ŽELJKO OBRADOVIĆ: Đorđević i Danilović nisu pričali, ali su se čitali najbolje na svetu! (1. DEO)

Predstavljati Želimira Željka Obradovića najlakši je posao na svetu. Dovoljno je samo krenuti od osam titula prvaka Evrope, preko svih onih nacionalnih pehara u Srbiji (Jugoslaviji), Španiji, Italiji i Grčkoj, do klupe reprezentacije u njenom najtrofejnijem razdoblju, u drugoj polovini devedesetih.

Preporučujemo

O Obradoviću, ipak, u ovom tekstu neće pričati suva statistika, već on sam. U retko otvorenom razgovoru, trenerski genije priča o svemu što je doživeo i proživeo u košarci otkako je uzeo basketaru u ruke. A to je bilo pre više od 40 godina...

Drugi deo intervjua objavićemo sutra, u četvrtak 2. januara.

Godinu dana ste punili baterije, a onda ste Tursku, tačnije onih 30 miliona ljudi koji navijaju za Fenerbahče, podigli na noge za kratko vreme. Kakav je osećaj?

- Došao sam s idejom da vratimo poverenje navijača u ekipu i mislim da smo u tome uglavnom uspeli - imali smo punu dvoranu u svim utakmicama Evrolige. Zadovoljstvo je veliko, jer je najvažnije da uz sebe imaš ljude koji ti veruju.

Navijači vas već doživljavaju kao Boga – transparenti, skandiranja, naslovne strane... Obaveza ili opterećenje?

- Nastavljam da radim kao i dosad u karijeri. Opterećenje i pritisak su sastavni deo posla, mada sam ja sam sebi najveći kritičar. Kad se probudim ujutru, razmišljam pre svega o svojim greškama i o tome šta je najbolje za ekipu koju vodim. U poslu sam 100 odsto, sve što radim, radim da bi ekipa izgledala i igrala bolje. Bez navijača ništa nema smisla, i to stalno ponavljam igračima. Svaki naš trening i utakmica su obaveza prema ogromnoj armiji navijača Fenera. Pokušavam da se izolujem od medija, jedino mi je važan osećaj na utakmici da su navijači uz nas.

Možete li Fenerbahče da uporedite s ostalim ekipama koje ste vodili u karijeri? Po čemu je on specifičan?

- Fener ima mnogo sportskih klubova, a predsednika Aziza Jildirima navijači obožavaju. Košarkaški klub je koncipiran tako da na njegovom čelu stoji familija Ulker, koja je glavni sponzor, a ove godine po prvi put odlučuje o mnogo čemu. Imamo isti način razmišljanja o tome kako klub treba da se razvija. Naravno, to nije lak posao, iziskuje dosta vremena da se sve stvari postave na svoje mesto.

Ipak, nije sve glatko krenulo, jer vam je većina igrača bila na EP u Sloveniji?

- Po prvi put u karijeri nisam imao apsolutno nikog od važnih igrača na pripremama. Imali smo četiri zajednička treninga i krenuli u sezonu osvojivši Superkup Turske, dobivši velikog protivnika Galatasaraj. U mom slučaju, pripremni period uvek traje šest nedelja, 42 radna dana i 50-ak treninga, plus 12 prijateljskih utakmica. Ništa od toga nismo imali, a bilo je važno zbog trenera koji dolazi u novu sredinu i igrača koji treba da se naviknu na njega, kao i on na njih. Zato i kažem da igramo iznenađujuće dobro, ali će u toku sezone biti padova.

Kako ste zadovoljni ekipom?

- Potpisao sam u julu, tržište je bilo takvo kakvo je bilo, ali uz sve što sam malopre pobrojao, zadovoljan sam. Najvažnije je da smo svi mi, uključujući i ljude iz organizacije kluba, na istom putu.

Koji je to put? Uz Željka Obradovića se uvek vezuju titule, ne samo nacionalne, već i evropske.

- Radio sam u timovima koji su me zato i potpisivali – da osvojimo Evroligu. Imao sam igrače koji su imali velike ambicije. I u Feneru je tako.

Koji su dometi, a koji ciljevi Fenera ove sezone?

- Domete ne možemo da znamo, a ciljevi su poznati – najveći u svim takmičenjima. Glavni cilj je zasad ispunjen: vratili smo publiku u halu, traži se karta više. Ne želim da maštam, ja sam realan čovek, mada je maštati ponekad lepo. Suština je da idemo korak po korak, TOP 8 je sledeći cilj. Posle toga ide turski kup, a onda i tursko prvenstvo.

Koga vidite kao najuže konkurente u borbi za Fajnal for Evrolige?

- Naša grupa u Top 16 je stravično jaka. Imamo Olimpijakos, Barsu, PAO i Milano, sve bivše evropske prvake, kao i Kahu, Efes i Malagu, koji su igrali na Fajnal foru. Jedini koji nije igrao F4 je Fener (smeh). Neću reći ništa novo ako pomenem Real, koji igra izvanredno. Tu je i Olimpijakos, kao i CSKA i Barselona, odnosno ovi, kako ih zovu, istorijski timovi - Panatinaikos i Makabi. Lokomotiva Kuban igra dobro, ali rano je za prognoze. Mnogi timovi će se pojačati, sigurno će neka ekipa iskočiti s nekim novim igračem.

Par reči o turskom prvenstvu. Tu je za sada neprikosnoveni Banvit, koga vodi vaš dugogodišnji saradnik Dimitris Itudis.

- Veoma jaka liga, uz špansku najjača u Evropi. Razlika u odnosu na Evroligu je što jednog stranca moram da ostavim van tima, samo četvorica smeju da budu u ekipi, a uvek na terenu moram imati dva turska igrača. Dimitris radi odličan posao.

Pola vašeg tima govori srpski. Učite li i onu drugu polovinu?

- Ne, naravno. Desi se ponekad da u petorci imam momke s naših prostora, a ja im pričam na engleskom, pa mi oni kažu: "Kouč, možemo i na našem da razgovaramo" (smeh).

Ima li još naših igrača koji su vam zanimljivi?

- Rano je da se razmišlja o tome. Kad počne sezona, toj grupi momaka kažem: "Vi ste najbolji", a na njima je da to opravdaju.

Igrali ste dva puta protiv Partizana. Kako vam izgleda ovaj tim, a posebno me zanima vaše mišljenje o Bogdanu Bogdanoviću?

- Partizan godinama daje šansu najtalentovanijim mladim igračima i postiže fantastične uspehe u uslovima u kojima se uspesi baš i ne očekuju. Imaju velike probleme s povredama nosilaca igre, ali bore se i zato čestitke na tome. Ekipa koja ima ogromnu želju, kao i četiri igrača koji su mnogo bitni za njih: Bogdanovića, koji izvanredno igra na poziciji pleja, Kinsija, Dragana Milosavljevića, koji iz godine u godinu pokazuje neverovatan moral i neverovatnu požrtvovanost, sa svim ostalim što daje ekipi, plus Francuz Lovernj. Imaju i par mladih igrača na poziciji pet. Bogdanović je i u reprezentaciji bio veoma dobar.

Kako ste zadovoljni igrama Nemanje Bjelice i Bojana Bogdanovića? Ima li još prostora za njihovo usavršavanje?

- Ima, i kod jednog i kod drugog. Bojan je mlad, ima 24 godine, u najboljim je godinama. S moje strane će imati podršku da igraju još bolje nego dosad i da daju još veći doprinos ekipi. Igraju dobro, ponašaju se odlično, ali mogu biti još puno bolji. I ne samo oni. Individualni trening je tu veoma važan. Imam običaj da kažem igračima: "Vi ne shvatate da je ovo najlepši period u vašim životima. Jednog dana, kad budete prestali s košarkom, shvatićete o čemu vam pričam. Ovo se nikad neće vratiti, uživajte u trenutku, budite posvećeni i vratiće vam se". Naravno, svi oni su mladi, žele i da izađu i da se provedu, ali sve to treba da ima meru. Ipak, ovaj trenutak sada, dok su na parketu, treba da iskoriste da uživaju i da budu srećni što rade posao koji vole, jer to nije privilegija mnogih ljudi.

Bogdanović je na prekretnici – NBA ili ostanak u Feneru?

- Bojan zna da je u našim planovima i za ubuduće. Letos sam imao razgovor s njim i rekao sam mu da je logično da hoće u NBA, ali sam postavio i pitanje: "Ideš li tamo da igraš ili da sediš na klupi?" To se dešava mnogim igračima s ovih prostora na počecima njihovih NBA karijera, a Bojan je u godinama kad najviše može da da, i sebi i ekipi. Ove sezone je shvatio da će se kod nas razvijati na pravi način i postati jedan od najboljih igrača u Evropi. Šta će biti sledeće sezone, pitanje je za njega. Njemu je poznata moja i pozicija kluba. Igrati 82 minuta na 82 NBA utakmice i nije neko dostignuće, a tu mislim na sve igrače koji mladi "polete" tamo.

Primer Mirze Teletovića je najbolji dokaz toj teoriji.

- Ne bih sad pojedinačno o ovom ili onom. Ali, nekim igračima je bolje da igraju u Evropi i budu nosioci igre nego da u NBA mašu peškirima.

Da zaokružimo priču o Feneru vašim utiskom o Istanbulu i Turskoj generalno.

- Dolazio sam mnogo puta ovde, a za Istanbul me vežu lepe uspomene još od 1992. (smeh). Imao sam sreću da su me neki prijatelji ranije vodili po gradu i pokazivali mi koliko je on fascinantan. Oktaj Mahmuti je jedan od njih. Izuzetno sam zadovoljan ljudima u klubu, kao i stručnim štabom, u kome su Vlada Androić, moj pomoćni trener iz Huventuda Izkierdo, Erden koji je odavde, plus Bata Zimonjić, kondicioni trener. Okruženje u kome radimo je odlično, sredina je zdrava i to je preduslov uspeha. Grad ima 18 miliona, jedini problem su saobraćajne gužve. Moja rutina je ista: priprema za trening, onda trening, tako dva puta dnevno, plus putovanja i utakmice. Uveče se povremeno izađe na neku večeru, ali u suštini, vodim prilično miran život u jednom vrlo dinamičnom gradu i zemlji.

Idemo na reprezentativne teme, mada je poznato da nerado govorite o tome. Ipak ću vas zamoliti za komentar o imenovanju Saše Đorđevića na mesto selektora Srbije.

- Želim mu svu sreću ovog sveta na tom mestu. Izuzetno važno je da sam veruje u sebe i da će igrači verovati u njega. To je ključ. Njegova energija, želja i znanje nikad nisu bili sporni.

Voleo bih da se vratimo na tu 1992. i činjenicu da vaša dva glavna igrača, Đorđević i Danilović, nisu razgovarali međusobno. Kako ste uspeli da se to ne primeti na terenu i da taj incident ne naruši hemiju u timu?

- Oni su se čitali najbolje na svetu i što se kaže, "overavali" posle svake akcije, a nisu pričali (smeh). To je primer da su pravi prijatelji na terenu. Često kažem igračima: "Svako od vas najlakše može da nađe druga za kafanu, ali ne može da nađe druga koji će mu pomoći na terenu. Tamo ste prijatelji kad viknete jedan na drugoga, a onda se zagrlite". I njih dvojica veoma lepo pričaju na tu temu danas, baš zato što su bili najbolji mogući tandem. Razumeli su se, čitali jedan drugog fenomenalno, bili su dva nesporna lidera i iz toga je ekipa profitirala.

Da li ste nekad u karijeri imali sličnu situaciju?

- Svi igrači i treneri moraju da shvate da su javne ličnosti i da ih ljudi tako vide. Niko neće da kaže: "Željko je uradio to i to", već: "Željko, trener Fenera, je uradio to i to". Ako je i bilo problema u odnosima pojedinih igrača, uvek sam ih zvao da razgovaramo. Treba reagovati odmah, saseći u korenu probleme. Kad god igrač krene da mi priča o nekom saigraču, zaustavljam ga i kažem: "Hajde da ga pozovemo i rešimo to". Po prirodi posla sam taj koji mora da štiti sve. Poznato je da su igrači veliki egoisti i tu ništa nije novo. Ne valja kad taj egoizam ne može da se kontroliše. To vam onda razori atmosferu u timu, a ona je ponekad bitnija od nečijih 40 poena. Egoizam tolerišem samo ako igrač želi da bude najbolji, a da u isto vreme pomogne timu. Kad preraste u nešto negativno, reagujem. Tim i klub su najbitniji.

Gde ste se kao trener osećali najudobnije, a gde je pritisak bio najveći?

- Kad vratim film, način na koji sam postao trener, uvek sam stajao iza donete odluke, kakva god da je. Dobra ili loša, s tom odlukom moraš da živiš. Volim da se konsultujem s dragim ljudima, ali odluke uvek donosim sam. Kad sam prelomio da budem trener, da iz igračke trenerke uskočim u trenersko odelo, to su u tom momentu znali samo moji kumovi Dragan Kićanović i Milenko Savović. I svi ostali su kasnije mislili da je to pogrešan potez, a ja sam znao da je ispravan. S 33 sam otišao da budem trener Huventuda, znao sam zašto me dovode, to smo i ostvarili. Posle toga potpišem ugovor s Realom godinu plus godinu, ali da se on u drugoj sezoni aktivira samo ako smo evropski prvaci. Možete zamisliti kakav je to pritisak? Menadžer mi kaže: "Jesi li ti normalan?", a ja mu odgovaram da je svejedno, jer će me ionako oterati ako ne budem prvi u Evropi (smeh). E, onda smo seli posle te titule da pravimo novi ugovor, jer se tada pravi s trenerom evropskim klupskim šampionom (smeh). Posle toga je bio Beneton, fenomenalni ljudi, organizacija, mali grad, veliki klub. Konačno, Panatinaikos i Fener, veliki klubovi s armijom navijača. Trianest fantastičnih godina za mene, gde sam stekao prijatelje za ceo život. Nikada neću zaboraviti period proveden među atinskim "zelenima".

Dakle, gde je bilo najteže?

- Poenta je - u svakom klubu napolju te gledaju kao stranca, i dan danas je tako, i svuda je pritisak veliki. S tim naučiš da živiš. Niko nikad nije mogao meni da napravi veću presiju da se radi kvalitetno i da budeš odan poslu nego što je ja sam sebi pravim. Znam da volim ovaj sport i dajem sve od sebe. Nekad je super, nekad nije dovoljno, ali tako je u svemu u životu.

Kako biste formulisali svoju trenersku filozofiju?

- Košarka je igra koja se menja. Igrači su drugačiji, ali i danas, kao nekad, moraju brzo da misle na terenu. Svi koji su dobri, brzo misle i donose odluke dobre za tim u trenutku. S tim što verujem da bi asovi od pre 20 i 30 godina i danas bili asovi, zahvaljujući svom mentalnom sklopu. Posvećenost košarci jedan je od mojih motoa. Svi volimo da igramo košarku s kojom će navijači biti zadovoljni, ali i s kojom ćemo, pre svega, mi biti zadovoljni. To stalno pričam igračima: "Kad završiš utakmicu, treba da znaš da si uživao na terenu". Uvek tražim od ekipe da izvede nešto neuobičajeno, da me iznenadi. Vodio sam na večeru ceo tim ako je neki moj igrač izveo lep, nepredviđen potez, neku fintu, kretnju, neko dodavanje... Možda će nekom zvučati prepotentno, ali zaista vidim mnoge stvari pre nego što se dese na terenu, dobro predviđam. Volim kad me igrač iznenadi, i tad znam da smo unapredili svoju igru, zadovoljili sebe i obradovali navijače. Kreativnost, posvećenost radu, dobra organizacija, treninga i igre tima - eto, to je moja trenerska filozofija. Da igrači imaju istu viziju uspeha tima kao trener.

A vaš životni moto?

- Budi se svako jutro srećan i zadovoljan i uživaj u životu. Život je jedan i neponovljiv i ja se ponašam tako. Kad imam slobodno vreme, volim da se družim s ljudima, veliki sam filantrop, imam mnogo prijatelja.

Porodica trenutno nije s vama u Istanbulu?

- Ćerka Anja je odlučila da živi i radi u Istanbulu, samo što smo na dva kontinenta – ona je u Evropi, a ja u Aziji (smeh). Njena odluka da dođe ovde nije imala nikakve veze sa mnom, došla je godinu dana pre mene. Sin Đorđe je, kad sam pauzirao prošle godine, bio sa mnom u mestu pored Barselone, gde imamo kuću. Tamo ide u školu zbog jezika i trenira u Huventudu. Međutim, razmišljam da ga prebacim ovde u Fener, da budemo bliži.

Ima li mali ruku na tatu?

- Kažu da ima, otkud znam... Ne mešam u to. Ne želim da ga prezime opterećuje. U februaru puni 15 godina i njegova je odluka da trenira. Kad me pita za savet kažem mu šta mislim, ali nisam previše išao na treninge i utakmice. To nije dobro za njega, ta vrsta presije. On će da igra dok voli i dok to bude želeo. Đorđe zna da će otac biti tu za njega za sve u životu, ali važne odluke će morati da donese sam.

Kažu da je fasciniran košarkom?

- Ma, naravno, kao i sva deca u tom dobu. Zna sve ove naše i NBA igrače napamet, prati to. Vidi se da jako voli košarku.

SUTRA: O legendarnim tajm-autovima, s kim je voleo da igra, a protiv koga nije, o fenomenima Dražena Petrovića i Lebrona Džejmsa, o najboljem timu koji je trenirao, o igračima s kojima ne razgovara danas, po čemu bi voleo da ga pamte, zašto ga zovu Žoc...

(Saša M. Stajić)