KOKICE U RUKE: Ovo je 10 filmova na koje je ponosan svaki Srbin! (VIDEO)

Istini za volju, ima ih daleko više, no ako bismo morali da odaberemo samo deset filmova na koje bi svaki Srbin trebalo da bude ponosan, postoje neki "pioniri" koji se ni u najluđem snu ne bi smeli zaboraviti.

Preporučujemo

Otud su se na našoj listi, između ostalog, našli i klasici: "Ko to tamo peva", "Maratonci trče počasni krug", "Balkanski špijun"... A ima i onih novijeg datuma.

Vodeći se pre svega konstantnom prepoznatljivošću ovih ostvarenja koje se decenijama ne gubi, ali i brojnošću izvlačenih citata, jedan od kriterijuma bila je i specifičnost svakog od njih. Uz kratko obrazloženje zašto bi trebalo da budemo ponosni, donosimo vam našu listu.

Maratonci trče počasni krug (1982)

Na kultno ostvarenje čiju režiju potpisuje Slobodan Šijan, a scenario Dušan Kovačević, ponosni smo, jer je ubedljivo najbolja crno-humorna slika zaboravljenog građanskog društva. Malo je poznato da jedna od najpoznatijih scena filma, u kojoj sluškinja Olja (Melita Bihali) kupa Maksimilijana Topalovića (Mića Tomić), a on je uvlači u kadu i cepa joj bluzu, zapravo nije trebalo da izgleda tako. I sama glumica je tad bila iznenađena tajnim dogovorom Tomića i reditelja Šijana. A ko ne bi?

Ko to tamo peva (1980)

Na još jedno ostvarenje dvojca Slobodan Šijan (režija) - Dušan Kovačević (scenario) ponosni smo, jer bez sumnje najbolje opisuje naš mentalitet. Malo je poznato da je ovaj film inspirisan istinitim događajem, jer je istorijska činjenica da je taj autobus (čuvene firme "Krstić") dolazio tog dana i da su njegovi putnici bili sličnih sudbina rešeni da stignu u Beograd.

Balkanski špijun (1984)

Na ovo remek-delo Dušana Kovačevića ponosni smo zato što kao nijedno drugo opisuje paranoju u kojoj smo decenijama živeli, a na koju neizostavno asocira pomen imena glavnog junaka... Da vas podsetimo, reč je o Iliji Čvoroviću, kojeg maestralno tumači Danilo Bata Stojković.

Marš na Drinu (1964)

Mislimo da je suvišno, ali reći ćemo: Na  sam pomen filma "Marš na Drinu" scenariste Arsena Diklića i režisera Živorada Žike Mitrovića svaki Srbin je ponosan. U "ono vreme" i nije bilo naročito popularno na veliko platno prenositi ovakve teme.

Lepa sela lepo gore (1996)

Na autorsko delo režisera Srđana Dragojevića ponosni smo zato što bez kompromisa prikazuje da u ratu nema "dobre" i "loše" strane i da smo kad dođe vreme u kojem ološ ispliva na površinu, a pametni padnu u zaborav, svi nigde drugo do na meti tog ološa.

Nacionalna klasa (1979)

Na autorsko ostvarenje Goorana Markovića ponosni smo zato što je Branimir Mitrović zvani Flojd (maestralno ga tumači Dragan Nikolić) najžešća filmska faca svih vremena... A i zato što je Marković majstorski oslikao krizu srednje klase koja se produbljivala ulaskom u naizgled vesele osamdesete.

Varljivo leto (1984)

Na ostvarenje Gorana Paskaljevića za koje je scenario napisao Gordan Mihić ponosni smo zbog briljantnih replika Danila Bate Stojkovića koje se godinama ponavljaju, a kao da ih prvi put čujemo... I zbog toga što nikada na velikom platnu nisu bolje i inventivnije opisane muke tinejdžera, čuvenog Petra Cvetkovića (Slavko Štimac).

Otac na službenom putu (1985)

Na ovo ostvarenje Emira Kusturice ponosni smo, jer nijedan film nije na autentičniji način opisao dramatične posledice Titovog razlaza za Staljinom 1948. Film u kojem se ne zna da li je bolji Miki Manojlović, Pavle Vujisić ili Mirjana Karanović bio je nominovan za Oskara.

Kako je propao rokenrol (1989)

Na jedan od najboljih omnibusa s kraja osamdesetih ponosni smo, jer smo zahvaljujući njemu lakše prebrodili devedesete smejući se uz junake "nekog lepšeg vremena" koje su tumačili Srđan Todorović, Sonja Savić, Anica Dobra, Nebojša Bakočević i slušajući muziku Dušana Kojića Koje, alijas Zelenog zuba (Disciplina kičme). Tri nezavisna dela: "Od izvora dva putića", "Nije sve u ljubavi (ima nešto i u lovi)" i "Ne šalji mi pisma" potpisali su reditelji Zoran Pezo, Vladimir Slavica i Goran Gajić, dok iza scenarija stoje Branko Vukojević, Aleksandar Barišić i Biljana Pajkić.

Montevideo, Bog te video! (2010)

Rediteljski prvenac glumca Dragana Bjelogrlića učinio je da se opet dobro osećamo u srpskoj koži. Baš tako. Posle decenija obrađivanja turobnih tema, u centru pažnje ponovo se našlo ostvarenje o nekim lepim, nostalgičnim romantičnim vremenima, koja su predstavljala važno poglavlje u našem društvu, ali o kojem nikad nije stizalo da se priča.

(Katarina Vuković)