ŽELJKO OBRADOVIĆ: Svi smo postali deo Velikog Brata, a to ništa ne valja! (2. DEO) (VIDEO)

Željko Obradović u drugom delu ekskluzivnog intervjua za Telegraf priča o najboljim ekipama i igračima koje je vodio, protiv koga mu je bilo najteže da igra i zašto, s kim je od svojih bivših igrača u svađi, a po prvi put objasniće i zašto ga zovu Žoc.

Preporučujemo

  Jutjubom kruže snimci kako ponekad ubacujete u koš. I dalje vam ide dobro.

- Igramo malo na treningu Vlada Androić i ja ono što smo nekada zvali "Amerikanka" ili "Amerikanac". Ponekad se šutne 20-30 šuteva dok igrači ne izađu na trening, ali ništa posebno. Fizički sam aktivan u drugom smislu, ali ne što se tiče igranja košarke.

  Na Jutjubu ste takođe zvezda, u pozitvnom smislu, po miksovanju srpskih i engleskih reči za vreme tajm-autova ili prilikom rasprava sa zapisničkim stolom. Uvek dodate ono naše "bre" na kraju.

- Za vreme utakmice si pod strašnom tenzijom i nabojem i onda nije lako da se čovek kontroliše u svakom trenutku. To prosto izlazi iz mene, moja komunikacija s igračima je na engleskom, s jednim pomoćnikom pričam na srpskom, s drugim na španskom, tu su i sudije na jezicima koje govorim, tako da dođe ponekad do konfuzije. Nemam nikakav problem s tim, može da bude čak i simpatično. Ne trpim nepravdu. Impulsivan sam, nepravda me strašno pogađa i onda odreagujem. Moja jedina želja je da igračima pomognem i ako nekad i upotrebim neku ružnu reč, oni znaju da im ne mislim ništa loše i da to nije lično. Naprotiv. Ja sam tu zbog njih, da svi zajedno budemo bolji i da tim pobedi. Imam ćerku u uzrastu mnogih od njih i zato često volim da kažem da su mi kao deca. Stvarno to osećam i mislim.

  Da li vam smeta što su mikrofoni svuda oko klupe na tajm-autovima?

- To je velika glupost! Zašto bi nekog zanimalo o čemu trener i igrači pričaju, pa se još nađu neki pametnjakovići da o tome sude?! Pozivam tu gospodu da dođu na klupu i probaju da se bave trenerskim poslom, da vidimo tu njihovu kulturu, finoću i mirnoću dok su pod stresom! Da vas pitam: što ne stave mikrofone na sednice Vlade ili kod vas na posao, pa da i mi ostali čujemo o čemu se tamo priča? Zato što je to budalaština! Radiš godinu dana, igraš finale, sve staje u jedan tajm-aut i akciju posle toga i neko ti zbog toga nalazi manu! Pa, gde to ima? Svi smo negde postal Veliki Brat i to ne da nije dobro, nego ništa ne valja! Evo, sad dok radimo ovaj intervju, nekoliko osoba je prišlo i tražilo autogram. A da li se izvinio neko od njih što nas prekida? Nije! Svi misle da si ti, samo zato što si javna ličnost, dostupan kad god se kome prohte. Izađem u restoran, ostanem do dva iza ponoći, priđe neko, zamoli da se slikamo, mi se slikamo i pet minuta kasnije ja sam na Fejsbuku s komentarom: "Evo ga Željko Obradović banči u kafani u pola noći!"

  Vratimo se malo u vaše igračke dane.

- Godinama sam igrao u Borcu s kumom Vladom Androićem, sada mojim pomoćnikom u Feneru. Kad se setim nekih priprema na Zlatiboru, u čuvenom motelu "Lovac"... Po 15 dana ne vidiš loptu, probude te u 6 da trčiš, posle 45 minuta se vraćaš u hotel, ne znaš ni kako se zoveš, malo legneš, a onda ponovo trčanje i samo trčanje po ceo dan. Teretana su bile one šipke s betonom na krajevima. Posle toga su nas dvojicu zvali "terijeri", jer smo igrali strašno agresivno (smeh). Meni je simpatično i danas kad se setim toga.

  I onda prelazite u Partizan?

- Da, Grba, Savović i ja, pre toga i Boban Petrović i Miško Marić, dočekali smo Palju, Divca, Saleta Đorđevića, kasnije Danilovića, Nakića, Pecarskog... Svi oni su bili strašni košarkaši, uživanje je bilo igrati s njima. Jako važno mi je bilo što me Duda Ivković pozvao 1988. u reprezentaciju za Olimpijske igre u Seulu, odnosno 1990. na Svetsko prvenstvo u Argentini. U tim ekipama su bili i Dražen, Toni, Rađa, Zdovc, sve sami ekstra igrači. U karijeri mi je puno pomoglo to što sam igrao s velikim ljudima.

  S kim ste voleli da igrate, a koga nikako niste voleli sa suprotne strane terena?

- Ja sam bio igrač koji se podređivao timu. Kad je trebalo da se čuva neki protivnik, tu je Željko.

  Pa nije baš tako, pamte se i vaše trojke s visokim lukom...

- Bilo je u tim generacijama mnogo nezgodnih igrača. Pokojni Dražen, njega gotovo da niste mogli da čuvate, toliko je dobar bio. "1 na 1" ga je bilo strašno teško držati, skoro nemoguće. Onda, Perasović iz Jugoplastike se opasno kretao bez lopte, pun energije, nije stajao. Perasa si morao da pratiš u stopu, inače pobeže dok trepneš. Zoran Radović je bio jedan od prvih igrača koji je studirao u Americi, pa je odatle pokupio da stalno ide na skok u napadu. To nije bilo uobičajeno za naše spoljne igrače tog vremena. Zato si morao da budeš koncentrisan, da ga gradiš. Popović iz Zadra je bio fenomenalan šuter. Ma, bilo je puno dobrih igrača...

  Koja je vaša omiljena petorka saigrača s kojima ste igrali?

- Dražen, Toni, Rađa i Divac, tu je i Paspalj. Ne treba zaboraviti ni Partizanov tim iz tih godina. Kad nešto voliš, onda ti ostane u sećanju za sva vremena.

  A na koju ste titulu najponosniji u karijeri?

- Uz sve ovo što sam osvojio i kao igrač i kao trener, posebno sam ponosan na jednu titulu – juniorski prvak Jugoslavije s Borcem iz Čačka 1979. Bio sam kapiten generacije u kojoj je bio i Marko Ivanović.

  Možete li da sastavite petorku igrača koje ste trenirali?

- To je još teže! Trener sam 23 godine, mogao bih da napravim bar pet petorki sa ekstra, ekstra igračima.

  Da izdvojite bar jednog? Možda Dijamantidisa?

- Pa, dobro, s njim sam radio najduže. Pođimo od Saše, jednog i drugog, u Partizanu, pa onda Viljakampa, Korni Tompson i braća Žofreza u Huventudu, pa Sabonis i Arlaukas iz Reala, Rebrača, Riki Pitis i Vilijams iz Benetona, Alvertis, Dijamantidis, Bodiroga i opet Rebrača u Panatinaikosu... Pa Džoni Rodžers i Midlton, Lazaros Papadopulos...

  Reprezentaciju da i ne pominjemo...

- Znate, mnogi zaboravljaju da sam vodio reprezentaciju na sedam takmičenja i da smo na pet osvojili medalju. Ali, svi zato vole da se sete Novog Sada i Atine. Nikad nisam bežao od toga, ali mi smo 1996. igrali 30 minuta s drim timom u Atlanti, a onda su nas pregazili u finalu OI. Pa zlato 1997. na EP u Barseloni, 1998. smo otišli prežaljeni na Svetsko u Atinu, a vratili se sa zlatom. Onda 1999, na pripremama sam imao tri igrača u Solunu, jer je bilo bombardovanje. Samo mi znamo šta smo preživeli i kako smo igrali četvrtfinale i polufinale bez dva plejmejkera, Obradovića i Lukovskog, i uspeli da osvojimo bronzu, koja je doživljena kao katastrofa... I onda posle toga dva loša rezultata, koje svi pamte. U svakom slučaju, prezadovoljan sam onim što sam uradio u reprezentaciji, naravno, zajedno sa igračima. Posle Novog Sada sam preuzeo odgovornost i od tada više ne komentarišem rad nacionalnog tima. Dao sam sve što sam mogao da dam.

  Vraćam vas na igrače.

- U tim ekipama svi su bili ekstra igrači. Verovatno je najbolji tim koji sam ikad vodio onaj sa OI 1996: Đorđević, Danilović, Paspalj, Savić, Divac, a na klupi Saša Obradović, Berić, Lončar, Bodiroga, Rebrača, Topić i Tomašević. Lako je bilo trenirati te momke, ali ima i onih koji nisu bili u žiži javnosti i koji su radili druge korisne stvari za tim, poput Stevanovića, Dragutinovića, Šilobada, Nakića, pokojnog Šarića, pa do svih ostalih, uslovno rečeno "vodonoša", koji su bili stravično važni za sve moje timove. Uvek sam posebno voleo takve igrače.

  Skoro ste rekli da biste rado vodili grčku ili tursku reprezentaciju. Otkud to?

- To nema veze sa istinom! Bio sam zapanjen kako su pojedini mediji interpretirali moj intervju s čuvenim grčkim novinarom Vasilisom Skuntisom. Tako nešto niti sam rekao, niti tako nešto mislim - ni tada, ni danas. Ja sam trener Fenera i moja razmišljanja su isključivo vezana za ovaj tim.

  Ima li igrača s kojima niste ostali u dobrim odnosima? U jednom intervjuu za grčku televiziju prilično vas je razljutilo pitanje o Spanulisu.

- Bili Spanulis i Jaka Lakovič su jedina dvojica mojih igrača s kojima danas ne razgovaram. Oni znaju zašto. Dali su obećanje da će odgovoriti na ponudu tima koji sam tad vodio i nikad se više nisu javili. Imam maksimalno poštovanje za njih, dva izvanredna profesionalca, primer košarkaša koji su posvećeni svom poslu, uvek u sali, uvek na treningu... Želim im sve najbolje, ali ne razgovaram s njima. Kad mi daš reč, držim se toga. Da su došli kod mene i rekli: "Odluka je drugačija", nikakav problem ne bi bio. Uostalom, toliko je bilo momaka koji nisu želeli da produže ugovor ili da uopšte dođu u moj tim. Ne, njih dvojica se nisu ni javili, nisu ispoštovali reč, i tu počinje i završava se sva priča.

  Par pitanja i o NBA. Najpre ste govorili – nikad tamo, a onda ste otišli u kamp Detroit Pistonsa i shvatili da biste ipak mogli da se nađete na klupi jednog od timova u najjačoj ligi na svetu. Kako sad razmišljate o tome?

- Objasnio sam već da su oni hteli da idem na intervjue tamo, na šta nisam pristao. Zna se ko sam i šta sam, pa ako vam se dopadam, tu sam, dođite vi kod mene. Nisam siguran da je NBA priča, što se mene tiče, realna u ovom trenutku. Nalazim se u klubu koji je odlično organizovan, imamo sjajne uslove, punu dvoranu i verne navijače, tako da sam do daljeg u Turskoj. S druge strane, Džordž Dejvid iz Amerike je bio u našem stručnom štabu u Panatinaikosu, bio je praktično naš skaut. Moj bivši pomoćnik Itudis je često išao u Detroit, dobro smo sarađivali s Džoom Dumarsom. Sjajno je bilo sedeti po ceo dan s ljudima koji vole košarku i pričati o njoj.

  Šta ste videli u Americi? Koliko se njihov način rada razlikuje od ovog ovde?

- Tih nekoliko meseci je bilo fenomenalno, praktično smo bili deo tima. Ipak, košarka je svuda ista, ubacuje se poen više ili se prima poen manje. Razlika je u organizaciji, tamo je sve mnogo lakše, biznis je veći. Ali, igra je ista. Moraš odbraniti koš na svojoj strani terena i postići poen na suprotnoj strani. Konačno, verujem da mnogi treneri u Evropi mogu da budu na NBA klupama. Treba samo da neki klub ima dovoljno hrabrosti za taj korak.

  A ko vas je od igrača impresionirao?

- Ima toliko fantastičnih igrača, ali izdvojiću jednog – Lebron Džejms. On je fenomen. Pripremni je period, a on igra utakmicu kao da je finale NBA! Fizički je užasno dominantan, skače, igra odbranu, leti po terenu, poentira kad god je potrebno. Tu je i Durant, vrhunski strelac, jedan od najboljih koje sam gledao. Da ne pričam o svima ostalima – Kobiju Brajantu, Dvejnu Vejdu... Ipak, pomenuću i Tima Dankana, o kome mi je i Greg Popovič u više navrata pričao kao o kičmi svog tima.

  S priče o NBA vraćamo se u srpsku stvarnost. Zašto više ne proizvodimo vrhunske asove i kako to promeniti?

- Na ovo pitanje bolje da ne odgovaram, jer će opet svi skočiti na mene, kao - evo ga ovaj opet kako nam soli pamet. Reći ću samo da mnogo pažnje mora da se posvećuje radu s mlađim kategorijama. Šta igrač ponese iz tog vremena, to će mu ostati za sva vremena.

  I vremena se menjaju, deci i roditeljima, posebno iz siromašnih sredina, najvažnije je da naplate talenat. A gde su menažderi koji se često ponašaju kao predatori...

- Sve ste rekli. Ima tu puno stvari na koje često ne možeš da utičeš, ali je za tu decu vrlo važno da su im glave čiste i da ih ne obmanjuju pričama o milionima. Koliko je samo naših igrača poletelo za parama, a gde su sad?

  Koliko je realno da Željko Obradović ponovo sedne na klupu Partizana jednog dana?

- Partizan ima sjajnog trenera Vujoševića, koji ima podršku u klubu i koga publika obožava. Želje su želje, ali realnost je, bojim se, nešto sasvim drugo.

  A Crvena zvezda Beograd? Kako vam izgleda njihov projekat?

- Mnogo se bolje radi u klubu i oko njega. Žao mi je što nisu prošli u Top 16, jer bi dva kluba u toj fazi Evrolige bili velika stvar za srpsku košarku. Oni imaju drugačiji koncept od Partizana.

  Konačno, došli smo i do nešto privatnijih pitanja. Svake sezone neizostavan dekor u Guči je i Željko Obradović.

- Malo mi smeta što se to potencira toliko. Živ sam čovek, volim da se proveselim s prijateljima, ne vidim zašto bi to bilo posebno interesantno medijima. Tamo provodim vreme neprimećeno s mojim prijateljima, niti me ko vidi, niti čuje. Idem i na druga mesta, nije Guča jedina stvar koja me zanima u životu.

  Gde volite da otputujete kad nema sezone?

- Tu je već rutina godinama: Zlatibor, grčka ostrva, a volim da odem i u Crnu Goru, u Pržno. Tamo se ljudski odmorim, imam dva omiljena restorana, jede se i pije na crtu deset dana, a onda sednem s vlasnicima i uz mnogo obostranog poverenja izmirim taj dug (smeh).

  Koju muziku slušate?

- Odrastao sam na novom valu, kao i na starom jugoslovenskom roku. Pre izvesnog vremena s gomilom prijatelja bio sam na koncertu grupe Smak u Areni. Volim i grčkog pevača Andonisa Remosa, kao i neke naše stare pesme, ne toliko poznate... To naručujem pre fajronta.

  Pratite li politiku i šta mislite o svemu što se danas dešava u Srbiji?

- Politika mi nije prioritet u životu.

  Šta ćete raditi kad završite karijeru trenera?

- Otvoriću s drugarom bar na obali grčkog mora u Atini koji će se zvati "Tinejdžeri" i uživati (smeh). Družiću se s ljudima, prijateljima, familijom i tu i tamo pogledati po koji košarkaški meč.

  Ko je, osim vas naravno, najzaslužniji što ste to što jeste – najbolji evropski trener svih vremena?

- Ne mislim o sebi tako. Ako je neko zaslužan, to su igrači. Njima dugujem najveću zahvalnost za sve uspehe.

  Po čemu biste voleli da vas pamte jednog dana?

- Zavisi kako ko. Bliski ljudi kao odanog prijatelja u koga su mogli da imaju poverenje.

  Poslednje pitanje: ko vam je dao nadimak Žoc?

- Jedan od mojih prijatelja iz Čačka, daleke 1973. Tih dana smo cepali mrežicu i za sve dobre strelce bi se govorilo: "Svaka cepa". I ja sam ponekad znao da pogodim, pa je drug u nekom trenutku rekao: "Željko Obradović – cepač (ŽOC)". I ostade nadimak – Žoc.

(Saša M. Stajić)