KAKO SU AMERI STVORILI ISLAMSKU DRŽAVU: Kratka istorija Iračkog rata (FOTO) (VIDEO)

Ne, ovo nije još jedna teorija zavere koja ima za cilj da dokaže kako su američke obaveštajne službe direktno stvorile Islamsku državu Iraka i Sirije. Ovo je priča o tome kako je američka administracija svojim neodgovornim ponašanjem srušila jedan stabilni režim, unela pakao u državu koju je bez ikakvog razloga napala i posejala seme iz koga je niklo nešto što sebe zove Islamskom državom, koju sada mora da uništi da se ne bi transformisalo u hiljadu puta goru varijantu Sadama Huseina.

Idemo redom.

Mnogi veruju da je predsednik Džordž Buš Mlađi već januara 2001. bio odlučan u nameri da povede rat protiv Sadama Huseina i njegovog Iraka. Odmah posle 11. septembra iste godine Bušova administracija je počela lažno da optužuje iračkog lidera da ima veze sa al-Kaidom i da im je pomogao u napadima na Njujork i Vašington, te da Irak predstavlja opasnost za svet. Počeli su da pričaju svi u glas i kako Sadam razvija oružje za masovno uništavanje. Ništa od ovoga nije bilo tačno.

Tako je počeo rat, marta 2003. Buš i svi oko njega su bili ubeđeni da će rat biti brzo gotov, i da će biti u pitanju još jedan blickrig do koga će se doći taktikom "šoka i strahopoštovanja". Zapravo, bili su u pravu, pošto se to i desilo. Posle svega nekoliko dana iračka vojska je bila potpuno razbijena i demoralizovana i gotovo da se više nije ni borila.

Bagdad je uskoro pao, a koalicija oko SAD je proglasila pobedu posle manje od mesec dana borbi.

Namešteni prizori iračkih građana koji radosno i navodno sami spontano ruše kolosalnu statuu Sadama Huseina obišli su svet. Svrgnutog diktatora međutim nigde nisu mogli da nađu. Ipak, za razliku od oružja za masovno uništavanje, on je bio stvaran, i 13. decembra 2003. godine pronađen je rupi u svom rodnom Tikritu. Dve godine kasnije osuđen je na smrt i obešen. Čudan kraj za nekoga koga su Amerikanci inače podržavali tokom celih osamdesetih godina, dok je ratovao sa Islamskog Republikom Iran.

- U bici za Irak, Sjedinjene Države i njeni saveznici odneli su pobedu - rekao je Džordž Buš na nosaču aviona "Abraham Linkoln", 1. maja te godine. Iza njega na transparentu je pisalo "misija ostvarena".

Ništa nije bilo dalje od istine. Jer, na nesreću, Bela kuća nije detaljno razradila post-invazioni plan, odbacivši primedbu ondašnjeg načelnika generalštaba Eika Šinsekija da će biti neophodno nekoliko stotina hiljada američkih vojnika da održavaju red posle Sadamovog pada. Možda su uspeli da pobede iračku vojsku ali nisu uspeli da uspostave mir u društvu koje je duboko podeljeno po etničkim i verskim linijama.

Prva greška? Zabranili su rad svim pripadnicima Baas partije, koji su većinom bili inače manjinski suniti. Oni su postali glavni katalizator ustanka koji je do kraja 2003. godine bio u punom zamahu i gurao zemlju u građanski rat, uvlačeći Ameriku u živo blato iz koga nije znala kako da se izvuče.

Šiiti predvođeni radikalnim klericima poput Muktade al-Sadra su se takođe protivili okupaciji, a njihove su se milicije borile protiv sunita, napadale koalicione snage i borile se jedne protiv drugih. Tenzije između arapskog juga i kurdskog severa su takođe počele da rastu. Al-Kaida, koja je imala minimalno prisustvo u zemlji za vreme Sadama, iznenada se pojavila i donela haos.

U međuvremenu, dodatno ulje na vatru sipali su i sami Amerikanci čiji su pojedini vojnici maltretirali i ponižavali zatvorenike u zatvoru Abu Graib; ovo je između ostalog uključivalo i prebijanje, seksualno ponižavanje, primoravanje na sodomiju i silovanje, sa jednim smrtnim ishodom.

Užasi su se ređali kao na traci. Prvo su veseli Iračani pozirali sa spaljenim telima američkih građevinskih radnika koji su visili sa mosta na Eufratu u Faludži, nakon čega se odigravaju dve bitke za ovaj grad, prvo u aprilu (kada Amerikanci nisu uspeli da zauzmu grad) a potom u novembru (kada su supeli). Tokom ovih borbi mogli smo da vidimo kako marinci likvidiraju nenaoružane Iračane u džamiji. Pretpostavlja se i da su Iračani pronađeni u masovnoj grobnici u Faludži ubijeni na isti način.

Borbe u Iraku su međutim bile uglavnom nekonvencionalne. Mahom se tu radilo o bombaškim napadima, pretežno od strane sunitskih militanata povezanih sa al-Kaidom, uperenim protiv šiita, ali i šiitskih odreda smrti koji su isto radili sunitima.

Na primer, 14. septembra 2005. godine došlo je više istovremenih bombaških napada koji su iza sebe ostavili 150 mrtvih i preko 500 ranjenih. Napadi su se uglavnom vršili bombama iz kućne radinosti. Ono što danas znamo kao Islamsku država Iraka i Sirije (ISIS) nastalo je upravo u ovom periodu.

Dve trećine Amerikanaca je podržalo rat 2003. godine. Tri godine kasnije bilo je obrnuto. Rat je izgledao kao sukob u kome Amerika ne može da pobedi, zbog čega je Buš doneo odluku da se poveća broj vojnika na 169.000. Do leta 2008. situacija se smirila, ali je sporno da li je imalo efekta ovo ili promena taktike i uvođenje plemenskih vođa sunita u politički život, kao i razbijanje šiitskih milicija od strane vlade u Bagdadu.

Barak Obama je naposletku povukao vojsku iz Iraka, kao što je i obećao, krajem 2011. godine, ali Amerikanci nisu uspeli da obezbede stabilan politički sistem u kome se suniti i dalje osećaju odbačenima, šiiti žele svu vlast, a Kurdi žele nezavisnost. Čim su Amerikanci otišli, nasilje je počelo ponovo da raste.

Rat u Siriji je doneo i novu opasnost, a do tada marginalna grupa ISIS postala je bitan igrač. Sada je ponovo u Iraku i drži velike delove ove zemlje. Preti i Bagdadu. Amerikanci žele da je unište. Držimo im palčeve; samo se nadamo da usput neće posejati seme nekog novog zla.

(V. V.)