VAŽNO JE BITI ČOVEK: Ova priča o siromasima i Svetom Nikoli nateraće vam suze na oči!

Sv. Nikola, najčešće slavljena srpska slava, obeležava se 19.decembra svake godine.

Tada se vernici okupljaju da proslave ime, lik i delo ovog velikog sveca kroz priču o njemu, trpezu i slogu porodice. Tako bi, barem trebalo da bude. Međutim, slave su kod Srba vremenom izmenile svoje osnovno značenje i svrhu, i postale gozbe, pirovi i višednevna veselja koja, čini se, imaju sve osim verske note.

Preporučujemo

Protojerej Ljuba Stojanović o slavi, Sv. Nikoli, o tome šta bi slave trebalo da budu a šta kod nas jesu, govori u autorskom tekstu koji prenosimo u celosti:

"Hrišćanska odgovornost nalaže da se stalno pitamo da li je sve ono što mislimo dobro, bogougodno i na dobrobit života. Pitanje slavljenja krsnog imena je nešto što treba svaki odgovorni svečar da procesuira pred svojom savešću i razmotri u dijalogu sa drugim ljudima. To što neki izvan hrišćanskog korpusa slavljenje krsnog imena proglašavaju nasleđem iz paganske prošlosti ne možemo promeniti iz više razloga; ali ono što možemo učiniti boljim jeste način na koji slavimo svoje krsno ime.

Nedopustivo je dalje raslojavanje liturgijske dinamike svečarskog dana i svođenje slave na „obeležavanje“ bez dubljeg razumevanja stvarnog smisla slavske trpeze kao trpeze ljubavi – produžene Liturgije.

To je nemoguće onda kad je crkveni život sveden samo na kućne rituale bez ostvarene liturgijske sabornosti. Takođe, ako je sve zatvoreno i protokolarno po sistemu zvanica i bez mesta za putnika namernika – nezvanog gosta.

Jedno interesantno svedočanstvo pred sami Drugi svetski rat sadrži knjiga vrlog beogradskog prote Ljubomira Bogićevica pod naslovom OSAMDESET SVEČARSKIH DANA. Radi se o obućaru po imenu Radič, koji je slavio Svetog Nikolu kao i većina svečara u ono vreme, a i danas.

Mnogo gostiju, obilje hrane i pića uz mišljenje da je to pravi način „obeležavanja“. Njemu se, po tvrdnji  pisca javio sam Sveti Nikola i prigovorio što ga na taj način slavi pozivajući one koji će njega pozvati na svoju slavu, pritom ne obraćajući pažnju na one koji su siromašni i često gladuju zbog nedostatka osnovnih životni potreba.

Interesantna je opomena sveca ovom svečaru: „U celoj godini najgori mi je dan – moj dan, jer se tada u moje ime učini toliko zala i neparvičnosti, da mi se cela duša tugom zamrači!“  To je podstaklo obućara Radiča da promeni način slavljenja tako što je u gostio na dan krsnog imena najsiromašnije meštane.

Komentar onih koji su bili zvanice na prethodnim slavama bio je da je domaćin poremetio pameću. Tako da niko od njih nije u tome video primer za ugled, nego razlog za podsmeh, osudu i nerazumevanje. Kako onda, tako i sada. Ali, treba reći da je ova „ludost“ umesnija od mnogih gozbi i pirovanja u slavu sujete sebičnog čoveka.

Zato treba razmisliti i izvući jasnu poruku kako bismo svetiteljstvu i svečarenju pristupali ubuduće smislenije.

Ono što nam može biti podsticaj svakako jeste žitije samog sveca (biografija – hagiografija), gde između ostalog čitamo da je sam Sveti Nikola preuzevši nasledstvo svojih bogatih roditelja sve podelio siromasima i posvetio se monaškom podvigu. Ova činjenica ne treba da uplaši bogate svečare toliko da počnu da negoduju protiov postupka svoga sveca u stanju nepotrebnog i neprosvećenog straha.

Niko od njih ne traži da postupe na siti način i bilo čega se odreknu kako bi pokazali snagu vere. Moguće je i na drugačiji način ostvariti zajednicu vere sa ovim svetiteljem, ako ne drugačije onda bar na sam njegov dan.

Ne ni onako kao što je učinio junak iz dela prote Bogićevića – obućar Radič, moguće je za početak bar tako što će se ove godine spremiti jedno jelo manje i manje pića, a to što je „namenjeno“ da se ostavi kao doprinos za svečarski fond koji bi trebalo da se ustanovi u svakom parohijskom hramu.

To bi omogućilo mnoge humanitarne akcije, od školovanja talentovane omladine do pomoći svim ugroženim ljudima koji oskudevaju zbog nedostatka elementarnih životnih potreba.

Naravno, sledeće godine treba nešto novo u gozbi smanjiti i opet dodati u fond. Istekom 5 do 10 godina sve bi se uskladilo i krsne slave bi postale stvarni dani radosti, a ne neumerena pirovanja gde se sve pretvara u veselje bez smisla i cilja.

Radost vere je nešto smislenije i uzvišenije od svega što zovemo veseljem, i što se obično okončava sukobom, svađom pa i tragizmom mržnje do eliminacije neistomišljenika. Tako se ne slavi ni jedan svetitelj, to je pokušaj gordog čoveka da zagospodari drugima, ne znajući da tom željom sam sebe obesmišljava.

Lepo je slaviti krsno ime, ali taj uzvišeni čin podrazumeva jasno znanje o tome koga i zašto slavimo. Potrebno je da uvek u prvom planu bude dobrodetelj, a ne samoisticanje. Jer logika svetiteljstva, koje je osnova svečarenja, zasniva se na sebedavanju a ne na samoživosti.

To nikako ne sme da bude zatvoren krug zvanica gde je uzvraćanje jedina mera, potrebna je otvorenost za nove ljude. To je logika „nezvanog gosta“ čije mesto treba da bude za trpezom, a ne „iza vrata“ kako to neki netačno zaključuju.

Interesantan je primer jedne pobožne hrišćanke iz našeg vremena koja je zamolila svoje goste da umesto poklona stave novčani iznos po želji i mogućnosti u zatvoren sud koji je pripremila, a što je posle slave odnela u jednu humanitarnu ustanovu.

Ona je, zaista, u prvi plan stavila dobrodetelj i potrebu drugih, i to je dobra inovacija u kontekstu žive vere koju bi trebalo promišljati i osmišljavati traganjem za promenama koje doprinose boljitku drugih.

Dobro bi bilo da svi svečari, kao i njihovi gosti, dok sede za slavskom trpezom pomenu i one koji su u oskudici, i to ne tako što će se uplašiti da i oni ne dođu u takvo stanje. Nego, da ne dozvole da ih obilje na trpezi odvoji od realnog života, što podrazumava konkretno činjenje sa odlučnošću.

Svako se može setiti nekoga koga poznaje a u teškom je stanju. Pa ako ne može baš toga dana onda u narednom periodu treba da nađe adekvatan način da učini nešto dobro čime će pomoći da taj čovek prevaziđe svoje teško stanje.

Ali, sve dok smo opterećeni samo sobom i strahom od gubitka i lišavanja, teško možemo da se opredelimo za takav postupak. Zbog toga je potrebno da sve svoje odnose i sa Bogom i jedni sa drugima osmislimo ljubavlju i sigurnošću, a ne sebičnošću i strahom.

Samo onda kad se opredelimo za odgovorni optimizam i naša vera i naša molitva i naše svečarenje dobijaju dobro utemeljenje i pozitivno usmerenje.

To nikako ne sme da ostane u svetu ideja mora da zaživi i oživotvori naš život. Verujući ljudi u tome treba da prednjače, a dan kad se slavi krsna slava, pored Božića i Vaskrsa i drugih praznika, je posebna prilika za tako nešto. Tada svečarske želje: srećno i blagosloveno da bude! – dobijaju živost i smislenost.

Radujemo se što možemo jedni drugima da pomognemo, što osmišljava i sva naša svečarska veselja koja zdravice preobražavaju u stvarnu radost. Prosvećujemo se slaveći krsnu slavu tako što u prvi plan stavljamo potrebe drugih, a ne svoj sebični interes", zaključio je protojerej Ljuba Stojanolvić.

(Emilija Cvijanović)