ONI SU IZGUBILI SVE: Sava mi je već progutala sina (8), a sada i dom!

Po drugi put u 84 godine, koliko ih Lovro Valent ima na plećima, osetio je starac iz Gunje zlu kob reke Save. Prvi je put to bilo osamdesetih, kada je reka progutala njegovog osmogodišnjeg sina.

Preporučujemo

Drugi put bilo je to ovaj vikend kada je ostao bez krova nad glavom. Nemoćan i sam smestio se Valent na jedan od kreveta na naduvavanje u školskoj sportskoj dvorani u Cerni, kakvih je ovde stotina. Tu se s mukom prisetio kako je ove subote spasavao živu glavu. Sa sobom ništa nije uspeo da ponese.

Nije mu se išlo. Kuća napravljena od blata, još davne 1956. godine, sve je što je imao. Valjda je sudbina tako htela da prošle godine pokopa i svoje drugo dete, ćerku. Ostao mu je, veli, još unuk, za kojeg ne zna gde je i kako je.

- Otišao je pre dva meseca da radi na more. Ne javlja mi se. On se zove Boris Kotlarić. Ako ovo pročita, nek’ zna da sam ja tu na sigurnom – priča nam Valent dok dvoranom odzvanja školsko zvono.

- Eto, gotov je sat - dobacuje 60-godišnji Ivan Lokanc. On je iz Gunje izašao u nedelju.

- Šest metara bila je duboka voda. Stajao sam na krovu čardaka kad je preletao helikopter. Spustili su mi dve jabuke, mleko, malo cigara i jogurt. Za 15-ak minuta vratili su se po mene. Poneo sam samo ovo što imam na sebi. Nisam uspeo da uzmem ni slušni aparat pa sad moram da vičem - govori Lokanc.

Teško mu je što je ostao bez kuće koju je gradio osamdesetih, kada je dobio odštetu jer se na poslu na njega srušilo pet i po kubika zemlje, i još kubik i po građe pa je pola sata bio zatrpan. Teško mu je i što nije uspeo da spasi svoje životinje - koze, kokoške, svinje, psa, mačku i piliće.

– Da ne poveruješ što čoveku padne na pamet u takvoj situaciji. Ja sam, eto, sklonio piliće u dnevnu sobu, da ih mačka ne pojede. A znam da niko neće preživeti... - završava priču Lokanc.

Do njega se na krevetu privremenog doma smestio 78-godišnji Filip Lucić. Tu je, veli, negde u ovoj velikoj dvorani i njegova žena. Pogledom je traži među stolovima punim odeće, koju su dobri ljudi doneli za stradale u poplavama, da imaju da se presvuku.

- Došao sam u papučama, tražim nešto za noge. Ne bi ja ni išao da me vojnik nije odgurao prema autobusu - pripoveda.

A onda mu niz lice krenuše suze, pa jedva uspeva da prozbori da se u Gunju doselio 1992. godine, kada je proteran iz svog doma u Krepšiću u Bosni i Hercegovini.

- Po drugi sam put ostao bez svega - priča otirući suze.

Ni on, baš kao ni Refika Ćordić, nije verovao da voda može tako brzo da raste i nosi sve pred sobom. Tu 51-godišnjakinju iz Gunje na sigurno je nosila vojska. Refika je gotovo slepa i kreće se uz pomoć belog štapa koji je spasila od poplave.

- Govore da su išli da obaveštavaju ljude da izađu iz Gunje. Meni to niko nije došao da kaže. Živim sama i da je pukao nasip javio mi je sin iz Nemačke. A sin iz Brčkog zvao je policiju da dođu da me spasu - govori Refika, kojoj je juče pozlilo pa su je odvezli u bolnicu u Vinkovce koja je otvorila svoja vrata za prihvat evakuisanih.

Dok sportskom dvoranom hodaju znani i neznani ljudi, 81-godišnji Marjan Lamšić zauzeo je mesto ispred televizora. Gleda sve vesti. I čeka da čuje kad će moći da se vrati u svoju Gunju.

Dešavanja uživo u područjima najugroženijim od poplave možete pratiti OVDE.

Pogledajte video:

(Telegraf.rs / Izvor:vecernji.hr / Foto-ilustracija)