenija, tridesete godine 19. veka, presudna je za našu dalju priču. Nezadovoljstvo režimom Miloševim raste iz dana u dan: ne postoji jasno državno uređenje i sudstvo, narod i činovnici se batinaju, trgovci i starešine se obespravljuju, svima je dosta ponašanja i knjaza i njegovih najbližih saradnika, odugovlači se sa donošenjem ustava i formiranjem Državnog saveta.

Kada su u Kruševcu 1835. godine, u kući Stojana Simića, zaverenici skovali zaveru da se krene u bunu - koja će poneti ime Miletina po Miletu Radojkoviću koji je ubedio ostale da cilj ustanka bude ograničavanje vlasti knjaza ustavom, ukidanje kuluka, omogućavanje narodu prava na upotrebu šume i ukidanje monopola na unutrašnju i spoljnu trgovinu - upravo im je Toma Vučić Perišić krenuo u susret sa 150 konjanika; nije međutim udario na pobunjenike nego im je sam samcijat otišao da bi video šta hoće; potom je ubedio zaplašenog knjaza koji je pomišljao na bekstvo da prihvati zahteve bundžija.

Foto: Wikipedia/Moritz Michael Daffinger

Posledica je Sretenjski ustav, napisan od strane Dimitrija Davidovića po ugledu na švajcarski i belgijski, donet na Sretenje 1835. godine, koji je bio toliko napredan i liberalan da ga je jedan ruski diplomata nazvao "francuskim rasadom u balkanskoj šumi", turski ministar "zaraznom konstitucijom", a bečki dvor se užasnut uplašio da će njegovi podanici zatražiti isto (uzgred budi rečeno, bratske nam zemlje Rusija i Austrija su odigrale ključnu ulogu u rušenju ovog pravnog akta koji nas je pre skoro svih u Evropi uveo u 20. vek i koji bi, da je poživeo, možda doveo do daleko srećnije moderne istorije srpskog naroda). Ovo se odigralo pred oko dve i po hiljade delegata iz cele Srbije i petnaestak hiljada znatiželjnih posmatrača.

Nakon ubijanja ustava došlo se do novog koji nismo napisali mi već Rusi i Turci, rame uz rame, i koji je prvenstvo trebalo da ispuni potrebe Petrograda i Carigrada, a srpski narod ko šiša. Donet početkom 1839. godine, podrazumevao je formiranje Sovjeta od sedamnaest doživotnih članova, među kojima je bilo i Miloševih protivnika, čime bi se vlast knjaza ograničila stvaranjem tela sastavljenim ne od izabranih predstavnika naroda nego od jedne oligarhije.

Foto: Wikipedia

Elem, Toma Vučić je u Kragujevcu okupio predstavnike 12 okruga i izvršio izbor narodnih poslanika za predstojeću skupštinu. Ustavobranitelji su ovakav sastav skupštine iskoristili da 13. juna nateraju Miloša na ostavku. Sovjet je potom izabrao Prvo namesništvo u kome su sedeli Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić, koji su umesto bolesnog knjaza Milana Obrenovića (inače zaboravljenog našeg vladara, najstarijeg sina knjaza Miloša) vladali. Milan umire 8. jula, a namesnici nastavljaju da vladaju sve do dolaska Mihaila, drugog sina Miloševog.

Međutim, Toma Vučić nastavlja da igra svoju igru, pozivajući narod na bunt protiv novog knjaza Mihaila zbog povećanja poreza, zelenašenja koje je osiromašilo seljake i bezdušnog ophođenja činovnika prema narodu, balansirajući između želja i prohteva svetskih sila koje su pokušavale da ostvare na našem tlu premoć. Narod Perišića služa pobožno, a njegove demagoške besede izrečene "tankim glasom, i u jednom lažno snishodljivom i potuljeno prostosrdačnom tonu" ostavljaju snažan efekat. Parolom o jednakosti diže Srbiju na noge.

Toma Vučić Perišić. Foto: Arhivska fotografija

- Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Sovjeta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu. Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu. Neka niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda - rekao je jednom prilikom i ušao u istoriji onih koji žele da shvate suštinu jednakosti i demokratije.

Kada je 1842. godine oborio sa vlasti knjaza Mihaila, za novog knjaza bira se Aleksandar Karađorđević, sin Crnog Đorđa Petrovića. Petnaestak dana ranije trupe Tome Vučića razbile su užičke ustanike koji su stali na stranu Mihaila.

Knez Aleksandar Karađorđević. Foto: Wikipedia/Uroš Knežević

Toma Vučić Perišić je nastavio da igra važnu ulogu u političkom životu Srbije i u narednih 16 godina koliko je Karađorđev sin vladao, a Zakon o narodnoj skupštini koji je doneo Ilija Garašanin imao je za cilj da spreči nedemokratsko biranje poslanika koji bi po potom postali obična gungula koja radi onako kako Toma Vučić svira.

Da sumiramo: heroj naše današnje priče bio je namesnik, predsednik Državnog saveta, popečitelj (odnosno: ministar) vojni, popečitelj unutrašnjih dela, knez gružanske knežine kragujevačke nahije, Karađorđev "momak" (odnosno: bećar), telohranitelj svog brata od strica, mitropolita Melentija Pavlovića (1776—1833).

Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima 1859. godine, a sahranjen je bio na Palilulskom groblju na Tašmajdanu. 1904. godine prenesen je u Gružu, u grobnicu zakutske crkve, koja je njegova zadužbina. Njegovo potomstvo je brojno, o čemu možete više pročitati na ovom linku.

(S. D.)