SVE O KURDIMA, NOVIM SVETSKIM ZVEZDAMA: Ima ih 35 miliona, a nemaju svoju državu! (FOTO)

Kurdi su etnička grupa na Bliskom istoku, koja nastanjuje oblast koja se po njima naziva Kurdistan, a koja se proteže kroz čak četiri različite zemlje. Žive u Iraku, Siriji, Iranu i Turskoj, ali kada su se nacionalne države u prošlom veku pravile, oni nažalost nisu uspeli da snađu i da naprave svoju sopstvenu. Danas obitavaju širom sveta, a najbrojnija dijaspora im je u Nemačkoj.

Pripadaju iranskoj grupi naroda, baš kao i Persijanci koji su većinski narod Irana, ali imaju svoj sopstveni jezik.

Danas su se mnogi na njih "primili", pošto su oni udarna oštrica civilizovanog sveta u borbi protiv islamističkog crnila Kalifata, ali njihova priča počinje mnogo, mnogo ranije. I mnogo su do sada propatili. Ovo je naš doprinos njihovoj bici protiv mraka.

IME

Ne zna se šta tačno znači reč "kurd", ali se veruje da je korišćeno pre nego što se sama etnička grupa formirala. Pominju ih još sumerske glinene tablice, pojavljuje se i u asirskim izvorima, a i grčki istoričar Ksenofon ih spominje u kontekstu zaustavljanja helenskih plaćenika u planinama severne Mesopotamije u 4. veku p.n.e. Različite forme su zapisane u tim vremenima, "Kar-da", "Karduči", "Kirti", "Kurt".

JEZIK

Jezik im je podeljen na nekoliko dijalekata, a pripada severozapadnoj podgrupi iranskih jezika, koja pripada indo-iranskoj grani indo-evropskih jezika. Drugim rečima, u istoj je grupi kao i naš jezik. Pojedini njihovi dijalekti se razlikuju kao nemački i engleski, a dele se u severnu, centralnu i južnu grupu. Grupe koje sebe zovu Zaza i Gorani ne govore kurdskim jezikom, iako su etnički Kurdi.

Zanimljivo za naše čitaoce će svakako biti što se prestonica na kurdskom jeziku kaže "serbadžar", dok se vojnik kaže "serbaz". "Serbori" znači pustolovina, avantura, "serbesti" je sloboda, a "serbest" nezavisnost. Kurdi se danas dakle bore za serbest.

RELIGIJA

Uprkos tome što mislimo da su oni svi muslimani, to nije tačno; verovatno se radi o verski najraznovrsnijoj etničkoj grupi Zapadne Azije. Tradicionalno, Kurdi su poznati po tome što vrlo slobodno pristupaju religijskoj praksi, pa se zato kaže da je "u poređenju sa nevernikom, Kurd musliman".

Šalu na stranu, većina ih jesu muslimani, tačnije suniti i još tačnije, pripadnici šafijskog mezheba, jedne od četiri pravne škole sunitskog islama. Manji broj Kurda su šiiti, koji uglavnom žive van Kurdistana, u odvojenim eklavama Irana te južnog i centralnog Iraka.

Međutim, mističke prakse i pripadanje sufijskim redovima su vrlo rašireni među Kurdima, pa ih tako ima mnogo među alevima, granom šiitskog islama sa elementima sufizma.

Van islama, oko milion Kurda su pripadnici jarsanstva, sinkretičke religije koju je osnovao sultan Sahak u zapadnom Iranu u kasnom 14. veku. Ideje ove religije su milenijarizam, naturizam, jednakost, metempsihoza, anđelogija, dualizam, odbacivanje klasa, kasta i činova, i mnoge se mogu naći i kod Jazida, koji su takođe Kurdi, samo pripadnici posebne religije koja se zove jazidstvo. Sve uglavnom stavljaju akcenat na iste stvari.

Postoji i manji broj Kurda koji su zoroastrijanci, pripadnici religije o kojoj smo već pisali, ali su oni uglavnom noviji preobraćenici, baš kao i hrišćanski Kurdi.

KULTURA

Navešćemo vam neke vrlo interesantne momente njihove baštine i nasleđa. Za početak, položaj žene u društvu, koji je različit o položaja žena u drugim islamskih tradicijama. Naime, tokom svetkovina i slavlja, primera radi, muškarci i žene plešu zajedno. Takođe, žene nose i oružje i bore se rame uz rame sa muškarcima u redovima pešmerge, kako zovu svoju gerilsku oružanu silu, mada je ovo verovatnije pod uticajem naprednih marksističkih ideja o kojima će više reči biti kasnije.

Njihovo usmeno predanje krcato je bajkama i pričama o prirodi, antropomorfnim životinjama, mitološkim bićima i svakodnevnom životu. Životinja koja se najčešće pojavljuje je lisica. Postoji i mnogo legendi o nastanku ovog ili onog njihovog plemena, a i svaka verska grupa ima svoju tradiciju.

Čak i danas, putujući pripovedači idu po Kurdistanu i okupljenim ljudima, ponekad i čitavom selu, pričaju priče ili pevaju pesme. Njihova muzika je epske prirode, poput herojskih balada o Saladinu, ali ima i ljubavnih i religioznih.

Kurdi su i svetski čuveni tkači, posebno poznati po tepisima i torbama. Najbolji su tepisi iz regije Bidžar, čvrsti, debeli i dugovečni, pa ih zovu i "gvozdenim tepisima Persije". Pleme Džafa pravi najbolje torbe. Svi ovi proizvodi su šareni, koloritni, sa medaljonskim paternima.

Poznati su oni i po zanatstvu, pa tako izrađuju vrhunske šahovske table, talismane, nakit, ornametne, hladno oružje, instrumente, i tako dalje. Džambija je posebna njihova vrsta bodeža, veoma cenjena, a imaju i prozore orosi, izrazito stilizovanih šara.

Tetovaže su još jedan element njihove kulture, uprkos tome što sunitski islam ne dozvoljava trajne šare po telu, pa se veruje da su nasleđe prethodnih vremena. Uglavnom je u pitanju religijski simbolizam, ali ima i onih čiji je cilj teranje zla i bolesti, ulepšavanje, iskazivanje plemenske pripadnosti, i žene ih stavljaju češće nego muškarci. Obično se nalaze na stopalu, bradi, čelu, ali i na drugim delovima tela.

Od sporta najviše vole fudbal, i imaju svoj nacionalni tim uprkos tome što ne mogu da se takmiče na zvaničnim turnirima.

KRATKA ISTORIJA

Premda neki veruju da su Medi preci današnjih Kurda, ovo je osporeno. Zato ćemo se držati nespornih stvari. Za početak, zabeleženo je da se početkom nove ere sasanidski car Ardašir I borio protiv njih i njihovog kralja Madiga, te da ih je potčinio svojoj vlasti iako je isprva doživeo strahovit poraz. Zanimljivo je međutim što je izgleda i sam Ardašir bio Kurd, pošto mu parćanski car Artaban V, sin Vologaza V, u pismu kaže da je doneo smrt sam sebi jer je sin Kurda, odgajan u kurdskim šatorima.

360. n. e. sasanidski car Šapur II je opsedao jedan rimski grad na Bliskom istoku koji su, kako je zabeleženo, čuvali Kurdi. Ipak, ovo je vreme kada Kurdi još uvek nisu bili formirana etnička grupa, već se ovaj termin koristio za sve iranske nomade.

Tokom srednjeg veka Kurdi se sporadično javljaju u arapskim izvorima, naravno, u letopisima koji se tiču bitaka i ustanaka. Između 10. i 12. veka dolazi do pojave brojnih kurdskih emirata koja vremenom padaju pod Turke Seldžuke. U 12. i 13. veku već vidimo da se javljaju prve naznake kurdskog etničkog identiteta i solidarnosti, razvijene iz raznorodnih plemena koja su živela istim načinom života.

1171. vezir Saladin, Kurd po rođenju, obara vlast dinastije Fatimida u Egiptu i uspostavlja svoju sopstvenu, Ajubide, koja će do 1341. godine vladati zemljom faraona, Sirijom, zapadnim delovima Arabljanskog poluostrva, severnom Afrikom i severnim Irakom.

Saladin je bio muslimanski heroj tokom Krstaških ratova, i ostao je poznat i na zapadu kao veliki, plemeniti ratnik i još veći čovek i gospodin, ali i po tome što je preoteo Jerusalim od krstaša.

Safavidska dinastija koje je 1501. godine došla na vlast u Iranu i koja je uspostavila vlast i na kurdskim teritorijama takođe je bila kurdskog porekla, ali su se Kurdi bez obzira na to dizali protiv njih na bune. Tada su počela i njihova prva raseljavanja po Bliskom istoku i jugozapadnoj Aziji, a prodavani su i u roblje.

Kada je ova dinastija pala s vlasti, na presto se popeo Karim Kan, general iz plemena Zanda, za koje se veruje da je takođe kurdskog porekla. Iran je procvetao pod njegovom vlašću, ali je posle smrti ovog vladara pala i dinastija pa su na presto došli Kadžari koji će vladati sve do 1925. godine.

Jedan broj Kurda je bio pod njima, ali ne svi. Veliki je broj bio i pod vlašću Osmanlija, posebno nakon 1514. godine kada je sultan Selim I anektirao Jermeniju i goleme delove Kurdistana. Tokom 19. veka dolazi do ustanaka kurdskih emira, posebno Bedihran-bega 1847. godine, koji je želeo da zadrži postojeću strukturu kurdskih muslimanskih kneževina. Iako se ova buna ne vidi danas kao nacionalistička, njegova deca su igrala bitnu ulogu u pojavi i razvoju kurdskog nacionalizma.

Šejh Ubejdulah je 1880. godine poveo prvi ustanak rodoljubivog tipa, i protiv Otomanskog carstva i protiv Persije, tražeći političku autonomiju ili punu nezavisnost za Kurde, ali je združenom akcijom Istanbula i Teherana ugušen. Mladoturci su ih kasnije, kao i Jermene, podvrgli etničkom čišćenju i genocidu. Procenjuje se da je iseljeno oko 700.000 Kurda, od kojih je polovina jednostavno nestala, verovatno ubijena.

Nakon Prvog svetskog rata i raspada Osmanske imperije koja je Kurde u suštini i uprkos svemu uspešno integrisala u svoj sistem, ali ne i asimilovala, Kurdi su počeli aktivnije da se bore za samostalnost. Kemal Ataturk je međutim sprečio da se to desi, pa su Kurdi uz pomoć Velike Britanije uspostavili takozvanu Republiku Ararat, ali su Turci i Persijanci opet umešali svoje prste. Ni Republika Mahabad, koju su osnovali uz pomoć Sovjetskog Saveza, nije uspela da preživi Drugi svetski rat.

Na severu Iraka, baš na prostoru na kome se ovaj narod danas bori protiv srednjevekovnih sila mraka, nekoliko puta su proglašavali nezavisnost nakon Prvog svetskog rata, svaki put od strane sufijskog šejha Mahmuda Barzandžija.

Prvo, 1919. godine kada je pokušaj propao zbog Britanaca. Dve godine kasnije, proglašena je Kraljevina Kurdistan u prestonoj Sulejmaniji, kada se Barzandži proglasio kraljem. Država je postojala do 1924. godine ali su Britanci i ovoga puta bili protiv njih, jer je to zemljište bilo deo njima poverenog Mandata Mesopotamije. 1930-31. Barzandži je pokušao po poslednji put.

1960-ih godina, kada je režim Baas partije hteo da suzbije njihove nacionalne aspiracije, izbio je rat sa Bagdadom. Naredne decenije njihov lider Mustafa Barzani odbio je autonomiju na ograničenom području, zahtevajući i naftom bogati Kirkuk.

Upravo u tom vremenu dolazi do evolucije njihovog nacionalizma pod snažnim uticajem marksizma, koja u Iraku dovodi do stvaranja Kurdske demokratske partije, a u Turskoj dovodi do Radničke partije Kurdistana (PKK), koja je stavljena na listu terorističkih organizacija od strane UN, EU, NATO i mnogih drugih.

Kada je izbio rat između Iraka i Irana, Sadam Husein je počeo sa nasilnom arabizacijom njihovog tla, te sa anti-kurdskom politikom, pa je krenuo građanski rat. Jezik im je stavljen van zakona.

Bagdad je pokrenuo kampanju Anfal tokom koje je uništeno preko dve hiljade sela i ubijeno 182.000 kurdskih civila. Na grad Halabdžu je bačeno hemijsko oružje koje je ubilo 5.000 ljudi. Propast ustanka 1991. godine doveo je do egzodusa oko 1,5 miliona Kurda u susedne zemlje, Tursku i Iran.

Nakon što su tokom Zalivskog rata Amerika i saveznici zabranili letove iračke avijacije nad Kurdistanom, tamošnja je gerila (koju zovu "pešmerga") uspela da povrati dobar deo svoje teritorije i da proglasi Kurdistansku regionalnu vladu. Irak sve do pada Sadama Huseina de fakto nije vladao tom teritorijom. Kurdi su Amerikance 2003. godine dočekali kao oslobodioce, igrom i pesmom na ulicama, pa je i njihova vlada legalizovana novim iračkim ustavom.

U Turskoj je bilo slično. Tamo je Radnička partija Kurdistana pod vođstvom Abdulaha Odžalana decenijama vodila bitku protiv države u kojoj čine između 10-25 odsto stanovništva, i žive na ogromnoj teritoriji, a koja ih je na svakom koraku diskriminisala. On je 1999. godine uhapšen i od tada je napustio marksizam i počeo da zastupa demokratski konfederalizam, a smatra i da je nasilna borba prevaziđena i da se kurdsku državu treba boriti mirnim putem. Zanimljivo, prvih deset godina tamnovanja bio je jedini zatvorenik na ostrvu Imrali u Mramornom moru.

KURDI DANAS

Broj pripadnika ovoga naroda kreće se između 30-35 miliona, ali ih na prostoru Kurdistana ima oko 28 miliona. U Iraku čine 17 odsto ukupne populacije, što je oko 6,5 miliona ljudi, i većina su u tri provincije na severu ove zemlje. Trenutno ih predvodi Masud Barzani, sin Mustafe Barzanija, koji se rve sa barjaktarima crne zastave Islamske države.

U Siriji čine 9-15 odsto stanovništva, što znači da ih ima između 2,2-3 miliona. Prostor na kome u ovoj zemlji žive uglavnom kontrolišu sami, ili se tuku sa Islamskom državom i drugim formacijama oko njega. U Iranu ih je 6,5-7,9 miliona, što je između 7-10 odsto populacije. Najviše ih je u Turskoj, od 11 do 15 miliona, i čine između 15 i 25 odsto ukupnog broja stanovnika. Gorepomenuta Radnička partija Kurdistana se i dalje bori, više ne za punu nezavisnost već za autonomiju u sklopu demokratskog konfederalizma sa ostalim kurdskim regijama, a primirje je dovelo do povlačenja većine njihovih snaga u Irak. Međutim, poslednje akcije turske vojske krše primirje. Mnogi Kurdi misle da Ankara navija za islamiste u borbi protiv njih i da samo njihove položaje bombarduje.

Pre četiri godine, pre svih nedaća koje su ponovo zadesile Bliski istok, jedan zvanični izveštaj američke vlade nagovestio je da bi do 2030. godine mogao postojati nezavisni Kurdistan. Međutim, zbog okolnosti koje se trenutno u ovom delu sveta dešavaju, postoji mogućnost i da će se to desiti daleko brže.

Posebno u Iračkom Kurdistanu, gde Mahmud Barzani već odavno preti da će proglasiti nezavisnost, ali želi da Bagdad na to sam pristane, da ne bi uleteo u konflikt i sa njima. Turska je već nagovestila da bi takvu državu priznala.

Uostalom, Kurdi svoju naftu nelegalno već isporučuju preko te zemlje (legalno bi bilo da sve ide preko Bagdada, dok Bagdad ne odluči drugačije, a da Kurdi dobijaju procenat zarade).

Bagdad je bio strogo protiv toga pre nego što je Islamska država zauzela velike delove njegove teritorije, pa je čak blokirao kurdsku naftu u stranim lukama, ali sada već ima mnogo manje prostora za ucene.

Pitanje opstanka iračke države je tako duboko povezano sa pitanjem kurdske nezavisnosti.

Ako Irak želi da nastavi da postoji, verovatno će biti prinuđen da Kurdima da žarko željenu državu za koju se već toliko hiljada godina bore.

(V. V.)