ON JE OSVETLAO OBRAZ SRBIJE: Upoznajte generala Predraga Bandića, srpskog heroja (FOTO)

Godina za nama, kako za građane Srbije, tako i za pripadnike Vojske, nije bila laka. Početkom godine veliki snežni smetovi blokirali su brojne puteve širom Srbije, a mnogi ljudi ostali su zavejani čekajući da budu spaseni.

Preporučujemo

Zatim su usledile poplave, u kojima su mnoge porodice ostale bez svojih domova. U svim ovim situacijama, nekako ćutke i bez preteranog hvaljenja, građanima je pomagala Vojska Srbije. Upravo u vojnim redovima, građani su tokom prošle godine prepoznali junake današnjice.

Foto: Marko Todorović

Jedan od njih svakako je i brigadni general Predrag Bandić, čija je fotografija na kojoj se vidi kako iz snežnih smetova spasava jednogodišnju promrzlu bebu za manje od jednog dana obišla svet. Građani Srbije u njemu su prepoznali heroja, očinsku figuru u koju imaju poverenja.

Foto: vs.rs

HEROJ DANA: Vojnik spasava dete iz smeta! (FOTO)

PONOS SRBIJE ZA TELEGRAF: Svi smo heroji, rizikovaćemo živote, ali ljude ne ostavljamo! (FOTO)

Iako su ga mediji uzdizali u nebesa, komandant 204. vazduhoplovne brigade ni u jednom momentu sebe nije stavio ispred bilo kog pripadnika vojske koji je učestvovao u spasavnju zavejanih, odnosno kasnije poplavljenih područja.

Foto: Marko Todorović

U razgovoru za Telegraf, general Bandić otvoreno je govorio o spasilačkim akcijama u kojima je vojska učestvovala protekle godine, o junaštvu i časti kao vojničkim osobinama, o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, ali i o nekim potpuno ličnim stvarima poput toga kako provodi slobodno vreme i čije misli se trudi da sledi.

Završila se jedna od verovatno najtežih godina za Vojsku Srbije. Po čemu ćete je Vi pamtiti i šta je na Vas u 2014. godini ostavilo najjači utisak?

- U profesionalnom smislu je čoveku najteže kada dođe u situaciju da mora da pomogne, lično je najteže čoveku kada vidi ljudsku nesreću, kada vidi ljudsku patnju. Ova godina se pamti po licima ljudi koji su bili u najtežoj situaciji i kojima smo uspeli da pomognemo. To je nešto što svakako mi u našoj karijeri ne bismo voleli da se ponavlja, jer uvek važi ona uzrečica "da bi bilo najbolje da vojnici, vatrogasci i lekari nikada nemaju posla".

Foto: Marko Todorović

Upravo zbog svega što se dešavalo, građani Srbije stekli su još veće poverenje u Vojsku Srbije. Kako gledate na to?

-  Vojska u našem društvu u Srbiji nikada nije izgubila poverenje ljudi samo zbog aktuelnog trenutka i zbog toga što smo svi posvećeni ekonomskom oporavku i nekoj boljoj budućnosti, možda vojska više nije u fokusu. I tako i treba da bude - Balkan su napustili ratovi i vojska i ne treba da bude u fokusu dešavanja, ali ono šo se potvrdilo u ovoj godini i što je  jako važno jeste činjenica da svaki dinar koji je uložen u vojsku se narodu vraća na najbolji mogući način, onako kako mu je najpotrebnije.

Kako reagujete na to što je sve više mladih zainteresovano za vraćanje obaveznog služenje vojnog roka i koliko ta vojna obaveza može doprineti sazrevanju mladih generacija?

- Možda sam previše subjektivan što se toga tiče jer nosim uniformu, ali nositi uniformu  u zemlji u kojoj je čast biti vojnik i u kojoj godinama ne pada ugled vojske, u društvu koje može da se ponosi vojničkom istorijom i tradicijom u svetu, onda je sasvim normalno da mladi žele da se na nekoga ugledaju, a ugledati se na dobrog vojnika u ovoj našoj zemlji je čast i ponos i za roditelje i za decu. Vojska može da priušti dosta toga mladom čoveku. Konačno izlazimo iz jedne paradigme da je vojska čvrsta, da je jednosmerna, da se malo u njoj razmišlja. Vidi se da je vojska bogata ljudima od znanja, razvojnim projektima idejom i planovima da se nađu tamo gde zatreba, tradicijom i poštovanjem. Za mladog čoveka je izazov da se upusti u tako nešto, izazov da se nađe u jednom ambijentu koji neguje tradiciju, koji časno radi svoj poziv, koji pošteno služi svojoj zemlji i koji  poštuje disciplinu, red, rad i pruža jedno vaspitanje.

Foto: Marko Todorović

Nakon spasavanja zavejanih u Feketiću u narodu su počeli da vas doživljavaju kao heroja. Koliko Vam sve to prija i šta je najlepše što ste o sebi čuli tokom prethodne godine?

- Svoj odgovor podelio bih na dva segmenta. Prvi jeste činjenica da sam ja kao i mnogi pripadnici vojske u načelu radio svoj posao i mi smo pokušali da doprinesemo jednom sveopštem entuzijazmu da se ljudima u Srbiji pomogne. I sa te strane ako kažete da sam ja heroj,  ja pod tim podrazumevam da su svi pripadnici vojske koji su sa mnom bili u tom prostoru za mene heroji i to delim zaista sa njima. Ja sebe lično ne dozivljavam ni malo drugačije od onoga kako sam završio prošlu godinu ili neku prethodnu. Smatram da sam profesionalac i da radim svoj posao.

Drugi deo odgovora se odnosi na to da je lepo kada čovek uloži sebe u tako nešto, kada daš svoju energiju i svoje napore, da uradiš nesto lepo i da pomogneš, a kada se to primeti. Prija svakom pripadniku vojske koji se angažovao u ovoj godini i ekonomske krize i teških nesreća, kada se to primeti i kada se njihov rad vrednuje.

Najlepše što sam o sebi čuo prošle godine bilo je kada su mi moji sinovi rekli da su ponosni na svog tatu. To je možda najdraže i najlepše ushićenje koje čovek može da doživi kao otac dva velika čoveka, kada oni kažu da su ponosni na svog oca.

Foto: Marko Todorović

Kada ste znali da je vojska poziv za vas, kada ste osetili to?

- Da vam kažem iskreno ja sam se vrlo mlad odlučio da idem ovim putem, krenuo sam u vojnu gimnaziju u Mostaru sa 14 godina. To je puno kilometara od kuće za jedno dete koje samo smatra da će ono što bude doživelo u budućnosti biti njegov poziv. Sve su to snovi i neka obećanja iz mašte koja se tek mogu ostvariti. Ja nisam doživeo razočaranje, ja sam doživeo zadovoljstvo što nosim uniformu i što sam deo jedne jako dobre i pozitivne institucije Republike Srbije.

Na šta ste u životu, a na šta u karijeri najviše ponosni?

- Najviše sam ponosan na svoju porodicu, to je pod broj jedan. A ponosan sam i na svoje kolege sa kojima radim i sa kojima stvaramo rezultate zaista timski. U svojoj karijeri imam jako puno komandnih dužnosti i uvek sam pokušao da stvorim tim, jer je jako važno imati dobar tim i ljude koji su motivisani i koji žele da idu napred. Jedan od takvih timova je i ekipa ljudi u 204. vazduhoplovnoj brigadi, i to je jedan divan tim na koji sam profesionalno ponosan.

Foto: Marko Todorović

Na vojnike uvek gledamo kao na neustrašive ljude, koji se ničega ne boje. Kao na zaštitnike. Postoji li neka situacija u kojoj ste se jako uplašili?

- Vojnici, vatrogasci i policajci - to su ljudi koji se jednostavno godinama uvežbavaju da brzo razmišljaju i da odlučuju u kritičnim situacijama na efikasan način. Mi jednostavnno taj strah odgurujemo stalnim adekvatnim vežbanjem, stalnom adekvatnom pripremom, razmišljanjem o  takvim situacijama, razmišljanjem unapred, mi se za svaki naš posao se pripremao unapred. Razmišljamo gde bismo mi kao vojnici mogli biti upotrebljeni i pravimo planove a onda u odnosu na te planove vršimo obuku mlađih. Svi smo mi prosči kroz jedan takav ciklus i ništa nas ne može izenanditi. Samm tim se strah umanjuje i nema potpunog iznenađenja, i onda se rezonuje brze. Strah dođe posle, ako ga je bilo. Ja sam uživao u životu pre svega kao pilot, a to je nešto što je svaki dan vezan za neku vrstu opsanosti. I kada bih rekao da se nikada nisamm uplašio to bi bila laž. Samo je bilo bitno koliko sam brzo uspeo svoj strah da suzbijemm i da se vratim u neko racionalno razmišljanje.

Foto: Marko Todorović

 Čemu učite mlađe kolege?

-  Moraju da ponesu profesionalan pristup ovom poslu, to je broj jedan. Čast, poštenje, i ono što podvlačim je znanje. Svi koji su radili sa mnom znaju da insistiram na usavršavanju, na školovanjima, na sticanju  znanja na svaki moguci način. Smatram da je i u ovom ekonomski teškim vremenima, a i u svim drugim investicija u znanje nešto što že se najbrže vratiti i što predstavlja izlaz iz svake situacije. Mislim da generalno u Srbiji potencijala ima, ali tog znanja nekako u poslednje vreme kao da nema dovoljno. Znanje nije postavljeno na prvo mesto, ili smo ga negde izgubili.

Da li ovaj posao i zvanje koje nosite ostavljaju vremena za hobije i šta je ono u čemu uživate van svoje profesije?

- Slobodnog vremena nema onoliko koliko bih želeo. Ja sam čovek koji uživa pre svega u druženju sa svojom porodicom, zatim u boravku u prirodi i u sportu. Ja lično zaista volim to troje, volim da izađem u prirodu, da odem na planinu, da prosetam pored jezera, a s druge strane čitavog života sam posvećen sportu. Volim da igram fudbal, odbojku ili košarku sa prijateljima i to me malo napuni energijom i ulepša mi vreme. Volim da pročitam dobru knjigu, a supruuga i ja imamo jedan zajednički hobi, a to je da volimo da odgledamo dobar film.

Foto: Marko Todorović

Moto kojim se vodite u životu i poslu je...

-  Pa s obzirom da razgovaramo o mojoj profesiji, ja bih istakao reči Stepe Stepanovića, koje su zaista jedan moto koji sam rano spoznao i pokušavam čitavu karijeru da ga pratim. Pokušaću da parafraziram: "Iz naroda sam potekao, on me je učinio ovim što jesam, njegovoj se volji potčinjavam i njega slušam“.

Foto: Marko Todorović

Po čemu je specifična 204. vazduhoplovna brigada?

- Drugačija je zato što je sublimat različitih vrsta avijacije sa specifičnim zadacima i to je jedan najveći avijacijski kolektiv u Srbiji. Ona objedinjava sve kapactete republike Srbije za avijacijske potrebe, za kontrolu i za zaštitu vazdušnog prostora. Takođe tu su svi kapaciteti transportne avijacije, a ovde su locirani i svi kapaciteti za školovanje mladih pilota. Ovde se nalazi ipedeset odsto helikopterskih jedinica, tako da je ovo jedan glomazan sublimat, na to se dodaje i čitav niz različitih stepena održavanja, tehnike, vazduhoplova... ovo je jedan ogroman kolektiv koji je usmeren da podrži avijacijske zadatke.

Pokazali ste da avijacija nije prošlost, da je i te kako pristutna u sadašnjosti, a da li ima budućnost?

- Narod zna da mora imati bezbedno nebo i civilni saobraćaj koji se odvija iznad naše zemlje mora biti zaštićen svakog trenutka. I rizici poput terorističkih akata uglavnom dopiru iz vazdušnog prostora. I zbog toga je nemoguće otpisati taj zadatak u Srbiji, nemoguće ga je se odreći. Zato mi moramo u ovom teškom vremenu prvo da održimo, ali i da mu damo zrno budućnosti, da stvorimo neke nove generacije piota i neke nove osnove za neke nove vazduhoplove u budućnosti. Jer danas imati avijaciju nije samo veliki uspeh već i prestiž. Mi 102 godine imamo avijaciju u Srbiji. Nismo mi ti koji smemo da je se odreknemo tako lako. Mi je moramo održati zato što je to naš dug prema prethodnim generacijama.

Foto: Marko Todorović

Vojna parada "Korak pobednika" je takođe nešto što je u Vojsci Srbije obeležilo ovu godinu.

- Parada jeste jedan simboličan trenutak. Parada je dokaz naše spremnosti da poštujemo i negujemo tradiciju svojih predaka i da je sačuvamo za budućnost. Ja mislim da se ni jedna parada u svetu za koju ja znam nije tako kratko spremala. Ali imperativ datuma koji su se obeležavali, imerativ jedne tako visoke tradicije jednog naroda je bio pred nama izutzetno veliki i to je bila jedna ogromna motivacija da to pripremimo na najbolji mogući način. Taj događaj smmo hteli da posvetimo našim precima, i našim prethodnicima koji su svoje živote ugradili u istriju Srbije.

Za kraj, šta biste poželeli sebi, vojnicima i građanima Srbije za Novu godinu?

- I građanima i vojnicima i svojoj porodici želim pre svega mir. Da u jednoj mirnoj atmosferi svi zajedno ispunimo svoje želje i da ostvarimo svoje potencijale, da nam svima zajedno bude bolje na kraju sledeće godine i kada budemo sumirali utiske voleo bih da oni budu pozitivni, da budu nešto što će nas obradovati, nasmejati, oraspoložiti i činiti nas zadovoljnima. Sigurno je da svi mi imamo svoju viziju kako bi ta godina trebalo da izgleda. Poželeo bih svima da učinimo sve najbolje i da svoje vizije i ostvarimo. Da ostavimo sa strane međusobne nesuglasice, da se svi pretvorimo u jedan tim koji će učiniti Srbiju lepšim mestom za život. Pre svega zbog svoje dece, zbog nekih budućih vojnika i onih kojima ostavljamo Srbju.

(Milica Vojtek)